Kao što je poznato, bugarski socijalizam je bio mnogo tvrđi od jugoslovenske verzije, pa je slušanje „zapadne“ pop-muzike na javnim mestima i radio stanicama bilo moguće tek od kraja sedamdesetih. Ipak, osamdesetih je država promovisala bugarsku verziju pop, pa čak i rok muzike, ali smatrali smo ih previše mekim i ne naročito autentičnim. Folk muzika koja se čula na radiju i televiziji takođe je bila neautentična. Tradicija gradskog folklora, ono što u Srbiji zovete starogradska muzika, uništena je još pedesetih, kao previše buržoaska. U tim uslovima, jugoslovenski folk pevači, poput Brene i drugih, dobro su došli da oslobode suspregnute strasti i da razvesele narod na okupljanjima poput svadbi, rođendana, maturskih večeri, ispraćaja u vojsku. Najpopularnija je svakako bila Brena, ali takođe i Vesna Zmijanac, Boban Zdravković i Šaban Šaulić. I sve to je imalo ime – „surbsko“. Kad bi žurka bila na vrhuncu, neko bi rekao: „Pusni malko srubsko“ i tada bi počela prava zabava. „Surbsko“ se čulo sa svih strana tokom kasnih osamdesetih i početkom devedesetih – u restoranima, javnom prevozu. Kasete su donosili uglavnom ljudi koji su putovali u Jugoslaviju i vozači kamiona. Ta profesija smatrana je privilegovanom – putovali su u inostranstvo i bili plaćani u američkim dolarima. Takođe, veoma su bili popularni bugarski prepevi grčkih i jugoslovenskih pesama. Najpoznatiji primer je bugarska verzija Tozovčeve pesme Ti si me čekala, koju je na bugarskom snimio Mustafa Čaušev ili Cecina Kukavica, u izvođenju Neline i sa nazivom Kukuvica.
Zahvaljujući tome, polovina Bugara razume srpski, pošto su tako mnogo slušali o „volim te, laži me, sanjam te“ itd. Naravno, čuven je Brenin koncert u Sofiji kada je na stadion „Levski“ sletela helikopterom. Prvom bugarskom turbo folk (ovde tu muziku zovemo čalga) pesmom smatra se Kamanite padav, koju je 1988. snimio Andon Subev. Godine 1990. pojavila se Toni Dačeva, kojoj je očigledan uzor bila Brena. Taj period se sada naziva retro-čalga, a u poslednje vreme se često organizuju nostalgične žurke na kojima se pušta samo ova muzika. I dan-danas bugarski pevači kopiraju način pevanja kakav imaju Brena i drugi pevači. Nisam muzički ekspert, ali bugarski i srpski imaju drugačiji izgovor. Međutim, kada pevači u Bugarskoj danas pevaju čalgu, oni pevaju tako da im je čak i izgovor nekih bugarskih reči kao da su iz Srbije.
Početkom devedesetih osnovana je diskografska kuća koja se specijalizovala za bugarsku čalgu i promovisala je sa značajnim novčanim ulaganjima u izvođače, PR, medije i distribuciju. Tekstovi su u početku bili uglavnom o ljubavi i slomljenim srcima, ali već negde 1992. preorijentisali su se na „društvenu stvarnost“ – novac, biznis, traženje bogatog dečka sa skupim kolima i sl. U poslednje vreme popularna je nešto umerenija verzija čalge, koju zovu pop-folk, sa više elemenata pop-muzike i sa mnogo više novca uloženog u spotove, koji su vrlo profesionalno urađeni. Ali, čini mi se da to više nema nikakve veze sa Jugoslavijom. Naravno, postoji nevidljiva mreža razmene koja se odvija među Romima. Nedavno me je u Beograd povezla porodica srpskih Roma čija je ćerka bila luda za bugarsko-romskim pevačem Azizom. Tako da izgleda da uticaja ima i u drugom pravcu.
Šta poručuje režim koji slavi čoveka osuđenog za genocid i zločine protiv čovječnosti? Zašto je Rasim Ljajić jedini na derbiju reagovao kako dolikuje? Zbog čega Vučić više nije mogao odlagati narodno izjašnjavanje? Gde su tu opozicija i studenti? I kako je Srbija postala umorna od lidera
“Nisam ravnodušna prema tome što neko može da me vidi, čuje ili fotografiše, ali prva reakcija mi je bila bes”, kaže za “Vreme” studentkinja Milica čiji je telefon napadnut špijunskim softverom. “Mogli su da upale kameru dok se tuširamo, pričamo privatne stvari. Nije normalno ovo što se dešava... Mislim da je takvom sloju ljudi čak neshvatljivo da nešto može da funkcioniše bez ucene, bez potplaćivanja, nego samo uz čistu volju, želju i entuzijazam da uspemo u našoj borbi”
Kada se BIA (na slici) zainteresuje za nekoga, tvrde izvori “Vremena”, preko svojih spavača u medijima ili političkim strankama pusti neku optužbu, najčešće da taj i taj sarađuje sa tajnim službama druge zemlje, da je izdajnik, strani plaćenik i slično. Na osnovu toga, od tužioca se pribavi potrebna dozvola za nadzor komunikacija, što onda predstavlja pravno pokriće za špijuniranje svake vrste
Srbija se u Evropi sada i javno naziva “žarištem” na kojem se vrbuju i za sabotaže obučavaju ruski ljudi. O tome se u Beogradu samo ćuti
Neko će reći, pa šta te čudi što su “Zvezdini” navijači razvili gigantsku fotografiju osuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića i zajedno sa “Grobarima” skandirali njegovo ime? Da je bilo samo to, niko možda ne bi ni reagovao. Kao – to su već radili i šta sad? Ali sve to je začinilo ono što je pisalo ispod te slike, taj pogani poklič “Pravac Potočari”. Reč je najodvratnijoj stvari koja se ikada pojavila na toj tribini i na tom stadionu. Zbog toga bi ga trebalo zatvoriti za sva vremena
Naprednjaci su ugrabili sve notare da bi prvi predali listu. Bio je to mali autogol – jer studenti su od prikupljanja potpisa napravili feštu i odličnu reklamu. Tako nekako će izgledati cela kampanja
Zašto režimu trebaju mržnja i podele? Kako su na njih odgovorili studenti? Kome i zbog čega smeta Kesić i društvo iz emisije „24 minuta“? I kako su opozicione stranke završile u izbornoj fusnoti
Rušenje Vučićevog režima na izborima je dečja igra u odnosu na ono što nas čeka posle: obnavljanje do temelja razorene zemlje. Ne postoji teži zadatak od toga da se od podanika stvore građani, ali to je pitanje opstanka Srbije
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
