Kao što je poznato, bugarski socijalizam je bio mnogo tvrđi od jugoslovenske verzije, pa je slušanje „zapadne“ pop-muzike na javnim mestima i radio stanicama bilo moguće tek od kraja sedamdesetih. Ipak, osamdesetih je država promovisala bugarsku verziju pop, pa čak i rok muzike, ali smatrali smo ih previše mekim i ne naročito autentičnim. Folk muzika koja se čula na radiju i televiziji takođe je bila neautentična. Tradicija gradskog folklora, ono što u Srbiji zovete starogradska muzika, uništena je još pedesetih, kao previše buržoaska. U tim uslovima, jugoslovenski folk pevači, poput Brene i drugih, dobro su došli da oslobode suspregnute strasti i da razvesele narod na okupljanjima poput svadbi, rođendana, maturskih večeri, ispraćaja u vojsku. Najpopularnija je svakako bila Brena, ali takođe i Vesna Zmijanac, Boban Zdravković i Šaban Šaulić. I sve to je imalo ime – „surbsko“. Kad bi žurka bila na vrhuncu, neko bi rekao: „Pusni malko srubsko“ i tada bi počela prava zabava. „Surbsko“ se čulo sa svih strana tokom kasnih osamdesetih i početkom devedesetih – u restoranima, javnom prevozu. Kasete su donosili uglavnom ljudi koji su putovali u Jugoslaviju i vozači kamiona. Ta profesija smatrana je privilegovanom – putovali su u inostranstvo i bili plaćani u američkim dolarima. Takođe, veoma su bili popularni bugarski prepevi grčkih i jugoslovenskih pesama. Najpoznatiji primer je bugarska verzija Tozovčeve pesme Ti si me čekala, koju je na bugarskom snimio Mustafa Čaušev ili Cecina Kukavica, u izvođenju Neline i sa nazivom Kukuvica.
Zahvaljujući tome, polovina Bugara razume srpski, pošto su tako mnogo slušali o „volim te, laži me, sanjam te“ itd. Naravno, čuven je Brenin koncert u Sofiji kada je na stadion „Levski“ sletela helikopterom. Prvom bugarskom turbo folk (ovde tu muziku zovemo čalga) pesmom smatra se Kamanite padav, koju je 1988. snimio Andon Subev. Godine 1990. pojavila se Toni Dačeva, kojoj je očigledan uzor bila Brena. Taj period se sada naziva retro-čalga, a u poslednje vreme se često organizuju nostalgične žurke na kojima se pušta samo ova muzika. I dan-danas bugarski pevači kopiraju način pevanja kakav imaju Brena i drugi pevači. Nisam muzički ekspert, ali bugarski i srpski imaju drugačiji izgovor. Međutim, kada pevači u Bugarskoj danas pevaju čalgu, oni pevaju tako da im je čak i izgovor nekih bugarskih reči kao da su iz Srbije.
Početkom devedesetih osnovana je diskografska kuća koja se specijalizovala za bugarsku čalgu i promovisala je sa značajnim novčanim ulaganjima u izvođače, PR, medije i distribuciju. Tekstovi su u početku bili uglavnom o ljubavi i slomljenim srcima, ali već negde 1992. preorijentisali su se na „društvenu stvarnost“ – novac, biznis, traženje bogatog dečka sa skupim kolima i sl. U poslednje vreme popularna je nešto umerenija verzija čalge, koju zovu pop-folk, sa više elemenata pop-muzike i sa mnogo više novca uloženog u spotove, koji su vrlo profesionalno urađeni. Ali, čini mi se da to više nema nikakve veze sa Jugoslavijom. Naravno, postoji nevidljiva mreža razmene koja se odvija među Romima. Nedavno me je u Beograd povezla porodica srpskih Roma čija je ćerka bila luda za bugarsko-romskim pevačem Azizom. Tako da izgleda da uticaja ima i u drugom pravcu.
Što vlast Aleksandra Vučića u kampanji više demonstrira nasilje, to se više žali kako je tobože ona ugrožena. Tada nema političkih protivnika, nego neprijatelja od kojih se valja „odbraniti“, to jest zatući ih, piše „Vreme“ u novom broju
Bivši predsednik Srbije ušao je u izbornu kampanju sa gotovo svim polugama političke i institucionalne moći. Istovremeno, njegovi protivnici postaju nasilnici, teroristi, strani plaćenici i pretnja državi, dok se vlast predstavlja kao strana koja se samo brani. Od Bežanijske kose i Futoške pijace do Beogradske arene, ista zamena uloga otvara pitanje opasnije od toga ko je započeo pojedinačni incident: šta se događa kada politički protivnik prestane da bude konkurent na izborima i postane neprijatelj od kojeg treba braniti Srbiju
Birača iz rasejanja ovog puta ima jednako kao birača – recimo – u Kragujevcu, četvrtom gradu po veličini u Srbiji. Njihov značaj prepoznao je i režim koji je sitnim psinama odbio otvaranje mnogih biračkih mesta te primorava ljude na drugim meridijanima da glasaju u sred noći
Aleksandar Šapić politički je preživeo 6. oktobar i sednicu Skupštine grada na kojoj se nije ni razmatrala njegova smena. Opozicija je obećala da će je formalno zatražiti u narednom periodu iako je jasno da većinu nemaju. Za sada i oponenti vlasti, ali i građani imaju samo obećanje v. d. predsednice države Ane Brnabić da će “svi u budućnosti videti šta će biti stav stranke” čiji je Šapić potpredsednik. Do tada će režim da zaćuti, baš kao što i sada glasno tihuje prvi čovek grada koji ponovo nije bio na sednici na kojoj je objektivno bio ključna tema
Aleksandar Vučić u ovoj kampanji gotovo da nije održao govor bez pominjanja žena. Sam je objasnio zašto: žena je odgovorna jer mora da brine o kući, deci i roditeljima. U tom komplimentu sadržana je cela njegova predstava o ženi, ali i granica iza koje žena prestaje da bude “naša” i postaje neprijatelj
Razgovarao je sa kamenom za kupus i fotografijom Ilije Srdanovića. Požar u Niškoj tvrđavi proglasio je za delo veštačke inteligencije. Pohvalio se da mu ne bi bilo prvi put da nekom otima pištolj iz ruku
Režim neće da otvori biračka mesta u inostranstvu i tera ljude da glasaju – noću! Odsecanjem velikog broja birača, izbori su već sada i zvanično neregularni
Predstavnici bivšeg predsednika Srbije u dosadašnje dve TV debate na N1 su se dokazivali u tome ko će biti dostojan proslavljenog naprednjačkog bukača Vladimira Orlića. Nisu došli da razgovaraju, nego na verbalnu šutku
Predizborna kampanja i političko nasilje
Stvarne žrtve i Vučićevo glumatanje Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
