Promenada mutnih radnji

U nedelju, 8. jula, gradonačelnik Beograda Siniša Mali obišao je Hercegovačku ulicu u Beogradu, održao konferenciju za medije i po ko zna koji put najavio početak prvih „konkretnih“ radova na „najznačajnijem i najbitnijem projektu“ gradske i republičke vlasti.

„Želimo da uredimo ceo prostor od Beogradske zadruge do savske obale. Radovi podrazumevaju postavljanje asfalta, izradu ivičnjaka i trotoara i stvaranje lepog ambijenta koji će voditi do promenade. Paralelno sa ovim radovima, počeće i oni na uređenju same promenade kako bi Beograđani i njihovi gosti mogli da vide konkretne poteze na uređenju celog ovog prostora“, izdiktirao je okupljenim novinarima gradonačelnik Mali, a onda ponovo najavio izgradnju dve stambene zgrade, kule, čiji su projekti „u izradi“.

Savska promenada se pominje još od predstavljanja makete „Beograda na vodi“ januara 2014. godine, ali o detaljima se prvi put priča u junu ove godine. List „Politika“ tada objašnjava da će sređivanje 300 metara Hercegovačke ulice i dva kilometra obale biti „ogledna oaza“, odnosno prva etapa izgradnje Savske promenade. Radove će, tako se najavljuje, finansirati kompanija „Igl hils“, strateški partner u projektu „Beograd na vodi“.

U ovim, jedino dostupnim informacijama o Savskoj promenadi, ima dosta nejasnoća: kako će promenada da izgleda, na koji način će da promeni dosadašnji izgled tog dela Beograda i zašto, koliko će to da košta i ko će to zaista da plati.

Neka od ovih pitanja postavili su i članovi šest beogradskih biciklističkih udruženja koji su 27. juna organizovali „Kritičnu masu“, protestnu vožnju po gradu pozivajući nadležne da, u ovom slučaju, objasne šta će biti sa biciklističkom stazom koja prolazi kroz neizgrađeni „Beograd na vodi“. Slika u kojoj stotine ljudi drži iznad glave svoje bicikle ispred „prvog objekta ‘Beograda na vodi’“ – kafića „Savanova“, neodoljivo podseća na priču dokumentarnog filma Novi Rejks muzej.

MOĆ BICIKLISTA: Rejks muzej u Amsterdamu je najznačajniji holandski muzej koji čuva više od milion umetničkih i istorijskih eksponata. Zatvoren je 2003. godine zbog renoviranja i plan je bio da se otvori nakon pet godina. Ceo projekat je bio transparentan, na konkursu su se birale najbolje ideje, a na sprovođenju radova radili su svetski priznati stručnjaci. Pazilo se na svaki evro, a direktor muzeja je imao i redovne sastanke sa predstavnicima gradske vlasti i udruženjima građana Amsterdama kojima je objašnjavao kako radovi teku. Osim stalne borbe sa manjkom novčanih sredstava, radove na rekonstrukciji je kočila komplikovana birokratija i – biciklisti. Naime, kroz jedan deo muzejskog kompleksa prolazi šetalište i biciklistička staza. Plan renoviranja muzeja predviđao je da se izgled te staze izmeni, a biciklisti su rekli – ne. Bezuspešno su arhitekte objašnjavale da će biciklom i dalje moći da voze tuda, da je razlog izmena bolje iskorišćavanja prostora zgrade muzeja, da je novo rešenje bolje za sve… Muzej je svečano otvoren deset godina nakon početka radova, 2013. godine. Biciklistička staza izgleda isto kao i pre rekonstrukcije.

Dokumentarni film Novi Rejks muzej, koji priča ovu priču, snimila je holandska rediteljka Uke Hogendejk. Lucidnošću organizacije beogradskog festivala „7 veličanstvenih“, njen film je prikazan na otvaranju festivala krajem januara ove godine. Rediteljka je nakon projekcije priznala da nikad ranije nije prikazala film pred tolikom publikom i da nikada nije dobila toliki aplauz.

PITANJA BEZ ODGOVORA: Naravno da biciklisti iz Beograda nisu dobili odgovor o njihovoj stazi. Osim toga, i dalje su misterija odgovori na bazična pitanja o „Beogradu na vodi“ koja javnost, mediji i struka uporno postavljaju: zašto se megalomanski projekat gradi baš tu, a ne negde drugde, zašto „Beograd na vodi“ izgleda baš tako, a ne drugačije, zašto je izgradnja projekta, odnosno – atraktivno zemljište u centru najvećeg grada na Balkanu – poklonjeno privatnoj firmi iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, koliko će sve to da košta građane Srbije i zašto, kako su izabrana domaća preduzeća koja rade na raščišćavanju terena i drugim aktuelnim radovima, zašto još nije objavljen ugovor o izgradnji „Beograda na vodi“ potpisan krajem aprila između predstavnika „Igl Hilsa“ i Vlade Srbije. O objavljenim „delovima“ ugovora koji se kose sa svim do tada izrečenim o „Beogradu na vodi“ besmisleno je ponovo govoriti… (vidi „Vreme“ br. 1269)

Ubeđenje da „Beograd na vodi“ krije neke mutne virove jeste jedina stvar koja je nepromenljiva od početka. Sa druge strane, umesto da daju odgovore na postavljena pitanja, nadležni se brane diskreditovanjem kritičara i zamenama teza; pred nos javnosti poturaju makete, bilborde, zastave, skup marketing, štand za promociju koji je u stvari kafić, pompezna otvaranja početnih delova početnih etapa, promenadu…

Ono što je najgore jeste osećaj da je nemoguće išta promeniti, ma kakav primer nam davali amsterdamski biciklisti. „Vreme“, ali i mnogi drugi mediji, organizacije, stručnjaci, objavljuju bezbroj kritika, dokaza, drugačijih mišljenja o kontroverzama „Beograda na vodi“, a ozbiljnih posledica nema.

Jedino je sunce izbledelo zastave na kojima piše „Belgrade Waterfront“, a fasada na skoro rekonstruisanoj zgradi Beogradske zadruge počinje da menja boju. Kafić „Savanova“ funkcioniše dobro. Svaki dan tamo sede gosti, uživaju u piću i mirisu Save, a noću se organizuju žurke. Poslednjih dana ambijent im remeti zvuk građevinskih mašina koje punom parom sređuju prostor iza kafića, tamo preko pruge: izgleda da se pravi parking koga nema dovoljno oko „Savanove“.

U Hercegovačkoj ulici, gde je gradonačelnik dva dana ranije posetio radove, sunce prži dva ugašena bagera koja na sebi imaju nalepnicu firme „Millennium Team“. Dvadesetak metara ulice je ograđeno, trotoar je raskopan i na tom potezu je skinut tanak sloj asfalta. Jedan radnik sa šlemom i fluorescentnim prslukom sedi u hladu i ne radi ništa.

"Za mesec dana će ih sve iseliti"

Negde na sredini puta od Starog savskog i mosta Gazela, malo dalje od samog keja, jedan čovek bez prstiju na desnoj ruci spretno je velikim makazama za gvožđe sekao armaturu koja je virila iz ostataka neke porušene zgrade. Patrljke od isečene armature slagao je u prikolicu svog bicikla.

„Nema nikog tu. Ljudi su odavno iseljeni“, dobacio je ekipi „Vremena“ koja je zavirivala u polusrušeni magacin iza njega. „Ostalo ih je samo dvoje tamo iza, nekoliko firmi i to je to. Firme još rade, ali je nedelja pa nema nikoga. Za mesec dana će ih sve iseliti, a onda idu dalje, tamo ka Eurosalonu. Šta da se radi…“, pričao je čovek spretno baratajući makazama, ne remeteći lagani ritam svog rada. „Nemojte tamo da idete. Nema ništa, a i neka trojica su i noć i dan tu“, pokazuje u pravcu porušenih kuća. „Pre neki dan su pretukli jednog dečka koji je došao da skuplja stare stvari. To je neka mafija.“

Da li zbog tropskih vrućina ili nečeg drugog, ekipa „Vremena“ nije pronašla ni to dvoje koji još nisu iseljeni, a ni trojicu „mafijaša“. Nije bilo ni migranata koji se obično okupljaju ispod Starog savskog mosta. Da tu svakodnevno borave svedoče ostaci vatre, improvizovana mesta za sedenje i grafiti na arapskom. Nema ni pecaroša niti se čuju ptice. U plićaku su nasukane samo dve išarane zarđale brodske olupine. Na sve strane šut, polupani beton i smeće. Paralelno sa kejom zjapi rov gde je nekad bila pruga: šine i pragovi su izvađeni.

Malo je življe bilo u Ulici braće Krsmanović, blizu Starog savskog mosta. U prodavnici svakakve robe je „totalna rasprodaja“. Kišni kaput košta samo 250 dinara, a može se naći još jeftinih drangulija. Krupni prodavac nezainteresovano odgovara da je još mesec dana tu, a onda će sigurno i njega da isele. Nekoliko metara od njegove prodavnice, čiča u beloj majici sa znakom Srpske napredne stranke tovario je kanistere u kojima je, po mirisu, bio benzin. Nije bio raspoložen za razgovor. „Za mesec dana počinje, da“, rekao je gledajući nas ispod oka.

foto: marko rupena