Prevrtanje neba i zemlje

Pita pre neki dan jedan vozač iz auta svog, po svoj prilici, poznanika policajca koji stoji na Zelenom vencu: „Šta tu radiš?“ A policajac mirno odgovara: „Eto, prevrćem nebo i zemlju“.

Ova milicionarska crna ironija lepo oslikava stanje stvari. S druge strane, šta preostaje ministru nego da obeća kako će – kao Milošević onomad, posle Štrbaca – „prevrnuti nebo i zemlju“ da pronađe ubicu? Ta nesrećna metafora nije mu trebala, jer danas znamo da su za namere onih zlikovaca znali svi tadašnji funkcioneri i službe… Stešnjen između oportunizma političkih vrhova DOS-a i rezultirajućeg oportunizma na nižem komandnom nivou sopstvenog ministarstva, ministar Mihajlović teško da može u ovom trenutku da učini nešto više – osim da svoje potčinjene tera, opominje, podseća i – ako sme – smenjuje sa rukovodećih položaja. Tako je i došlo do one serije racija po splavovima i kafanama: da se pokaže kako se u iznudici radi nešto, pa makar to bilo i bilo šta; možda je tu bilo i neke kolateralne koristi, osim što je novoosnovana žandarmerija našla sebi nekog posla i u Beogradu. Privođenje na informativne razgovore lica odranije poznatih organima gonjenja redovan je policijski postupak i ne treba ga olako ismevati, jer se tako dolazi do značajnih informacija. Sada, kada su prva dva-tri dana posle ubistva prošla, policiji preostaje samo težak i mučan pešački put: da pretresa i čačka sve mogućnosti, da analizira svaki ugao, da razgovara s hiljadama ljudi; da vuče gustu mrežu kroz duboko podzemlje i da svaku ribu koja se uhvati dobro pogleda. Setimo se samo da je ubistvo Željka Ražnatovića i drugova, januara 2000, bilo razrešeno praktično odmah jer su ga izveli amateri.

Premijer Đinđić, naviknut da se u svakoj ovakvoj krizi otresa na svog ministra unutrašnjih poslova, otkrio je javnosti neke elementarne kriminalističke veštine, kao – na primer – da osumnjičene ne treba tražiti na nebu i zemlji, već među onima koji su žrtvu poznavali; da za ubistvo treba motiv jer nikoga ne ubijaju „bez razloga“. Onda su se za taj „razlog“ uhvatili razni, tumačeći kako je premijer aludirao da je Buha dobio što je zaslužio. A što se neba tiče, ima mišljenja da neke osumnjičene za prethodna ubistva treba tražiti baš tamo – ili u paklu, zavisno od vašeg tumačenja religije, morala i politike…

GLAVA I POLITIKA: Dva su najjača razloga za uzbunu u ovom slučaju: prvi je što je žrtva atentata general policije i pomoćnik načelnika Javne bezbednosti; drugi je što počinioci nisu uhvaćeni tokom ovih desetak dana. Obe ove okolnosti od jednog krivičnog dela čine prvorazrednu političku aferu. NIN je prošle nedelje to nazvao „ubistvom DOS-ovog generala“; kolega Bujošević efektno je podsetio na prve oktobarske dane 2000. godine, ali ne kao indiciju za motiv ubistva, već više kao opomenu novoj vlasti: evo – i vaše generale ubijaju… Opomena je više nego umesna: jedna vladajuća koalicija morala bi da ima prag osetljivosti za neke stvari; kad se taj prag dotakne, aktivira se instinkt za samoodržanje. A kad je puki opstanak u pitanju, invencija i kreativnost brzo dolaze do izražaja. Radna pretpostavka DOS-a trebalo bi da bude otprilike ovakva: neko nas opipava i sondira meru naše trpeljivosti, malo-pomalo – ubistvo Gavrilovića, pobuna JSO-a, ubistvo Buhe. Takva taktika nije nepoznata; njen elementarni oblik je vojnička izvidnica koja čarkama procenjuje snagu protivnika. U ovom slučaju to liči na ono proverbijalno postepeno kuvanje žive žabe – od hladne do kipuće vode. Takva radna pretpostavka nikada ne može biti preterano paranoidna – s obzirom na prirodu incidenata, čarki i na ulog koji je u igri. Ovde se radi o glavi, što bi rekli profesori srpskog, a reč je o politici.

Tragično četvoromesečno zakašnjenje DOS-a i period trovlašća i mlitavog legalizma dali su znatnu prednost protivniku. Zoran Đinđić je očigledno svog Makijavelija čitao na brzinu, smandrljavajući ga kao i sve drugo što radi; jer da nije, znao bi da zahvalnost ne sme da obavezuje vladaoca, već se čim postane smetnja žrtvuje višem cilju – što brže i nemilosrdnije, to bolje. DOS, u svojoj izvornoj celini, ima anonimnog i bezličnog protivnika koji nije politička opozicija, parlamentarna ili vanparlamentarna. Ako DSS misli da nije na meti tog protivnika – vara se. Ako ne veruju, neka odu da pročitaju grafit na ćošku Grobljanske i Dimitrija Tucovića, kod podvožnjaka: „Koštuničina majka je Jevrejka“, istim onim plavetnim sprejom. Nema načina da se DSS iskupi za 5. oktobar kod onih s kojima se sada njuška. Ovo što se događa usmereno je protiv nove vlasti u celini. To je jasna poruka: još smo tu i još možemo sve ono što smo mogli i ranije.

Nagađanja oko mogućeg motiva za ubistvo Boška Buhe namnožila su se sasvim očekivano za ovih desetak dana. Iz pristojnosti i pijeteta govori se o „velikom borcu protiv kriminala“, što ne mora biti puka formalnost: čovek je bio pošten policajac. Razni govore razne stvari, ali se neke mrvice autentičnih informacija naziru, mada ne vode nužno ka motivima počinilaca ovog zločina. Neki policajci govore da je Boško Buha premešten u MUP, na mesto pomoćnika načelnika Javne bezbednosti, jer se planiralo da na mestu načelnika jednoga dana zameni gen. Sretena Lukića; drugi policajci kažu da je pokojni Buha nekim svojim činjenjem ili nečinjenjem jako naljutio izvesne „biznismene“. Neki malo temeljitiji i dokoniji ljudi išli su u prošlost, ali iz Buhine biografije teško da se može naslutiti neki motiv: policajac u Zapadnoj Slavoniji 1990–1991, Virovitica, Bjelovar; jeste da su se tada na tom terenu događale zanimljive stvari, ali Buhino ime ne prolazi kroz tadašnje operacije KOS-a i drugih službi niti ga znaju organizatori i lideri Srba u tom delu Hrvatske. Imanje su Buhe na vreme i uredno zamenili za Novi Slankamen, kao i mnogi pametni Srbi iz Virovitice; prodali su neku zemlju tamo (Gradina, selo pored Virovitice) i kupili plac u Sopotu. Kao i većina Srba policajaca iz Hrvatske, Buha se prijavio u MUP Srbije i dobio posao. Bio je komandir odeljenja milicije u Krnjači, pa načelnik OUP-a Sopot. U jednom trenutku, pre operacije Oluja (avgust 1995) proveo je jednu smenu i u Kninu (centar za obuku Golubić), gde je upoznao razne zanimljive ljude, ali ni to nije bio nikakav izuzetak: mnogi policajci raznih činova odslužili su svoje u to vreme na teritoriji Hrvatske i Bosne i Hercegovine, u RSK i RS. Na Kosovu se u ranoj fazi antigerilskih operacija istakao komandnim i organizacionim sposobnostima, što je imalo uticaja na njegovo postavljenje za komandanta Brigade policije SUP-a Beograd. Nije bio čovek koga se moglo kupiti, kažu oni koji su ga poznavali; na pitanje da li ga je ta osobina stajala glave – sležu ramenima…

Neki kažu da je tog dana, 9. juna, dvaput išao na splav „Žabar“; drugi put kasnije uveče, kada je i ubijen na povratku kući. Po nekim beogradskim kafićima određene vrste već se priča da bi ubice bile pronađene „samo da su nas pustili da to radimo“. Istovremeno se Jedinica za specijalne operacije osetila toliko revoltirana i ogorčena da je Informativna služba MUP-a Srbije u utorak osetila potrebu da izda saopštenje u kome ih brani od „nepravednih i ničim izazvanih optužbi“. Ta ekipa koja inače „redovno izvršava sve svoje zadatke“ (MUP Srbije) – kažu neki – imala bi neki svoj interes u celoj priči, ali to već izlazi iz okvira ove priče i teško da ima veze s rasvetljavanjem ubistva Boška Buhe; pre s nečim drugim.

ODLUČNOST I VOLJA: Rasvetljavanje svakog sledećeg ovakvog zločina – pa i ovoga – sve je teže i sve opasnije zbog akumulacije krivice počinilaca. Jedna bi stvar bila da je ubistvo Belog Matića (leto 1991), prvo u nizu, bilo rasvetljeno tada; druga je stvar kada se nerasvetljena ubistva nižu jedno za drugim. Ministar Mihajlović jednom je izjavio da bi razrešenje jednog od ubistava iz niza ubrzalo razrešenje i svih ostalih jer policija ima osnova za zaključak da su sva međusobno povezana po izvesnim karakteristikama. Upravo stoga svako novo ubistvo povećava rizik izvršilaca, organizatora i naručilaca. Zbog tog efekta akumulacije, odlučnost i motivacija počinilaca mora da rastu: oni igraju na sve ili ništa jer natrag ne mogu. Država je propustila da u pravosuđe na vreme uvede institucije nagodbe, pokajnika i zaštićenog svedoka, ali i da odmah krene s punom odlučnošću da ovome učini kraj jednom za svagda. To se možda još može izvesti imenovanjem specijalnih tužilaca italijanskog tipa (nalik na onoga koji je nagazio Mila Đukanovića) ili državne komisije; u oba slučaja bi takav organ dobio posebna vanredna ovlašćenja, slobodne ruke u pogledu odabira kadrova, garancije i sredstva; takvi organi odgovaraju isključivo parlamentu i potpuno su nezavisni od postojeće policijske i pravosudne birokratije. U Srbiji ima dovoljno pametnih i poštenih kriminalista, obaveštajaca i pravnika – a valjda i političara – koji bi taj posao mogli da dovedu do kraja, kad bi im neko dao. Sve ostalo, u sadašnjem stanju stvari, donosiće iste ovakve rezultate, jer je profesionalizam žrtvovan kompromiserstvu, a kadrovska politika brzopletim pogrešnim rešenjima. Ubistvo Boška Buhe suviše je velik i opasan zalogaj za policiju naviklu na ovu vrstu rutine, a skeptičnu i nepoverljivu u odnosu na odlučnost i političku volju vlasti da zagrize u konačni obračun sa onima koji joj rade o glavi. A ko se ne čuva sam – ni Bog ga ne sačuva, a kamoli policija; to je način razmišljanja iskusnih, umornih i razočaranih policajaca; sledeće ubistvo komentarisaće onom Krležinom poslovicom – „Puče puška, pade prazna glava“.

Treba se jedino nadati da nikome neće pasti na pamet da u MUP uvede godišnju nagradu „Boško Buha“: kad su 1997. uveli godišnju nagradu „Radovan Stojičić Baõa“, pričali su policajci kako im je odmah bilo jasno da počinilac nikada neće biti pronađen.