Međunarodni krivični tribunal za ratne zločine počinjene u bivšoj Jugoslaviji poništio je prošle nedelje oslobađajuću presudu dvojici bivših šefova Državne bezbednosti Srbije i naložio da im se ponovo sudi. Dok je u Srbiji ova odluka izazvala očekivanu konsternaciju, stručnjaci za međunarodno pravo su je pozdravili kao povratak jednom od osnovnih principa humanitarnog prava.
Krenimo od početka: Jovica Stanišić, direktor Resora državne bezbednosti tokom većeg dela vladavine Slobodana Miloševića i njegov pomoćnik Franko Simatović zvani Frenki optuženi su na proleće 2003. godine zbog zločina protiv čovečnosti i kršenja prava i običaja rata u Hrvatskoj i Bosni. Konkretno, optužnica ih je teretila da su organizovali, naoružali i kontrolisali niz paravojnih jedinica koje su počinile teške zločine protiv civilnog stanovništva na području Republike Srpske Krajine i BiH. Među te jedinice svrstane su famozne „crvene beretke“ (kasnije Jedinica za specijalne operacije), Arkanovi „Tigrovi“ (zvanično Srpska dobrovoljačka garda), „Knindže“ Kapetana Dragana (Milicija RSK) i „Škorpioni“, kojima je baza bila u istočnoj Slavoniji, ali su se „proslavili“ nakon što je obelodanjen snimak surovog ubistva šestorice bošnjačkih mladića kod Trnova 1995. Sve pomenute formacije, navodi se u optužnici, osnovane su, naoružane, a dobrim delom i plaćane preko RDB Srbije, odnosno preko ove dvojice funkcionera.
Kao što to biva u Tribunalu, suđenje se oteglo preko svake mere i često je bilo prekidano zbog lošeg psihofizičkog stanja optuženog Stanišića, koji je, pored teške bolesti trakta za varenje, patio i od depresije. Zbog toga, ali i zbog pisma podrške koje je na adresu Tribunala uputila američka Centralna obaveštajna agencija (CIA), u kome Stanišića imenuje kao „pouzdanog partnera“ u oslobađanju dvojice francuskih pilota i talaca Ujedinjenih nacija, koje je svojevremeno držao Ratko Mladić, i on i Simatović su dobar deo suđenja proveli na slobodi, u Beogradu. U javnosti se inače spekulisalo da je Stanišić američkim partnerima svojevremeno činio i neke druge usluge, ali to za ovu priču nije bitno.
Optuženi su pokušavali da dokažu da RDB tokom rata nije imao nikakve borbene jedinice u Bosni i Hrvatskoj, već samo obaveštajce koji su prikupljali informacije, tako da nikako nisu mogli da budu odgovorni za zločine dobrovoljačkih grupa, čiji su dobar deo činili profesionalni kriminalci. Tu liniju odbrane su, pored niza svedoka, oborila dva neporeciva materijalna dokaza. Prvi je bio snimak proslave godišnjice osnivanja „crvenih beretki“ 1997. u Kuli, na kome se uz optužene vide i Milošević, Kapetan Dragan (trenutno u hrvatskom zatvoru), Milorad Ulemek Legija, Mihalj Kertes, Milorad Vučelić i mnogi drugi iz tog društva. U pozdravnom govoru koji je održao Frenki lepo se čuje da je Jedinica (JSO) postojala u tajnosti od početka ratova u bivšoj Jugoslaviji, a na snimku se jasno razaznaje i mapa u spomen-sobi u Kuli gde su zvezdicama obeležena mnogobrojna mesta u Hrvatskoj i BiH gde su „Beretke“ delovale. Drugi važan dokaz su bili platni spiskovi RDB, sa sve pečatima i potpisima ovlašćenih lica, sa podacima o isplatama ratnih dnevnica pokojnom Željku Ražnatoviću Arkanu, Legiji, Zvezdanu Jovanoviću i sličnim likovima tokom dužeg perioda rata. Time je veza srpske tajne policije i paravojnih jedinica sasvim očigledno dokazana, sa izgledima da obojica optuženih dobiju duge kazne.
SPORNO USMERENJE: Zbog toga je sa krajnjim iznenađenjem primljena vest da je sudsko veće 2. maja 2013. oslobodilo Stanišića i Simatovića po svim tačkama optužnice. Sudije su ovu odluku obrazložile zaključkom da tužilac nije uspeo da dokaže postojanje „zajedničkog zločinačkog poduhvata (ZZP)“ sa ciljem da se delovi Hrvatske i BiH etnički očiste, u kome su, prema optužnici, pored optuženih učestvovali Milošević i najviši funkcioneri njegovog režima. Ovo je zvučalo, čudno, jer je po liniji ZZP u ranijim suđenjima već osuđen priličan broj lica. Međutim, još je čudnije zvučalo obrazloženje da nije utvrđeno postojanje „konkretnog usmerenja“, odnosno eksplicitnog naređenja optuženih komandantima paravojnih jedinica da vrše zločine.
Slično obrazloženje prvi put je upotrebljeno nekoliko meseci ranije, u odluci žalbenog veća Tribunala da oslobodi generala Momčila Perišića, bivšeg načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije, koji je u prvom stepenu bio osuđen na 27 godina zatvora zbog logističke podrške Ratku Mladiću u genocidu u Srebrenici i na drugim mestima.
Do tada, kriterijum „konkretnog usmerenja“ (eng. specific direction) bio je nepoznat u međunarodnom humanitarnom pravu, kao i u pravu uopšte. Reč je o tezi da osoba optužena za pomaganje u nekom krivičnom delu ne može biti osuđena ako nije direktno instruisala počinioca da počini konkretan zločin, ili imala pouzdana saznanja da će ta pomoć biti iskorišćena za izvršenje zločina. U stvari, kako su mnogi primetili, uvođenjem ovog kriterijuma se praktično poništava princip komandne odgovornosti koji je ustanovljen još u Nirnbergu, a po kome je nadređeni odgovoran ako je znao ili mogao da zna da će podređeni počiniti zločin, a nije ništa učinio da ga spreči ili da naknadno kazni počinioca. Ako bi se, pak, „konkretno usmerenje“ uvelo u „obično“ krivično zakonodavstvo, primetili su neki, osoba koja je pljačkašima banke obezbedila oružje, skrovište i automobil za bekstvo bila bi proglašena nevinom ako se ne nađe dokaz da je znala koju će konkretnu banku banditi opljačkati.
Advokati u mnoštvu drugih predmeta su odmah uočili jak potencijal koji ovaj kriterijum ima, pa je odbrana grupe na čelu sa bivšim potpredsednikom vlade Srbije Nikolom Šainovićem (koji je osuđen na 22 godine zatvora za zločine na Kosovu), odmah tražila oslobađanje, a slično su postupili i advokati bivšeg predsednika Liberije Čarlsa Tejlora, koji je zbog ratnih zločina pred specijalnim međunarodnim sudom osuđen na pedeset godina zatvora. U oba slučaja, međutim, sud je odbacio zahtev odbrane i potvrdio ranije presude.
BRAŠNO I ŠKORPIONI: U slučaju Stanišića i Simatovića, Žalbeno veće je prošlog utorka ne samo oborilo oslobađajuću presudu, već je odbacilo obe stavke iz obrazloženja – i onu o nepostojanju ZZP-a i onu o „konkretnom usmerenju“, tako da odbrana u ponovljenom suđenju neće moći da se poziva na njih. Tužilaštvo Tribunala je o istom trošku zatražilo da se ponovi i suđenje Perišiću, s obzirom na to da je od njega sve počelo, ali taj zahtev je odbijen, jer je u njegovom slučaju oslobađajuća presuda postala pravosnažna. General je, dakle, imao mnogo sreće.
Za sada je teško predvideti koliko će trajati ponovljeno suđenje koje, pošto Tribunal mora da se zatvori do 2017, vode sudije iz takozvanog rezidualnog mehanizma, umanjene verzije Tribunala koja će nastaviti da radi dok se svi slučajevi pravosnažno ne okončaju. U svakom slučaju, izgledi za ponovno oslobađanje su sada neuporedivo manji nego u prvostepenom postupku.
Toga je svestan i Stanišićev advokat Mihajlo Bakrač, koji je nakon obaranja oslobađajuće presude izjavio da će dvojici optuženih biti suđeno po mnogo rigoroznijim kriterijumima. „Po novom standardu bi i onaj ko je vojsci prodavao brašno mogao biti osuđen za genocid, ukoliko su neki pripadnici te vojske počinili genocid“, požalio se on u izjavi za „Politiku“.
E sad, uz dužno poštovanje prema advokatskoj profesiji, neće biti da su Stanišić i Simatović tokom rata samo prodavali brašno (mada jesu i to, uz oružje, municiju, naftu i cigarete u okviru operacije „Pauk“ u Cazinskoj Krajini, o čemu je „Vreme“ u više navrata pisalo). Oni su tokom devedesetih uspostavili obaveštajno-kriminalnu strukturu koja je ne samo vršila ratne zločine nego je služila i kao jedan od stubova Miloševićevog režima i bila servis za eliminaciju političkih protivnika. Da ne idemo dalje, dovoljno je podsetiti da su učesnici atentata na Vuka Draškovića, likvidatori Ivana Stambolića i ubice Zorana Đinđića bili ovlašćena lica sa službenim legitimacijama članovi Jedinice koju su oni stvorili i ozakonili. Usput, isti oni „Škorpioni“ sa njihovog platnog spiska su nakon Trnova počinili jeziv zločin u Podujevu, gde su 1999. ubili 14 civila, uključujući i nekoliko dece.
Ali ako odbrana klijenata svim pravno dozvoljenim sredstvima spada u opis advokatskog posla, teže je razumeti ministra pravde Srbije Nikolu Selakovića, koji je nakon obaranja presude izjavio da je to „odluka bez prava i pravde“ i naznačio da je glavni faktor bio to što su Stanišić i Simatović Srbi (ministar očigledno ne zna ili ne haje što je Simatović po nacionalnosti Hrvat). Još je teže razumeti svečani doček koji je Selaković, uz ministra odbrane Bratislava Gašića i ministra za rad, boračka i socijalna pitanja Aleksandra Vulina početkom meseca priredio za generala Vladimira Lazarevića. On je zbog zločina na Kosovu osuđen u paketu sa Šainovićem, na 15 godina zatvora, a prošle nedelje se specijalnim avionom Vlade vratio u zemlju nakon dve trećine odležane kazne. U međuvremenu je pokrenuta inicijativa da se Lazareviću dodeli orden narodnog heroja, što će Vulin, koji je u pozdravnom govoru generalu pripisao zasluge što kosovski Albanci nisu okupirali pola Srbije, svakako podržati. Kako je krenulo, Stanišiću i Simatoviću će, kada se za neku godinu vrate, pevati hor iz osnovne škole nazvane po nekom od njih.
