U našim davnim detinjstvima živeo je jedan vuk, lenj kao buba, huncut i probisvet, „u školi ga ne vide, nema ni maturu, u muzeje ne ide, prezire kulturu„. Takva je, eto, bila vera socijalističkog čoveka u kulturu da je i svojim mladuncima, kroz Ršumove stihove i šarm Dragana Lakovića, prikazivao biće bez kulture, to jest ravnodušno prema kulturi, kao neku vrstu etalona za divljinu, za zversko, za ono što emancipovan čovek novog doba zauvek ostavlja iza sebe.
Deo te vere u Progres, koji, koliko kroz ideologiju i ekonomiju, dolazi bar toliko i kroz kulturu, bila je i zamisao da se svugde, od velikih gradova do ubogih, zaturenih palančica i malo naprednijih sela, grade „domovi kulture“, nekovrsni multifunkcionalni dnevni (hm, više večernji) boravci za čoveka, a u svrhu kulturnog uzdizanja, manje ili više zabavnog, manje ili više „ozbiljnog“.
Viktor Ivančić u „Iza sedam logora“ (Forum ZFD, Beograd-Zagreb-Split 2018) ne ironiše nad mrtvim vukom – ne onim nekulturnim, nego naprotiv, onim prokulturnim, „progresivnim“ – nego mu odaje dužno priznanje, uočivši ono što je u toj, hajmo reći, ideologiji domokulturnjaštva bilo najvažnije, njegova zdrava jezgra: ideja kulture koju je zastupao, osvešćeno ili ne, bila je u osnovi prosvetiteljska, oslobodilačka, emancipatorska, nediskriminativna: ideja kulture kao oruđa potpunog očovečenja svakog čoveka i sviju ljudi.
Ideologija i praksa nacionalističke revandikacije, svake i svačije bez bitnih razlika, označava sasvim nameran deevolucijski korak od milion milja, pad unazad u varvarsvo, u „vukovsko“ stanje: u njemu je kultura oružje sumnjivog plemenskog samooslobađanja kroz simboličko, a tamo gde okolnosti to dozvoljavaju ili čak traže, bogme i doslovno, opipljivo kinjenje, mučenje, zlostavljanje, pa i likvidiranje, ubijanje, poništavanje svakoga ko u novo-staru samodefiniciju plemena ne želi ili ne može da se uklopi (ili mu „mi“, zgađeni njegovom uglavnom novospoznatom Drugačijošću, takvo nešto ni ne nudimo) i koga iz te nove, ovaj put brutalno vučije i nimalo dečije definicije kulture kao identitetskog bojišta najednom imamo ne samo pravo nego i dužnost zatreti – i to na način koji će mu naneti ne samo maksimalnu štetu, nego i maksimalnu patnju.
Prividni paradoks koji se uočava kao potka za nastanak ove knjige: bezbrojni „domovi kulture“ i slične institucije iz vremena socijalizma, koji u varvarskim devedesetim postaju poprišta izolovanja, mučenja, neretko i ubijanja ljudi optuženih za nebiranu pripadnost nekom pogrešnom etničko-kulturnom kodu, ne služi ovde da bi se na njemu jeftino poentiralo. Pisac razložno uočava sasvim pragmatičnu pogodnost ovakvih prostora za okupljanje i zatvaranje većeg broja ljudi. Simboliku, pak, ne konstruiše nego samo ne propušta da je uoči i objasni tamo gde je uistinu ima. A to je uvek manje u konkretnim, i dakako banalnim u svoj svojoj užasnosti, postupcima mahom priprostih, neretko sociopatskih ličnosti kojima je ispadanje vremena iz zgloba naprasno omogućilo da raspolažu tuđim sudbinama bez da prethodno na bilo koji način dokažu da išta znaju i razumeju makar o vlastitoj. Ali, ako je tamo manje, gde je više te simbolike? U „kulturalističkim“ bajanjima plemenskih poglavica i vračeva, u svoj onoj industriji genocidnog, toksičnog otpada kojim je – najednom tako sumorni – fetiš kulture pridobio morbidan, ubilački predznak. Kultura je najednom oštro odelila jedne ljude od drugih, čak i kad – to jest: pogotovo tada! – nije bilo nikakve ozbiljne naznake relevantne različitosti. E, o tome je ova knjiga, o tome Ivančić svedoči precizno i tumači bespoštedno, Nemanja Stjepanović dodaje takoreći forenzički prikaz „mesta kulture“ pretvorenih u mesta divljaštva, to jest, mutantne kulture identitarnog terora, a Hrvoje Polan sve to kataloški prilježno beleži fotoaparatom, da se čitalac uveri da ovo nije delo književne fikcije: naprotiv, sve je ovo odviše i nepodnošljivo stvarno, a fikcionalni su samo identiteti u ime kojih je prskala ljudska krv po zidovima raščinjenih „domova kulture“. Što se onog davnog Ršumovog vuka tiče, taj je, avaj, u zgodnom času stao na zadnje noge i progovorio. O čemu? O kulturi, dakako. Bolji je i pitomiji bio dok ju je iskreno prezirao.
