Odluka Ministarstva prosvete Republike Srbije kojom se, zbog bele kuge, jedan broj osnovnih škola gasi, odnosno spajaju dve u jednu, izazvala je oštre reakcije i žučne polemike u javnosti. Nije za čuđenje: bolna je i pomisao da se škole gase umesto da se grade, dok se sam čin prima kao „prst u oko“ i atak na jedno od osnovnih prava zajamčenih Ustavom, pravo na školovanje.
„Niko se tome ne raduje, mi u ministarstvu najmanje“, kaže za „Vreme“ pomoćnik ministra prosvete i sporta Refik Šećibović. „Tom poslu ne pristupamo laka srca, ali racionalizacija je neminovnost s kojim se moramo kad-tad suočiti, voleli to ili ne.“
U kritici i osporavanju ove odluke najglasniji su, razumljivo je, roditelji dece koja sada moraju promeniti školu, pešačiti duže i na putu do škole prelaziti prometnu ulicu. S obzirom na to da su tokom godina „rasplitanja“, u opštoj besparici, dobrovoljno morali da finansiraju razne popravke, prepravke, hoblovanja i krečenja, ovo sad doživljavaju kao atak na zajedničku imovinu. Naviknuti na svakojake prevare, naročito u poslednju deceniju i po, sumnjaju da je bela kuga pravi razlog, traže skrivene namere, čini im se da „tu neko nešto muva“, liči im na zakulisnu privatizaciju školskih zgrada i moguću promenu namene.
ŽELJE I MOGUĆNOSTI: „Štetne posledice ove odluke su dugoročne i teško popravljive“, obrazlaže svoj protivstav Ksenija Petovar, sociolog i docent Arhitektonskog i Geografskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. „To pre svega znači da u doglednoj budućnosti postaje skoro nemoguć prelazak na celodnevnu nastavu u školama obaveznog obrazovanja, što je obaveza Srbije ukoliko želi da svoje zakonodavstvo i obrazovni sistem upodobi zahtevima i standardima Evropske unije. Želim da upozorim da, kada jednog dana budemo bogatiji i svesniji potrebe za celodnevnom nastavom u školama, u izgrađenom gradskom tkivu naprosto neće biti raspoloživih građevinskih parcela za izgradnju novih škola. Raseljavanje i rušenje radi formiranja parcela za izgradnju novih školskih zgrada biće stostruko skuplji od blagovremene zaštite postojećih škola. A tako bogati još dugo nećemo biti.“ Tvrdi da je, prema podacima kojima raspolaže, moguće već sada započeti s programom postupnog uvođenja celodnevne nastave u osnovne škole, ne samo u Beogradu nego i u drugim gradovima u Srbiji. „Sigurna sam da bi roditelji masovno podržali svaki program podizanja školskog standarda i uvođenja celodnevne nastave. Materijalna sredstva mogu se potražiti i izvan budžeta putem podsticanja donatorstva, preko poreskih i drugih olakšica koje se već praktikuju u razvijenim društvima, a mogu se prilagoditi našim prilikama.“
Na evropske standarde pozivaju se, jednoglasno, svi protivnici ovakve racionalizacije. „Divno bi bilo da sva deca idu u školu isključivo pre podne i da se organizuje celodnevna nastava kao u bogatim evropskim zemljama“, kaže Bogoljub Lazarević, načelnik za nadzor u sektoru za predškolsko i osnovno obrazovanje Ministarstva obrazovanja. „Ali, to je u sferi lepih želja. Stvarnost je sasvim drugačija: ne raspolažemo s dovoljno novca za takvu organizaciju nastave, postojeći kapaciteti su neadekvatno iskorišćeni, nemamo dovoljno objekata za srednje škole.“
IMA PROSTORA, NEMA PROSTORA: Po rečima Refika Šećibovića, na teritoriji Beograda postoji oko dve stotine pedeset osnovnih škola i svega nešto više od stotinu srednjih. „To je ozbiljna disproporcija. I dok je prostor u nekim osnovnim školama nedovoljno iskorišćen, srednje škole su pretrpane, a novca za građenje novih, jednostavno rečeno, nema.“ Trenutno se, kaže, završavaju dve nove zgrade za osnovne škole, tamo gde su zaista neophodne, na Bežanijskoj kosi i u naselju Medaković III, odakle velik broj dece godinama ide u udaljene škole. Njihovim puštanjem u rad, škole koje su dosad ta deca pohađala ostaće bez skoro polovine đaka te se otvara mogućnost za spajanje dveju škola u jednu i za ustupanje srednjoškolcima racionalizacijom dobijenih objekata. „Tako će Zubotehnička škola najzad dobiti adekvatnu zgradu, Sportska gimnazija će se izdvojiti iz upravo ugašene XI beogradske gimnazije, ove godine proširena Turistiško-ugostiteljska škola dobiće zaseban objekat… To je neophodno zbog podizanja kvaliteta nastave u tim školama na zadovoljavajući, evropski nivo, ali i zbog zadovoljenja potreba društva za određenim obrazovnim profilima“, kaže Šećibović i ističe primer beogradske Turističko-ugostiteljske škole, koja je dosad upisivala isti broj učenika kao i takva škola u Vrnjačkoj Banji.
Iako postoji velika potreba za proširivanjem kapaciteta srednjih škola jer, kako kaže, „i posle ovoga nedostajaće dve velike srednje škole“, nije sve namenjeno srednjoškolcima. Biće, budući neophodan, organizovan centar za stručno usavršavanje nastavničkog kadra, kao i škola za odrasle, gde će se obavljati prekvalifikacija kao tranzicioni imperativ. O prepuštanju/prodaji zgrada privatnicima, kaže, nema ni govora. „Svi objekti ostaju u državnoj svojini i njima raspolažemo kako uslovi nalažu, a ne onako kako bismo voleli da bude“, kategoričan je Šećibović i najavljuje da je ovo samo početak, da će se racionalizacija nastaviti u godinama koje su pred nama: “ Mnoge osnovne škole u centru poslednjih deset godina veštački se održavaju. Slično je u Novom Sadu, Nišu… A svaka škola sa manje od tri stotine đaka je neisplativa.“
REFERENDUMSKI OTPOR: Roditeljski savet Osnovne škole „Stefan Nemanja“ već dva meseca se „dopisuje“ s Ministarstvom zbog najavljene racionalizacije. U saopštenju za javnost insistiraju na tome da su roditelji i đaci emotivno vezani za svoju školu koju su mnogi generacijski pohađali, da su uložili mnogo materijalnih sredstava i truda oko adaptacija i popravki škole, da su obezbeđena sredstva za popravke tokom nastupajućeg leta i pitaju „s kojim pravom i po kojim moralnim načelima im Ministarstvo i Vlada to oduzimaju“. Zahtevaju da se odluka preispita, da se nađe drugo rešenje za Sportsku gimnaziju a da se sporna zgrada ostavi na korišćenje đacima koji su, kako kažu, kada su školu upisivali s pravom očekivali da će je tu i završiti. Na kraju, ako im se ne izađe u susret, podneće tužbu Savetu Evrope, UNICEF-u i Ujedinjenim nacijama zbog povrede prava deteta. Osim toga, kaže se u poslednjem saopštenju, roditelji će se dogovoriti o izlasku na ulice, blokadi saobraćaja i ostalim nepopularnim merama koje su, zaključuju, jedine na koje ova vlada reaguje.
„Nisam siguran da će biti baš tako“, kaže na to Bogoljub Lazarević. Objašnjava da je ta zgrada o kojoj se govori jedna od dve kojima Osnovna škola „Stefan Nemanja“ raspolaže, da obe rade s pola kapaciteta i da sve što su za školu nabavili mogu preneti u tu drugu zgradu. Priznaje da je udaljenost koju će neki učenici prevaljivati na putu do škole i nazad na ovaj način povećana, ali dodaje da postoji relativno razvijena saobraćajna infrastruktura koja put do škole olakšava i da se vode pregovori s gradskim vlastima da se organizuje specijalni prevoz za đake tamo gde je potrebno. „To je jeftinije nego da zgrada ne bude adekvatno iskorišćena. Mi nismo bogato društvo, ali škole moramo imati. Racionalizacija je zato neminovnost i moraju se iskoristiti unutrašnje rezerve koje objektivno postoje.“
Stanovnici mesne zajednice Pariska komuna protive se, takođe, da se Osnovna škola „Vladimir Iljič Lenjin“ ugasi i da se u taj objekat useli Turističko-ugostiteljska škola. Navode argumente: deca iz te škole moraće ubuduće da prelaze veoma frekventne ulice na putu do nove, kažu da u blizini već postoje dve srednje škole, IV gimnazija i Grafička tehnička škola, i da bi još jedna, umesto osnovne, bilo mnogo, postojeća škola je centar oko koga se svi stanovnici, ne samo deca, okupljaju, da broj upisane dece iz godine u godinu raste i priča o beloj kugi ne stoji, da su statistike „štimovane“. „Ali“, kaže Šećibović, “ polovina đaka koji tu školu pohađaju su sa Bežanijske kose, preciznije: njih 283 od 540.“ Po rečima Lazarevića, toj školi teritorijalno gravitiraju deca iz svega tri bloka zgrada i u krugu od kilometar i po postoji čak osam osnovnih škola. „Ta je škola, sticajem okolnosti, osuđena na gašenje.“ Kaže da je to veoma kvalitetna škola i da će njen nastavnički kadar biti jezgro one nove, na Bežanijskoj kosi. Peticiju protiv gašenja škole potpisalo je 1300 stanovnika mesne zajednice kojom traže da se, pre sprovođenja odluke, održi referendum na kome bi se čula reč građana.
Očigledno je, nažalost, da je prostiranje prema guberu, odnosno seci ovde – krpi tamo, naša dugoročna sudbina. Nesumnjivo je, takođe, da će na ovu temu biti proliveno još dosta žuči. U celoj priči, međutim, postoji i jedno „ali“ koje voli „devojci sreću da pokvari“: postojeće škole se gase, a nove još nisu dovršene. Postoje sva uveravanja da će to biti u roku, ali, što bi rekli Šumadinci, dok do ruke ne dođe, ne može se biti ni u šta siguran. Do početka školske godine ostalo je svega dva meseca, a u ovoj zemlji se trenutno gradi dve stotine crkava i jedva nekoliko škola, započetih pre više od decenije.
Deca ne padaju s neba, ne donose ih rode niti se nalaze u kupusištu, već se rađaju. Bar dve decenije priča se o beloj kugi koja nam kuca na vrata. Neumoljiva statistika govori da nam je u poslednjoj deceniji u kuću ušla: natalitet je manji od mortaliteta bez nade da će se nešto promeniti nabolje. To se odrazilo i na broj dece u školama kojih je iz godine u godinu sve manje. Konstantan pad je nakratko prestao ’95/’96. da bi malo zatim opet nastavio svoj strmoglav. Kratkotrajni predah uzrokovan je, u stvari, izbegličkom nesrećom, kada je u Srbiju pristiglo nekoliko stotina hiljada prognanih iz Bosne i Hrvatske. Ove godine u Srbiji je osnovnu školu završilo nešto više od 92.000 učenika a prvi razred 85.000. U Beogradu ima 19.247 malomaturanata a svega 18.500 onih koji će na jesen poći u drugi razred osnovne škole. Statistika za đake prvake još nije kompletna. Svake godine Srbija ima manje đaka za tri osnovne škole, u Beogradu je svake treće godine jedna škola „višak“, uprkos velikom mehaničkom prilivu.
