Pranje para i brljotina vlasti

Pre oko tri nedelje, sredinom jula, preko zaštićene veze pozvao me je jedan čovek. Pitao me je da li može da dâ moj broj jednoj osobi koja bi za mene mogla da ima važnu informaciju. Krv mi se uzburkala, kao i uvek u takvim situacijama, jer šta više treba novinaru nego neka informacija koja je ekskluzivna, koju drugi nemaju i koja će od njegove priče da napravi vest kojom će svi drugi da se bave?

Složio sam se da mu moj broj odmah da, i ubrzo se osoba javila. Taj izvor mi je rekao da bi trebalo da znam kako Uprava za sprečavanje pranja novca proverava sve moje bankarske transakcije i da se nalazim na spisku na kome su i drugi ljudi i organizacije.

Izvor koji mi se javio je osoba koju ne poznajem lično, ona mene poznaje „jer prati javni život u Srbiji“, i dodaje da joj je dosta više takvog divljanja i zloupotreba informacija. Izvor mi je rekao da to nije prvi put da se moji računi proveravaju, da je sve postalo „odvratno i nenormalno“ u poslednjih nekoliko godina i da, ako ništa drugo, veruje da bi ja sve ovo trebalo da znam.

Znao sam da razne UDBE kontrolišu i prate ono što radimo, i svestan sam da bi i BIRN u kome sam radio 13 godina, do pre dva meseca, bio rutinski zatvoren da je bilo ko „muljao“ sa parama, ali mi sada nije bilo baš svejedno – stanje u Srbiji na polju zaštite ljudskih prava i demokratije, u najširem smislu, toliko brzo propada da opasnost od zloupotrebe ovakvih stvari postaje sve veća.

KAKO SAM DOBIO SPISAK

Pitao sam osobu koja me je pozvala, vrlo uzdržano, da li postoji neka šansa da mi dostavi taj spisak, da možda probamo da ga objavimo i tako obelodanimo ono što radi Uprava za sprečavanje pranja novca. Izvor je to odbio jer nije bio siguran da se neće saznati odakle je informacija došla.

Nije mi prvi put da se susrećem sa ovim stvarima i bilo mi je jasno da ne treba da navaljujem. Zahvalio sam se na informaciji i narednih dana sam pokušavao da saznam iz drugih izvora o čemu se radi.

Desetak dana nakon tog prvog razgovora, dobio sam potvrdu sa nekoliko strana da je informacija tačna: Uprava za sprečavanje pranja novca, koja je jedna organizaciona jedinica unutar Ministarstva finansija, zatražila je od svih banaka u Srbiji informacije o 20 pojedinaca i 37 organizacija koje se tiču svih njihovih finansijskih transakcija u poslednjih godinu i po dana.

Kada sam dobio tu potvrdu, kontaktirao sam sa izvorom i rekao mu da je mnogo ljudi već „u posedu te informacije“ i samog spiska, i da ću se potruditi da se ni na koji način ne sazna da mi ga je on dostavio. Tada smo se dogovorili oko načina dostavljanja samih „papira“, koji su mi ubrzo bili u rukama. Autentičnost je bila nesporna i tokom poslednjeg vikenda u julu pokušavao sam da razgovaram sa pojedinim ljudima sa spiska, ali i sa ljudima iz Višeg javnog tužilaštva u Beogradu.

ISTRAGA, ALI O ČEMU

Na spisku sam video imena koja su u „vladajućoj javnosti“ obeležena kao „kritička javnost“, najblaže rečeno, zapravo ljudi i organizacije na koje se lepe etikete „stranih plaćenika, špijuna i domaćih izdajnika“. Otprilike, mnogi koji su na bilo koji način nekad nešto negativno rekli o ovom režimu, našli su mesto na spisku Uprave koja bi trebalo da se bavi ozbiljnim istragama u oblasti pranja novca i finansiranja terorizma.

Kada sam malo razmislio o svemu, shvatio sam da imam dva kontradiktorna osećanja u vezi sa čitavim slučajem. Prvo je bilo ono novinarsko, koje me je bodrilo jer sam bio na tragu nekog otkrića; drugo je bilo ljudsko, jer sam i sam postao „deo slučaja“, što je najgora stvar u novinarstvu, pošto treba da izveštavaš o nečemu što se tebi dešava.

Probao sam da budem pozitivan: možda nije u pitanju nikakva budalaština, možda postoji neka prava, velika istraga, koja na čudan način povezuje baš ove pojedince i organizacije (pritom, od 20 pojedinaca četvoro su iz BIRN-a); možda bi objavljivanje spiska i cele priče kompromitovalo i ugrozilo važnu operaciju srpskog tužilaštva.

Telefonirao sam predstavnici Višeg tužilaštva u čijoj je nadležnosti moguća ovakva istraga; uredno mi se javila, popričali smo i ništa nisam saznao. Jedino smo se dogovorili da pošaljem pitanja mejlom, što sam i uradio dva dana nakon telefonskog razgovora. Na taj moj dopis nikada nisam dobio odgovor, u međuvremenu sam još mnogo puta zvao predstavnicu tužilaštva (koja je i sama jedna od zamenica u Višem javnom tužilaštvu), ali odgovor nije stigao. Dakle, još uvek ne znam da li postoji „takva“ istraga ili ne.

foto: dragan kujundžić / tanjug

„RUTINSKE PROVERE“

Međutim, u ponedeljak 27. jula mi se telefonom javio VD direktora Uprave dr Željko Radovanović, posle dopisa koji sam bio poslao na njegovu adresu, i ponudio mi da se vidimo. Predložio sam da dođem sa TV ekipom i da snimimo razgovor sa njim, ali je on zamolio da to ne činim, nego da dođem sam i da će mi sve objasniti.

Vrlo brzo sam bio u njegovoj kancelariji, na prvom spratu zgrade u Resavskoj ulici u Beogradu. Upoznali smo se i seli „da popričamo“. Rekao sam mu zbog čega sam došao i šta me zanima: zašto je spisak napravljen, ko ga je sastavio i zbog čega baš ti ljudi i organizacije?

Iako vrlo pričljiv, Radovanović mi nije odgovorio na ova pitanja. Rekao mi je da uvažava ono što radim, da su za njega NVO važne organizacije, i da su mu mnogo pomogle da skloni Srbiju sa liste zemalja koje su pre tri godine bile označene kao najpovoljnije za pranje novca. Celu akciju je okarakterisao kao rutinsku proveru, koja treba da posluži državi Srbiji kada bude slala izveštaj međunarodnim partnerima, da se pokaže da je kontrolisala i NVO.

Po njegovim rečima, nema nikakvog razloga za brigu, to je sve samo da se „pokrijemo“ da radimo i takve provere, jasno mu da tu nema nikakvih problema i da niko sa spiska niti pere novac, niti finansira terorizam. Pitao sam ga da li razume da je Uprava osnovana da se bavi organizovanim kriminalom, a ne nevladinim sektorom i medijima, koji inače prolaze milion rigoroznih kontrola. Rekao sam i kako bi banke same prijavile da je postojala neka sumnjiva transakcija, koja bi povezala sve ljude i organizacije sa spiska.

Radovanović se nije dao: sve je to u redu, nema nikakve priče, kontroverze, to se svuda u svetu radi i, eto, poslaće pisani odgovor. Pitao sam ga da li će ovi sa spiska na kraju te „rutinske“ provere da dobiju neki sertifikat od Uprave, koji je dokaz da su „čisti“. VD direktor je to shvatio kao šalu i samo se nasmejao. Završili smo razgovor prijateljski, udarili lakat o lakat, poklonio mi je svoju poslednju knjigu Islamsko bankarstvo, teorija i praksa.

MEĐUNARODNI SKANDAL

Tog ponedeljka, 27. jula, objavili smo priču u okviru „Pregleda dana“ i, očekivano, sutradan se podigla prašina. Iako nije bila vest u „glavnim medijima“, i dalje živi u javnosti Srbije zbog različitih inicijativa koje su pokrenule organizacije civilnog društva, međunarodne organizacije i različite ambasade koje imaju svoje predstavnike u Srbiji.

Čitava stvar dobila je internacionalni karakter jer su na spisku pojedinci i organizacije koje se decenijama bore za demokratizaciju Srbije i zaštitu ljudskih prava, i godinama unazad dobijaju donacije od brojnih međunarodnih organizacija. Ovim činom nije samo bačena ljaga na ljude i udruženja, nego su u kontekst perača novca i finansijera terorizma dovedeni svi: i Amerikanci, i Nemci, i Šveđani, i Norvežani, i Holanđani, i Evropska unija kao takva. Ako su svi oni godinama davali novac nekim ljudima u Srbiji koji su zapravo kriminalci, kako će se opravdati pred svojom javnošću jer je to, na kraju, novac poreskih obveznika tih država?

Uglavnom, ova priča je daleko od kraja. Iskustvo mi govori da će vlast pokušati da se nekako „opere“, već su bili krenuli sa tezom da to „nije taj spisak“, da postoji neki drugi. Međutim, istina je samo jedna: neko je napravio brljotinu i to će sada morati da se „pegla“. Da nije reč o obrazu drugih država, stvar bi opet trajala tri dana i režimski mediji ili sam vrh vlasti bi je zatrpali.

Ovako, probali su da se vade. „Ja tog čoveka iz Uprave ni ne znam, ali čujem da proverava i ministre“, rekao je Vučić, „i ne znam što bi neko vikao ‘što me proveravate’ ako je sa njim sve u redu“. Ljudi i organizacije viču jer ne žele da budu izjednačeni sa onima koji zaista peru pare tako što novac od prodaje droge, ljudi ili oružja ulažu u izgradnju Beograda, ili u otvaranje restorana i hotela, tako što lažnim fakturama izvlače gotovinu iz firmi sve dok ih u potpunosti ne opustoše i oteraju u bankrot, itd.

Sve to se zna, a sačekajmo da saznamo i ko je ovu istragu naredio.