Poslednji korak do cilja

Kao da se sve desilo zbog toga što medijima u avgustu uobičajeno nedostaju političke teme: umesto detalja o raspodeli resora u budućoj vladi Beograda, u danima isticanja roka za njeno formiranje, od pregovarača su počele da stižu samo informacije o nemogućnosti postizanja dogovora. Racionalni razlozi kažu da propadanje pregovora ne bi odgovaralo nikome ko se u njih upustio – koaliciji okupljenoj oko Demokratske stranke (DS), koaliciji okupljenoj oko Socijalističke partije Srbije (SPS) i Liberalno demokratskoj partiji (LDP). Iskustvo na to dodaje da u finišu pregovaračkog procesa njegovi učesnici umeju da intenziviraju odmeravanje snaga pre nego što pristanu na kompromisno rešenje. Iskustvo, međutim, podseća i da u Srbiji racionalna rešenja nisu neizbežno i konačna.

Do petka, kada ovaj broj „Vremena“ bude bio na kioscima, trebalo bi da bude poznat datum održavanja sednice Skupštine Beograda, na kojoj bi trebalo da budu izabrani gradonačelnik i 13 članova gradskog veća. Rok za završetak konstituisanja gradske vlasti, naime, ističe 22. avgusta, a sednica bi morala biti zakazana nekoliko dana ranije. U utorak, kada je pripremano ovo izdanje našeg lista, po medijima se licitiralo različitim datumima kada bi sednica mogla da bude održana – počev od petka 15. avgusta do četvrtka 21. avgusta. Niko od zvaničnika, međutim, nije mogao da potvrdi šta je – i da li je išta od tih spekulacija zasnovano na činjenicama. Mogućnost da sednice ne bude, i da time budu ispunjeni uslovi da Vlada Srbije u Beogradu proglasi prinudnu upravu (koja može da traje 60 dana) nije bila sasvim isključena. Naprotiv – u ponedeljak je Dejan Ranđić, šef odborničke grupe LDP-a u Skupštini Beograda, otvoreno rekao da je ta stranka spremna za nove izbore, u slučaju da njeni zahtevi („departizacija i depolitizacija gradske vlasti“), kojima je uslovljena manjinska podrška koalicijama oko DS-a i SPS-a, ne budu prihvaćeni.

PAZAR: Ukoliko se ipak pokaže da je zatezanje u pregovaračkom procesu deo uobičajenog metoda „tvrđenja pazara“, novi gradonačelnik Beograda biće Dragan Đilas, predsednik gradskog odbora DS-a. Gradsko veće činiće članovi koalicije „Za evropski Beograd“, čija je okosnica DS, kao i koalicije okupljene oko SPS-a. Liberali Čedomira Jovanovića trebalo bi da pruže manjinsku podršku, ali, prema poslednjim informacijama, i učestvuju na nekim nivoima vlasti. („Ne bismo voleli da LDP nema pojma šta se dešava u gradu, a podržava tu vlast. To znači da u nekim delovima funkcionisanja LDP treba da ima nekoga iz svojih redova. Na primer, u oblasti urbanizma“, rekla je Vesna Pešić, predsednica političkog saveta te stranke.)

Prema informacijama dostupnim u utorak, pojednostavljeno rečeno, DS se najlakše dogovorio sa najbližim partnerom – G17 plus Mlađana Dinkića – ali tako da „dinkićevci“, nakon postignutog sporazuma o podeli resora, ne pristaju da iz „svoje kvote“ eventualno ustupe neko mesto LDP-u. Nešto teže tekli su pregovori sa socijalistima, ali su i oni uspešno okončani (što je i potvrđeno saopštenjem gradskog odbora DS-a objavljenim upravo u danu pripreme ovog broja). Rezultat tog dogovora, osim „principa koji će biti predočeni LDP-u“, o kojima se govori u tom saopštenju, kako kažu izvori bliski pregovaračima, jeste veći broj nadležnosti za socijaliste nego što je partija Ivice Dačića bila dobila u prvobitnom, ali sada raskinutom dogovoru sa radikalima i narodnjacima. Time je ublažen i problem koji Dačić ima sa gradskim odborom stranke, nevoljnim da, nakon javno promovisanog dogovora, prema kome je gradonačelnik trebalo da postane Aleksandar Vučić, sada promene stranu i podrže Đilasa. Solidan „plen“ trebalo bi dodatno da ublaži problem socijalista sa odustajanjem od sopstvene tvrdnje da nikako ne mogu biti u koaliciji sa LDP-om, strankom čiji je lider imao istaknutu ulogu u hapšenju i izručenju Slobodana Miloševića. Socijalisti su, doduše, taj problem već prevazišli ulaskom u koaliciju sa DS-om i LDP-om u Novom Beogradu, Rakovici, Paliluli i Voždovcu, beogradskim opštinama u kojima živi oko 700.000 stanovnika – a isto važi i suprotno, za LDP, koji takođe tvrdi da ne može da sarađuje sa socijalistima. U svim tim opštinama postojala je mogućnost ponavljanja izbora, ali se pokazalo da nijednoj od stranaka, sadašnjih koalicionih partnera, takva mogućnost nije bila previše bliska.

ARGUMENTI: Kao „najtvrđi orah“ u pregovorima o formiranju beogradske vlasti pokazao se LDP, koji je zatražio da neke nestranačke, a stručne ličnosti, budu na rukovodećim mestima u gradskoj upravi i javnim preduzećima, kao i da se uspostave određeni mehanizmi za kontrolu vlasti. Reklo bi se da je upravo zbog toga, u cilju „učenja pameti“ liberala, u javnost ponovo proturena priča o mogućem sporazumu sa Demokratskom strankom Srbije (DSS), zahvaljujući kome bi „usluge“ Jovanovićeve partije postale nepotrebne. Stranka Vojislava Koštunice u prethodnom mandatu delila je u Beogradu vlast sa strankom Borisa Tadića i, prema svim ocenama, ta saradnja je tekla vrlo glatko. Brojni izvori tvrdili su da je gradski odbor DSS-a odmah nakon izbora bio više nego spreman za obnavljanje beogradskog dogovora sa DS-om, ali je vrh stranke tu mogućnost vrlo jasno odbacio. I tokom ovonedeljne krize, oglasilo se nekoliko funkcionera DSS-a koji su najoštrije odbacili mogućnost dogovora (iako su DS i DSS partneri u vlasti u nekim manjim opštinama, poput Mladenovca, Grocke i Barajeva). Pošto se pokazalo da taj „argument“ u pregovorima nije upalio, emitovano je već pomenuto saopštenje DS-a, u kome se ističe upravo princip na kome insistira LDP. Kao jedan od ključnih principa rada buduće gradske vlasti, o kojima su se usaglasili DS i SPS, navodi se „profesionalizacija rada gradskih preduzeća“ tako da bi ubuduće najmanje polovina direktora tih preduzeća trebalo da budu nestranačke ličnosti. Dogovoren je, navodi se u saopštenju, i princip unapređivanja transparentnosti rada Uprave za javne nabavke, što znači da će ubuduće svim građanima i svim drugim zainteresovanim stranama biti omogućeno da imaju kompletan uvid u sve javne nabavke gradskih vlasti. U saopštenju se dodaje i da će DS i SPS te principe u direktnim razgovorima predstaviti predstavnicima LDP-a, od kojih očekuju podršku.

Ostaje, dakle, prognoza da će do 22. avgusta Beograd dobiti upravo onakvu vladu kakva se već nedeljama najavljuje („Za evropski Beograd“ – SPS–PUPS–JS, uz manje-više manjinsku podršku LDP-a). Priča o brojnim komplikacijama u procesu kojim je Beograd trebalo da izbegne pridruživanje Vrnjačkoj Banji, Prijepolju, Knjaževcu i Rumi (opštine u kojima se prinudna uprava pokazala neminovnom) tu se, međutim, ne završava. Izvori bliski DS-u govore i o permanentnom odmeravanju unutarstranačkih snaga, koje je eskaliralo upravo na primeru Beograda. Ti izvori kažu da, svestan opasnosti koju nosi gotovo potpuna kontrola vlasti u Srbiji (što veća vlast, to veća i odgovornost), Boris Tadić najviše strahuje od mogućih loših rezultata u Beogradu, koji bi se mogli pokazati pogubnim po budućnost trenutno najjače partije u Srbiji. Poznavanje tehnologije dolaska i opstanka na vlasti, s druge strane, kaže da lider stranke, čak i ako se nalazi na najvišoj državnoj funkciji, uvek ima razloga da strepi od preteranog jačanja potencijalne unutarstranačke konkurencije. A idealno mesto za unutarstranački, ali i uspon na hijerarhijskoj lestvici državnih funkcija, uvek je bio upravo – Beograd.

U zbiru ta dva faktora verovatno se krije razlog za pripremu izvesnih spiskova, o kojima beogradska politička čaršija raspravlja već nedeljama. Navodno su, prema brojnim izborima, direktno iz Tadićevog kabineta, potencijalnom gradonačelniku Beograda stigle dve liste: jedna, na kojoj su ljudi za koje ne bi trebalo da bude mesta u novoj gradskoj upravi i na ključnim mestima javnih preduzeća, i druga, na kojoj su imena ljudi koji bi na tim funkcijama trebalo da se nađu. Da li su zlobni ili ne, teško je utvrditi, tek, isti izvori tvrde da je potencijalnom gradonačelniku ostalo jako malo „prostora“ za izbor budućih saradnika.

RIZIK: Ukoliko se u narednim danima „beogradska priča“ završi u skladu sa preovlađujućim prognozama, biće to još jedan korak ka uspostavljanju gotovo potpune dominacije DS-a na političkoj sceni Srbije, omogućene nakon parlamentarnih, pokrajinskih i lokalnih izbora održanih 11. maja. U toku je, naime, i proces raskidanja lokalnih koalicija koje su socijalisti formirali sa radikalima i narodnjacima u Vojvodini, kako bi se, gde god je to moguće, formirale nove koalicije u kojima će biti DS, SPS i razne druge manje stranke i grupe građana.

Tako će, po broju predstavnika u vlasti na svim nivoima, DS biti jači nego u periodu posle 5. oktobra 2000. godine, kada je na njenom čelu bio pokojni Zoran Đinđić (onoliko optuživan za apsolutnu kontrolu zemlje). Posle petooktobarskih promena, pa sve do ubistva premijera, DS je, naime, imao većinu ministara u vladi, nekoliko ministara u tadašnjoj saveznoj administraciji (ako se neko tog nivoa vlasti još seća), kao i vlast u Vojvodini, svim gradovima, i u više od 120 opština u Srbiji. Za ekonomiju i civilne teme zainteresovani Đinđić, međutim, nije kontrolisao neke vrlo bitne sektore – tadašnju Državnu bezbednost, vojsku i vojne službe bezbednosti. Nije imao presudan uticaj ni na spoljnu politiku, a na unutrašnjoj sceni trpeo je pritiske tada jakog DSS-a, čiji je lider tada bio predsednik savezne države, ali i najpopularniji političar u zemlji.

Sadašnji DS na putu je da taj Đinđićev nedostatak izbegne, čime će izbeći

jednu vrstu problema sa kojima se pokojni premijer suočavao, ali će sebi „na vrat“ natovariti sasvim drugačiju potencijalnu nevolju. U očima birača, naime, upravo DS, kao stranka koja ima gotovo apsolutnu vlast, biće i apsolutni krivac za sve probleme sa kojima se u budućnosti zemlja bude suočavala.