Poslednja reza na poslednjoj kapiji Evrope

„Nema ih ovde već nekoliko dana, samo poneka zalutala grupa, dovedu ih krijumčari, izbace iz kola i kažu im da su stigli u Mađarsku. Onda dođu do moje kuće, pitaju gde su, kada im kažem da su još u Srbiji ne mogu da veruju, psuju, plaču“, priča vlasnik usamljene kuće na kraju asfaltnog puta, daleko na periferiji Horgoša. „Sada svi idu prugom, od železničke stanice pa gore, prema Mađarskoj, svi ostali prolazi su zatvoreni žicom.“

Petak je, 11. septembar, do najavljenog potpunog zatvaranja granice Mađarske prema Srbiji ostalo je još tri dana. Dok kiša rominja i natapa zemlju, grupe ljudi kreću se prugom ka severu, uglavnom u tišini. Svi pokušavaju da hodaju što brže. Prolaze muškarci i žene sa bebama u naručju ili na leđima, poneko podiže ruku i prekriva lice da ga kamere i foto-aparati ne bi uhvatili; žene često spuštaju glavu i maramom kriju lice, naročito tamnopute, iz Somalije, Konga, Eritreje. Prolazi usamljeni muškarac na štakama, bez jedne noge, uz njega momak iz Kameruna, iza njih je grupa Sirijaca u kojoj jedan čovek gura invalidska kolica, a druga dvojica ispod pazuha pridržavaju veoma staru ženu koja jedva hoda preko železničkih pragova. Grupica golobradih mladića sa kosim očima diže dva prsta kao pozdrav novinaru koji snima sa strane i dobacuje: „Afghanistan, go Europe!“ Teško je, prateći beskrajnu kolonu, oteti se utisku da je u toku biblijska seoba naroda.

LET’S GO, BORO, JALA: Pruga je markirana otpacima. Sa obe strane su prazne plastične flaše, bačene pelene, višak odeće. Na čistinama razapeti šatori iz kojih kuljaju ljudi, sa svakog sporednog puteljka iz šuma i voćnjaka pristižu novi i uključuju se u kolonu. Jedini koji se kreće u suprotnom smeru, ka Horgošu, jeste jedan snimatelj sa kamerama. Dok kleči na kolenima i laktovima nasred pruge da bi uhvatio što bolji kadar, izgleda kao da klanja, okrenut u pravcu Meke. „Koliko ima do granice? Ima li policije? Uzimaju li otiske prstiju u kampu u Mađarskoj? Da idemo u kamp ili da bežimo, šta je bolje?“, ređaju se pitanja retkim „belcima“ na pruzi. „Je li istina da će svim Sirijcima dati azil u Evropi, a da će nas iz Avganistana vratiti nazad? Pa kod njih je rat četiri godine, a samo o njima pričaju, kod nas se ratuje skoro četrdeset godina, zar je njima gore nego nama?“

U jednom trenutku, pruga se ukršta sa zemljanim putem, nekoliko stotina metara dalje nazire se žičana ograda. Kolona se zaustavlja, grupe ljudi se vraćaju. „Polis, polis!“, širi se nervozni žamor. Posle žustrih rasprava na različitim jezicima koje bruje kroz vazduh, nekoliko glasova je dalo znak za pokret i kreće se dalje. „Na farsiju ‘boro!’, na engleskom ‘let’s go!’, na arapskom ‘jala!’“, sumiraju poziv na pokret dva dečaka iz Avganistana.

TAMO GDE HODAJU ZELENI MRAVI: Kroz desetak metara širok prolaz, pruga utiče u Mađarsku. Nema policije, graničnog prelaza, niko ne traži pasoše na ulasku u Evropsku uniju. Prolaz je oivičen sa dva visoka stuba visoka četiri metra, na koje su zakačeni kolutovi žice sa nakačenim komadima metala oštrim kao žilet (unapređena verzija nekada zloglasne bodljikave žice). Ponegde je žica polegla, preko nje su nabacane gomile ćebadi i vreća za spavanje. Do pre nekoliko dana se granica tako prelazila, da bi se onda otvorila, doduše nakratko.

Čuje se čudan zvuk, kao lagani hod neke divovske životinje koja dolazi iz daljine. Iza krivine, nekoliko stotina metara dalje, pojavljuju se kamioni. Pored njih hodaju desetine ljudi u zelenim uniformama, koji sa kamiona skidaju ogromne kolutove žice i uz tresak ih obaraju na zemlju. Do tada mukli „Bum! Bum! Bum!“ zvuk se pojačava. Druge desetine „zelenih“ razmotavaju žicu, podižu je i kače na stubove. Iz daljine, izgledaju kao horda mrava koja gazi sve pred sobom. „Nazad, nema snimanja!“, udaljavaju novinare koji se kreću prema njima.

Postoji, naravno, još mnogo prolaza i prelaza, ali kao da ovde, na polunapuštenoj lokalnoj pruzi između Horgoša i Roskea, pada poslednja reza na poslednju kapiju Evrope. Pod niskim, tmastim nebom koje naleže na vrhove drveća, prizor deluje nadrealno, poput scena iz postapokaliptičnih filmova i knjiga: svet je razrušen, ostalo je samo malo netaknuto ostrvo koje veruje da mora da se ogradi jer na njegove granice nasrću divlji narodi. „Varvari dolaze noću. Pre mraka i poslednja koza mora biti uterana, kapije zašipljene, u svaku osmatračnicu postavljen stražar da izvikuje sate…“

Reka ljudi teče kroz prolaz, sa strahom bacajući pogled levo-desno. „Kažu da u ponedeljak podižu kapiju na pruzi“, dobacio je neko u prolazu. Šuma i voćnjaci se razmiču, pojavljuje se poljana posejana šatorima, na kojoj sve vrvi od ljudi. Na pruzi, plavokosa devojka deli onima koji dolaze kišne kabanice. Žene, deca, muškarci silaze sa pruge, neki posrću od umora, druge nose prema šatorima na kojima su oznake Crvenog krsta i Karitasa. Deca uzimaju slatkiše koje im na prilaznom putu pruža čovek sa oznakom neke međunarodne organizacije na leđima.

KUDA DALJE: Na poljani, onoj istoj na kojoj je mađarska novinarka pre nekoliko dana saplitala i šutirala izbeglice, pod većim šatorima mađarski volonteri dele pridošlima čaj, hranu, komade odeće i obuće. Kiša neprekidno pada, ravnica je pretvorena u kaljugu prepunu smeća. Brojne manje šatore, predviđene da u njima ljudi prespavaju, vetar je rasturio i razvukao po blatu. Ljudi pristižu u stotinama, rastu gužva i nervoza. Na nekoj klupici sedi zemljak iz Novog Sada, sam i izgubljen. Bogato tetovirane ruke nervozno gnječe cigaretu. „Ma uzeli mi naši pasoš, a ja bih u Nemačku… Voze odavde autobusima u kamp, šta misliš, da idem tamo ili ne? Ako kažem da sam iz Srbije, odmah će me vratiti. Ako slažem da sam iz Sirije, bojim se da me prevodilac nešto ne pita, provaliće me. A kažu i da je kamp zatvoren, kao logor, nikoga ne puštaju napolje. Da idem ili da probam da bežim?“

Na putu koji preseca poljanu, desetine mađarskih policajaca sa hirurškim maskama na licima i hirurškim rukavicama formira kordon. Pojavljuje se autobus, ljudi nasrću ka ulaznim vratima, policija pokušava da uspostavi red i da prvo propusti žene i decu. Autobus odlazi, pojavljuje se sledeći, treći, četvrti, peti…

Neki od izbeglica se diskretno odmiču i nestaju u obližnjim poljima kukuruza. „Kako da idem u kamp kada nam ne daju nikakve informacije šta će dalje biti sa nama?!“, priča Mohamad, Avganistanac. Njegovo jedno oko seva gnevom, drugo je mrtvo, ugašeno, kaže da mu je to uspomena iz rata. „Pričaju da tamo, u kampu, postupaju sa ljudima kao sa životinjama, gore je nego u zatvoru! Hoće li nam uzeti otiske, deportovati nas nazad u Srbiju, ostaviti u zatvoru, pustiti nas da idemo?! Otkud znam kuda idemo, ništa ne znamo, ne znamo ni ko će nas tamo dočekati, policija, lopovi, neko drugi!“, govori pokazujući kuće na horizontu. „Zbogom, čekaju me prijatelji,“ dobacuje dok njegova bela kišna kabanica nestaje u polju suncokreta koje smenjuje kukuruz. Na ulaznim vratima jednog od novopridošlih autobusa stoji zemljak, nemoćno šireći ruke i podižući palac u znak pozdrava.

Reske

MRAK U RESKEU: Noć pada na prijemni punkt kod Reskea. Gore reflektori, mnogobrojne televizijske ekipe uživo se uključuju u nacionalne dnevnike. Iza njihovih leđa, iz mraka izroni poneka figura koja se tetura niz prugu. Pristiže još policajaca, na stotine njih.

Tri kilometra odatle, u mraku blješti blistavo osvetljena žičana ograda iza koje su desetine velikih šatora i hangar. Kamp Reske, iz koga je potekao snimak na kome se vidi kako čuvari bacaju hranu u gomilu izbeglica, a ljudi se za tu hranu otimaju. Ispred kapije kampa stoje dobro opremljeni policajci. „Mi smo novinari, tražili smo i dobili dozvolu da snimamo unutra“, raspravlja se sa njima neka televizijska ekipa. „Dozvole ne važe, niko ne može da uđe, možete da snimate samo ispred ulaza.“ Nekoliko kilometara dalje, ograđeni žicom, u mraku se belasaju šatori, potpuno prazni. Kažu da je to novi kamp u kome još nema izbeglica.

Nedaleko od izlaska sa auto-puta, odmah posle glavnog graničnog prelaza, na skretanju ka Reskeu je benzinska pumpa. Kasno je, ali na pumpi vrvi. Svakog trenutka pojavljuju se automobili sa mađarskim tablicama, uglavnom veliki i novi, iz kojih izlaze ljudi nezgodnog, opakog izgleda. Posle nekog vremena, iz mraka dolaze grupe izbeglica koje krijumčari utrpavaju u automobile u takvom broju da izgleda neverovatno da su svi stali unutra, da bi potom krenuli ka izlazu na auto-put koji vodi ka Budimpešti. Na benzinskoj pumpi se, za nekoliko sati koliko je reporter „Vremena“ proveo tamo čekajući prevoz, nije pojavio nijedan policajac.

Na graničnom prelazu iz Mađarske u Srbiju ne čega se mnogo. Iz suprotnog pravca kolona je duga, mađarska policija već danima proverava detaljno svaki automobil (drumski granični prelaz Horgoš–Reske, otvoren svečano 15. jula ove godine, od 1. septembra je zatvoren za automobile, kažu zbog izbeglica). Od granice ka Subotici vozi se pažljivo, farovi svako malo osvetle grupe ljudi koje ivicom auto-puta hodaju ka Mađarskoj.

P.S. Prelaz na pruzi između Horgoša i Reskea zatvoren je u noći između ponedeljka i utorka, kao i granični prelazi Horgoš 1 i Horgoš 2. Za zatvaranje su Mađari koristili kontejnere i vagone obmotane „žilet žicom“. Prijemni punkt u Reskeu su napustile ekipe humanitarnih organizacija. U utorak uveče, kada ovaj broj „Vremena“ odlazi u štampu, hiljade izbeglica su čekale ispred graničnih prelaza, a situacija je opisivana kao veoma napeta. Mađarska je izbeglicama poručila da „potraže azil na nekom drugom mestu ili da se vrate u zemlje iz kojih su došle“.