Na udaru Javnog tužilaštva za organizovani kriminal, i to u predmetu koji tretira visoku korupciju povezanu sa padom nadstrešnice, našla su se početkom ovog meseca dva ministra, Goran Vesić i Tomislav Momirović. Žestoka reakcija režima na hapšenje (Momirović je bio u pritvoru, Vesić je zaglavio u bolnici, a sada je svima određen kućni pritvor) i uopšte pokretanje postupka – jasno je ukazala na to da Vučić stvari ne drži pod kontrolom, bar ne u potpunosti, bar kada je reč o pravosuđu. To je međutim za pažljivije posmatrače bilo vidljivo i ranijih meseci: prilikom prvog Vesićevog utamničenja i razboljevanja u novembru prošle godine, a posebno u “tužilačkoj igri” oko nadležnosti nad novosadskom tragedijom.
Podsetimo da su u “igri” učestvovala tri tužilaštva: novosadsko Više javno tužilaštvo, Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije beogradskog Višeg javnog tužilaštva i Javno tužilaštvo za organizovani kriminal (TOK). Nakon što je novosadsko tužilaštvo po logici stvari pokrenulo postupak po mestu nadležnosti, u priču se odjednom uključilo beogradsko Više javno tužilaštvo pod vođstvom Nebojše Stefanovića. Navodno, cilj ovog uključenja bio je da se istraga vodi tako da nikome od funkcionera ne zafali ni dlaka sa glave. U toj nameri sprečila ga je ekipa Zagorke Dolovac, koja Stefanoviću oduzima predmet i dodeljuje ga TOK. Bilo je to u martu, navodno je Vučić zbog toga bio prilično neurozan…
O svemu ovome, o stanju u pravosuđu, razgovaramo sa poznatim beogradskim advokatom Nenadom Tasićem, koji je bio branilac u brojnim predmetima pred specijalnim sudom.
“VREME”: Da li je od pada nadstrešnice u Novom Sadu, odnosno početka masovnih građanskih protesta, došlo do promena snaga i odnosa unutar pravosudnih organa, da li se ova struktura jako uskomešala, kako to izgleda ljudima koji stvari posmatraju sa strane?
NEDAN TASIĆ: Nije sporno da je građanska pobuna ili ohrabrila ili isprovocirala neke od nosilaca pravosudnih funkcija da se javno i čvršće bore za pravnu državu i vladavinu prava. Promene koje su vidljive nastale su ne samo zbog pada nadstrešnice već i zbog unutrašnjih sukoba i karijerističkih ambicija ključnih starešina u tužilaštvu, pa i u sudu.
Odavno je jasno da postoji problem u funkcionisanju javnog tužilaštva, ne samo kao državnog organa već i kao procesnog učesnika u krivičnom postupku. To znači da se javljaju problemi u javnotužilačkoj organizaciji, a s druge strane i problemi u vezi sa nadležnostima i funkcionisanjem krivičnog gonjenja.
Dakle, ja mislim da pad nadstrešnice nije uzrok ovih problema, već samo trenutak u kojem su oni isplivali na površinu. Ključna slabost u funkcionisanju krivičnog pravosuđa jeste javno tužilaštvo. Politička kontrola nad tim organom nepodnošljiva je i direktno ometa funkcionisanje ove značajne institucije. Nulta tačka korupcije, ne samo u tužilaštvu, jeste trenutak izbora, odnosno imenovanja javnih tužilaca i sudija. Isključena je mogućnost da bilo ko bude izabran bez političke podrške, bez obzira na svoje kvalitete. Takođe, isključena je mogućnost da bilo ko ko ima političku podršku ne bude izabran, bez obzira na to što ne ispunjava stručne i moralne uslove. Kompetencija je postala irelevantna.
No, hapšenja visokih funkcionera govore da se deo tužilačke strukture odupire, bar tako izgleda, političkoj instrumentalizaciji. Ti događaji imali su dva dominantna tumačenja u javnosti. Jedni su rekli da je krivično gonjenje “dvanaeestorke”, u kojoj su i bivši ministri Vesić i Momirović, po nalogu Javnog tužilaštva za organizovani kriminal – dokaz da su institucije sistema napokon počele da funkcionišu, a drugi pak tvrde da je sve to samo “pozorišna predstava” za račun izvršne vlasti. Gde se po vama krije istina?
Ne radi se ni o kakvoj predstavi za javnost, već o unutrašnjem sukobu u javnom tužilaštvu koji ima posledice na konkretne slučajeve. Politička vlast sprečava krivično gonjenje za nadstrešnicu. Ne samo da su negirali činjenice u vezi sa rekonstrukcijom, već nakon pokretanja postupka pokušavaju da ga skrenu i zaštite sebe i svoje ljude koji su umešani. Vlast to radi dosta grubo i nespretno, ne obazirući se na to što je ta delatnost vidljiva i što je svima jasno šta rade. Personalni sukobi između starešina tužilaštva koriste se za miniranje postupaka na način koji je do sada nepoznat u našoj pravnoj praksi.
Da budem jasan, vlast je konsternirana zbog toga što je specijalni tužilac za organizovani kriminal Mladen Nenadić pokrenuo krivične postupke protiv ministara. Svi ovi postupci su zasnovani na dokazima i za sada se vode zakonito. Vlast ove postupke minira preko sudova i preko poslušnog tužioca Nenada Stefanovića, koji uleće u postupke za koje nije nadležan i time se kandiduje za mesto specijalnog tužioca, koga uzgred mediji napadaju bez ikakvog osnova, s obzirom da, kako rekoh, on sve radi po zakonu, za sada.
Privođenju i određivanju pritvora je prethodila zanimljiva “tužilačka igra” nadležnosti kada je reč o padu nadstrešnice u Novom Sadu. Šta nam ona govori?
Borba oko nadležnosti je počela mnogo pre pada nadstrešnice, ali tada nikome nije smetala. Primera radi, šef beogradskog tužilaštva Stefanović je sam sebe proglasio za nadležnog i pokrenuo istragu zbog događaja u Banjskoj. On za ovo delo nije ni stvarno ni mesno nadležan. S tom praksom je nastavio i kada je reč o padu nadstrešnice. On je izvadio jedan činjenični segment iz ukupnog korpusa događaja i tretira ga tako da je kontradiktoran stavu tužilaštva nadležnog za postupanje u slučaju nadstrešnice. U oba slučaja on krši zakon u korist vlasti i postupa nezakonito u interesu vlasti. Jednostavno, ponaša se kao “čistač”.
Kada je u pitanju kućni pritvor – pre svega, za Momirovića i Vesića – kao sudska odluka koja je najviše kritikovana, posle odluke o obaranju novosadske optužnice, treba reći da je ovde osnovni problem u nezavisnosti suda i instituciji predsednika suda. Svi predsednici sudova u Srbiji su partijski poverenici vladajuće stranke. Oni su kanal kojim izvršna vlast likvidira nezavisnost sudija u odlučivanju. Predsednici ključnih i najvažnijih sudova postavljeni su direktno od političke vlasti, iako je poznato da u trenutku njihovog izbora nisu bili ni među prvih deset najboljih kandidata. Oni imaju veliki uticaj i na izbor sudija, kao i na to ko će od sudija rešavati koji predmet.
Kako ocenjujete da je TOK pokrenuo postupak koji se odnosi na “visoku korupciju” u koju su umešani visoki državni funkcioneri, što je do sada bilo strogo zabranjeno voće? Neki pravni eksperti smatraju da je TOK bio ohrabren činjenicom da je deo materijala za gonjenje dobio od evropskih institucija, odnosno Evropskog tužilaštva. TOK najavljuje da njegova Udarna grupa nastavlja da radi i da će biti još hapšenja.
Rekao bih da je ovde, po prirodi stvari, nemoguće goniti “sitnu ribu”, jer je u pitanju ogroman novac, a vrh vlasti se javno deklarisao kao glavni učesnik u ovom poslu. Postavlja se pitanje – da li je uopšte moguće goniti bilo koga za ovakve stvari a da to nisu upravo ministri, direktori javnih preduzeća ili visoki partijski funkcioneri, s obzirom na to da zakon očigledno ne važi za vlast.
A koliko međunarodne institucije i organizacije imaju ili mogu imati uticaja na pravosuđe Srbije? Postoje li mehanizmi kojima oni tužiocima i sudijama mogu ponuditi nekakvu zaštitu od političkih pritisaka vlasti?
Na žalost, međunarodne institucije ne mogu mnogo da pomognu, jer se one ne pitaju za izbore javnih tužilaca i predsednika sudova, a tu se nalazi ključni problem. Pomagali su finansiranjem projekata i učestvovali u donošenju zakona, ali je njihov uticaj opao nakon dolaska radikala na vlast. Pogrešno je to što stalno tražimo pomoć sa strane i čekamo da neko drugi uradi ono što i sami možemo. To se sada najbolje vidi.
Već mesecima mediji bliski vlasti, državni funkcioneri, pa i sam Aleksandar Vučić, prozivaju, vređaju, pa čak i otvoreno prete nosiocima pravosudnih funkcija. Kako to objašnjavate i kako pravosuđe reaguje na te prozivke?
Ja to vidim godinama, a ne mesecima. Vlast tako reaguje kad god je nezadovoljna sudskim odlukama i to ništa nije novo. Vređanje sudija i tužilaca traje najmanje deset godina i dolazi direktno iz vrha političke vlasti. Dakle, taj manir je tipično radikalski. Tako da tu nema ništa novo.
Neki pravnici tvrde da je u pravosuđu sve jača rezistentnost na političke pritiske, a da je mnoge sudije i tužioce jako izrevoltirala pomilovanja koja je predsednik sproveo poslednja dva meseca, među kojima i abolicija četvorice “hrabrih” mladića koji su pretukli studentkinju bejzbol palicama… Smatraju da je to besprizorno mešanje politike u domen postupanja sudova. Šta mislite o ovim abolicijama?
Abolicije i pomilovanja su ekskluzivno pravo predsednika. Bilo bi međutim zanimljivo videti da li je tome prethodila bilo kakva procedura, da li je pribavljeno mišljenje bilo kog državnog organa, da li je iko ikada izvršio uvid u spise. Verovatno nije, jer institucije predsedniku samo smetaju, s obzirom na to da pravo po definiciji ograničava vlast. Groteskan lik je tužilac Miodrag Marković (zamenik glavnog tužioca Višeg javnog tužilaštva u Beogradu koji je kao postupajući tužilac u predmetu javno pozvao Vučića da abolira osobu koja je kolima pregazila studentkinju – prim. aut.) – taj stepen ljigavosti i ulizištva je nezapamćen. Nadam se da ga buduća vlast neće “preuzeti kao kooperativnog”.
Ovih je dana aktuelan jeziv slučaj studentkinje Nikoline Sinđelić. Ona je svedočila o policijskoj brutalnosti i seksualnom zlostavljanju koju je doživela u zgradi Vlade Srbije od pripadnika Jedinice za obezbeđenje, tačnije šefa ove jedinice Marka Krička. Potom je postala i žrtva tzv. osvetničke pornografije. Njene privatne, intimne fotografije objavljene su u režimskim medijima. Kako komentarišete ovaj slučaj, da li je tužilaštvo moralo da reaguje?
Tužilac je morao da pokrene krivični postupak protiv tog famoznog Krička, koji se uživeo u ulogu Legije, s tim što, koliko je meni poznato, Legija nije tukao niti maltretirao žene i devojke, niti im pretio silovanjem. Nadležni tužilac, ko god to bio, rizikuje krivičnu odgovornost zbog nečinjenja, odnosno zbog propuštanja svoje zakonske obaveze da krivično goni učinioca krivičnog dela. Nadamo se da će, posle promene vlasti, svi ovi slučajevi biti barem ozbiljno procesuirani i da se odgovornima neće dozvoliti da “pretrče u susret pobedniku”.
Kakva bi uopšte morala da buda reakcija pravosuđa na policijsku represiju nad mladim ljudima u Srbiji, na bezbrojne snimke nasilja koje kruže društvenim mrežama i koje su izazvale reakciju i strane javnosti, velikih svetskih medija?
Mislim da se u ovom pitanju krije zamka, jer se pretpostavlja da krivično pravosuđe može da funkcioniše bez ikakve saradnje tužilaštva i policije. Bez obzira na to što je tužilac “gospodar postupka” po ZKP, policajci ostaju verni svojoj hijerarhiji i slušaju isključivo svoje nadređene — to znači ministra policije, koji se nalazi na vrhu lanca komande. Tužilac im je u drugom planu i njegove naloge izvršavaju samo ako nisu u suprotnosti sa nalozima svojih pretpostavljenih.
Da budemo jasni: Ivica Dačić će morati da odgovara za postupanje policije — od zvučnog topa do Nikoline Sinđelić — i neće moći da se izvuče, bez obzira na svoju već čuvenu političku elastičnost. Naravno, njega neće goniti razni “Markovići”, već tužioci koji će zakon primenjivati i na policajce i na ministre.
Kako bi se mogla proceniti pozicija Zagorke Dolovac svih ovih godina? Da li su ona i njen tim neko ko može izgurati borbu protiv visoke korupcije i odupreti se političkim pritiscima? Da li uopšte ima snagu i nameru da to učini? Jesu li u pravu oni koji kažu da je sada važno podržati i vrhovnog javnog tužioca i TOK?
Treba je podržati kao manje zlo, iako je njena odgovornost za stanje u tužilaštvu – nemerljiva. Ona je ušla u ove postupke protiv vlasti onog trenutka kada je shvatila da je Stefanović ugrožava i da pokušava da sedne u njenu fotelju. Iako je simbol nekompetencije, nerada i birokratskog zabušurivanja problema, Dolovac je lavra hilandarska u poređenju sa Stefanovićima koji jurišaju na njenu i Nenadićevu funkciju.
Na kraju, ima li nade za pravosuđe Srbije? Odnosno, da li pravosuđe ima snage da pomogne Srbiji da izađe iz ćorsokaka u kojem se našla? Da li je pravosuđu potrebna “Sablja”, kako to neki kažu?
U ovom trenutku nadu vidim u tužilaštvu za organizovani kriminal, kao i u svim onim tužiocima i sudijama koji su podržali studentske proteste, ali smo i dalje daleko od izlaska iz ćorsokaka. Bez samostalnog tužilaštva i nezavisnog sudstva, pravosuđe neće izaći iz ponora.
Pravosuđe je preživelo “Sablju” – reformu iz 2010. godine, i upravo je ta “Sablja” jedan od dubokih uzroka straha, gubitka nezavisnosti i patološkog vezivanja za političku vlast koje danas davi pravosuđe. Ne treba nam dakle nova “Sablja”, već treba ukloniti partijske predsednike sudova i starešina tužilaštva, primenom ustavnih instrumenata, a posebno doslednom primenom krivičnog zakona.
