Na dramatičnoj, povremeno i melodramatičnoj konferenciji za štampu u Vladi Srbije, u utorak po podne, na sva usta je slavodobitno obznanjeno da je ubistvo Slavka Ćuruvije konačno rešeno. Svi su se izređali, odgovarali na pitanja, čak i na ona promašena i mimo teme (neke je više zanimao Dragan Đurić iz FK Partizan ili ubistva iz kafića Panda u Peći), i uopšte jedni drugima čestitali. Sve je to lepo i za svaku pohvalu, ali prava istraga tek počinje
Posle temeljite i povremeno iritantne medijske pripreme, postupka tako svojstvenog Aleksandru Vučiću, u utorak po podne održana je pres konferencija u Vladi Srbije. Trijumfalno je saopšteno da je slučaj ubistva Slavka Ćuruvije konačno rešen posle skoro petnaest godina, uz dodatne aluzije da je tu misteriju mogla da razreši tek ova vlast uz sasluživanje te komisije Verana Matića i uz „posvećenost“ (A. Vučić) koje ranije, je li, nije bilo. U današnje vreme, kako stvari stoje, marketinški pristup ovakvim poslovima kao da je postao neizbežan i to je ono što iritira preko svake mere. Uz opasnost da nam se zameri – Vučićevim rečima opet – što, eto, sve što oni urade odmah nailazi na kritike, da ih – očito – svi mrze, da se njega, Vučića, ostavlja „na čistini“, pa neka ga gađa ko hoće itd. moramo se vratiti na suštinu stvari.
KAKO SE GRADI SENZACIJA: Kao prvo, ovo veliko otkrovenje donelo nam je samo dve nove relevantne krivično-pravne tvrdnje: da su se konačno pojavili novi svedoci i da su navodni neposredni počinioci ubistva Ratko Romić i Miroslav Kurak, što je specijalni tužilac Miljko Radisavljević rekao tek na kraju, očito preko volje. Sve ostalo zna se od 2001. godine, kada je tadašnja Služba državne bezbednosti započela internu istragu o ubistvu Ćuruvije. Iskazi svedoka iz te istrage poznati su godinama. Od objavljivanja dosijea „Ćuran“ 2000. godine (dosije je pao s kamiona) sasvim je jasno da je Slavka Ćuruviju 11. aprila 1999. ubila država; ostalo je samo da se rasvetli ko tačno i po čijem tačno nalogu. Godinama smo pitali ko je i po čijem naređenju povukao pratnju koja je danima nadzirala Slavka Ćuruviju par minuta pre ubistva; pa zna se ko je imao mikrofon u ruci tog popodneva. Znalo se godinama ko je preuzeo beli golf III, viđen kod lica mesta u kritično vreme i kada ga je vratio. Svi su sve ispričali još 2001, od februara do avgusta, neki od njih u više navrata, sa razjašnjenjima. Onda se u „Blicu“ pre neki dan javlja kao turbo-ekstra ekskluzivna vest detalj iz tih iskaza, da je Olivera Antonić, reproduktor (službenica koja prepisuje presretnute telefonske razgovore; posao mnogo složeniji nego što izgleda), dobila od Milana Radonjića (tada načelnika Beogradskog centra DB) nalog da posle ubistva nastavi sa slušanjem telefona iz Ćuruvijinog stana, što je promaklo ostalim radnicima DB. To, naravno, nije ništa novo i gđa Antonić je to ponovila mnogo puta, veoma precizno i to je javnost znala. Ali, trebalo je graditi senzaciju.
Gradnja senzacije počela je ranije: posle desetina obećanja od 2000. do danas da je to „apsolutni prioritet“, da će biti rešeno „ovih dana“, „uskoro“, da „smo na najboljem putu“, da su se „pojavili novi detalji“ itd., Aleksandar Vučić je svečano obećao da će podneti ostavku ako se to uskoro ne reši. Krajem prošle godine određeni mediji počeli su sa nedvosmislenim ukazivanjima na osumnjičene: te Milan Radonjić, te Ratko Romić, te Miki Kurak, te onaj jedan (koga ne pominjemo, jer nije osumnjičen), te Radomir Marković, neizbežno. Tako je priča polako podgrevana, sve s namerom da proključa kad dođe trenutak. Trenutak je došao u utorak 14. januara 2014.
LJUDI IZ APARATA: Glavna senzacija tog utorka bila je izjava Miljka Radisavljevića da je svedok koji se konačno sam javio, bez uslovljavanja, eto tako, upravo Milorad Legija Ulemek, koji da je eto odlučio da ispriča šta sve o tome zna. Svi znamo da Legija zna svašta, ali i da je sklon bestidnom laganju, kao što smo videli tokom suđenja za atentat na Zorana Đinđića. To što je Legija ispričao i što će tokom istrage ispričati naravno da će biti proveravano, nadamo se temeljito, znajući čoveka. Možda je Legiji dosadno, pa opet izvodi svoje burgije; možda nešto zaista i zna; videće se (vidi okvir). Mnogo je važniji drugi deo izjave Miljka Radisavljevića: da ima još dva svedoka koji su se odlučili da svedoče. Treba se tu prisetiti da se već mesecima priča o neka dva svedoka (navodno iz Službe) koji bi da svedoče pod uslovom da se njima i njihovim porodicama obezbedi puna zaštita, jer da se ne usuđuju da istupe sve dok Milan Radonjić i Ratko Romić slobodno hodaju ulicom. Treba pretpostaviti da je tom njihovom zahtevu sada udovoljeno. A zašto nije ranije? Ne znamo.
Uzgred: odavno se zna za iskaz Stevana Baste iz RDB o merama preduzimanim u praćenju Vuka Draškovića pred atentat u Budvi. Tamo Basta kaže kolegi Radovanu Božoviću da Vuka „ovi rade kao da će da ga ubiju“. Basta je bio deo aparata koji je pratio Ćuruviju i zna vrlo dobro kako nekoga „rade kao da će da ga ubiju“.
Sudeći po onome što je u utorak rečeno i po samouverenosti s kojom je rečeno, izgleda da se taj predmet polako bliži razrešenju. Možda je ključna ta Radisavljevićeva tvrdnja da su Romić i Kurak „neposredni izvršioci“ ubistva. Zna se da ih je bilo dvojica i da je ispaljeno 17 metaka iz automata M-84 skorpion, kalibra 7,65 X 17 mm; magazin tog automata prima 20 metaka; balističari su ustanovili da su sve čaure s lica mesta ispaljene iz istog oružja i da ne odgovaraju oružjima iz ranijih krivičnih dela. Znači da je pucao jedan čovek. Branka Prpa, koja je počinioca videla, kaže da on ne odgovara fotografiji Mikija Kuraka; drugog počinioca, onoga koji ju je udario i onesvestio, nije ni videla. Inače, na Mikija Kuraka kao ubicu još 2002. godine ukazao je Vojislav Šešelj, pominjući pritom i još neke beogradske gangstere poput Jorge, Ćande itd., ali mu – naravno – niko nije poverovao, znajući ga.
Tu smo sada došli u jednu situaciju tragikomičnu: Ratko Romić u intervjuu za „Politiku“ pita se da šta je vlastima, jer da već danima čita novine i čeka da hapse, a inače nije ni kriv ni dužan, kaže. Radomir Marković ionako sedi u Zabeli, ali zašto se danima imena Radonjića, Romića i Kuraka razvlače po novinama, doduše uz primedbu da su „pod nadzorom“. Onda se Radonjiću i Romiću u utorak pretresaju stanovi – posle svih tih novinskih priča, kao da će tamo nešto naći. Miroslav Kurak, pak, odmaglio je u Afriku i – koliko se zna – u Tanzaniji radi kao vodič bogatim lovcima na visoku divljač. Pa da li naše vlasti misle da Kurak tamo nema internet, pare i bogate prijatelje? Posao kojim se on tamo bavi specifičan je, dobro plaćen i ekskluzivan. Plašimo se da ovakav marketinški pristup ozbiljnim kriminalističko-taktičkim poslovima nije baš najpametniji: stalno najavljuju gromopucatelne akcije i upozoravaju mušterije šta im sledi. Ponovićemo još jednom: to se tako ne radi. Ne verujemo da bi Radonjić i Romić kao stari udbaški lisci kod kuće čuvali bilo kakav kompromitujući dokaz, ali policija uvek smatra – uglavnom s pravom – da kriminalci čine greške.
PITANJA BEZ ODGOVORA: Bilo kako bilo, sada je stvar krenula, što je za svaku pohvalu. Pisalo se, doduše, da je „optužnica već gotova“, što je preterivanje, jer istraga tek počinje, kao što su istakli Radisavljević i Vučić u utorak na toj pres-konferenciji, ali to nisu govorili dok su novine o „gotovoj optužnici“ danima pisale. Miljko Radisavljević sebi je u utorak dozvolio da ove osumnjičene javno nazove „ubicama“, da bi par minuta kasnije isticao važnost pretpostavke nevinosti, ali neka.
Na neka pitanja nije bilo zadovoljavajućeg odgovora. Kao, na primer, a zašto do sada na osnovu poznatih činjenica nije bilo učinjeno ništa? Dobro: „nije bilo dokaza“ prihvatljivih na sudu, razumemo. Tu su i ona dva razloga koji se podrazumevaju: higijenski (bolje je biti živ nego mrtav) i ornitološki (vrana vrani oči ne vadi). Odavno je (2001) rečeno da je policijska istraga o ubistvu Slavka Ćuruvije „udarala u zid od Državne bezbednosti“; dovoljno. Sada je – nadamo se – zid probijen, pa makar i tvrdom glavom Ace Vučića. Ni on nije rado odgovarao na pitanje kako gleda na žaljenja dostojnu činjenicu da je u trenutku ubistva bio ministar informisanja socijalističko-radikalske vlade i glavni cenzor svih medija. Treba mu, međutim, priznati da je u uslovima kada je vlast za vreme NATO bombardovanja kontrolisala celokupne medije – odobrio da „Vreme“ tada objavi vest o Ćuruvijinom ubistvu, vest inače zabranjenu za objavljivanje. Savezni ministar za informisanje Goran Matić, pak, još maja 2000. godine tvrdio je da je puko postavljanje pitanja da ko je ubio Ćuruviju čin neprijateljski (govoreći o „neprijateljskom delovanju“ pokreta Otpor). Možda bi ga trebalo pozvati za svedoka u predstojećem procesu: da kaže zašto je pitanje ko je ubio Ćuruviju „neprijateljsko“ pitanje; mora biti da za to ima nekog razloga. Pa neka čovek lepo objasni zašto se ne valja pitati ko je ubio Ćuruviju.
Toma Nikolić je u utorak po podne na tu temu pustio čitav niz odgovarajućih zvukova – osim onog jednog koji čekamo od 2008: da mu je žao što je Ćuruvija ubijen. Tu svoju žaljenja dostojnu izjavu nije revidirao nikada. Možda bude jednoga dana, nadamo se; nije to tako strašno, ne boli.
Sada istraga tek počinje i – ako je verovati Radisavljeviću i Vučiću – optužnica će se pojaviti za mesec-dva; ipak je to slučaj naizgled složen – osim što sve već znamo.
Dokumenti – serijal "Jedinica", treći deo, Vreme film
Šta sve Legija tvrdi da zna
Između 9. do 17. novembra 2001. trajala je oružana pobuna Jedinice za specijalne operacije Resora Državne bezbjednosti MUP-a Srbije. Mada već nekoliko mjeseci u penziji, Milorad Ulemek Legija bio je i stvarni komandant ove formacije i glavni organizator pobune. Po njenom okončanju, došao je u kabinet tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Dušana Mihajlovića kako bi usaglasili zajedničko saopćenja – MUP-a i Jedinice. Tu se zatekao i Čedomir Jovanović, tada šef Poslaničkog kluba DOS-a.
Kada je završen sastanak, Legija je pogledao plakat koji je stajao na vratima Mihajlovićeve kancelarije, a na kome se nudilo po tri stotine hiljada nemačkih maraka za informacije o nizu nerasvetljenih ubojstava. Jovanović u trećem delu serijala „Jedinice“ kaže:
„Tu su se nalazile fotografije Slavka Ćuruvije, tu je bila fotografija Ivana Stambolića, tu je bila fotografija pomoćnika ministra unutrašnjih poslova Radovana Stojičića Badže, tu je bila fotografija ministra odbrane Pavla Bulatovića, direktora nacionalne avio-kompanije Živorada Đorđevića… To nisu bile fotografije na kojima su se nalazili mafijaši sa ulice. Legija je pogledao taj poster i počeo glasno da sabira sumu ispod svake fotografije. Rekao je: ‘Ne znam da li da vam sad uzmem ove milione ili kasnije’.“
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!