Nastavak iz prošlog broja „Vremena“
Da rezimiramo. Ako je raspisivanje predsedničkih izbora u krugovima oko Vojislava Koštunice ocenjivano kao „akt veleizdaje“, zašto su se na tim izborima pojavili – i zašto nisu bar pokušali da ih spreče? Ako su Tadića sumnjičili za izdaju nacionalnih interesa i mek stav povodom Kosova – zašto se sa njim do poslednjeg daha pregovaralo o podršci? A ako žuti đavo nije bio baš toliko crn – zašto ga nisu podržali?
I slepcu je bilo jasno da Borisu Tadiću ta podrška, zapravo, nije ni bila potrebna – baš kao ni Čedomira Jovanovića – važno mu je bilo samo da Koštunica i Ilić ne podrže direktno njegovog protivkandidata i, pre svega, da mu ne sruše vladu na čijoj je političkoj, ekonomskoj i medijskoj logistici bila postavljena njegova kandidatura. Tako su, svesno ili nesvesno, Koštunica i Ilić Tadiću poklonili sve što mu je trebalo, plus priliku za onaj nadahnuti, liderski i muški šlagvort u samoj završnici kampanje („Neka me niko ne ucenjuje… Neka mi niko ne govori šta moram da radim“).
Nastavak agonije
Agonija se, međutim, nastavila i posle predsedničkih izbora. Privremeno uzburkane nacionalne strasti nakon proglašenja nezavisnosti brzo su prešle u antiklimaks i rezignaciju. Koštunica tu energiju nije umeo ni dovoljno da razbukta, niti da dovoljno iskoristi. S druge strane, sa osnaženim i obnovljenim mandatom, nakon što je pregurao februar i kosovski miting, Tadić više nije bio previše zainteresovan za opstanak vlade, mada nije žurio ni sa njenim rušenjem. Koštunica je mogao još neko vreme ostati kao fikus, povremeno preglasavan i ponižavan, ali je to čak i za njega bilo previše samoubilački.
Da ode sa radikalima nije opet hteo ili smeo – šta je bilo u pitanju sad više nije ni važno – i tako se kao jedina opcija pojavilo „vraćanje mandata narodu“ i raspisivanje parlamentarnih izbora. Pa čak i u tom trenutku bilo je prostora za neku ofanzivu – privremena rekonstrukcija vlade, smena Mlađana Dinkića i ponekog od demokratskih ministara, bilo šta što bi demonstriralo političku odlučnost i volju da se bori – ali se stiče utisak kao da se Koštunica naprosto već bio predao. Potom je došla mlaka kampanja, a sa druge strane DS-ov medijsko-propagandni uragan, zapečaćen SSP-om i „Fijatom u Kragujevcu“.
Treće vaskrsenje
Ne vaskrsne li politički i treći put, Koštunica će u srpskoj istoriji ostati zapisan kao neko ko je, razume se, ne sam – pobedio Miloševića – i izgubio sve ostalo. Izgubio je od Đinđića, izgubio od Đukanovića, izgubio od Tadića, izgubio od Tačija, od Solane i Mantera… Kao da je sve čega se dotakao i za šta se borio na kraju propalo, ili bilo osuđeno na propast.
Srbi, doduše, verovatno iz istorijsko-mentalitetskih razloga, a za razliku od nekih drugih naroda, ne gaje kult pobednika, već, naprotiv, saučestvuju sa gubitnicima, rado se identifikuju sa njima i posthumno ih veličaju. Zato, na primer, više pamte kneza Lazara nego Brankoviće, i više cene Karađorđa od Miloša Obrenovića. Ali za takvu vrstu istorijske amnestije potrebno je vreme – i tragična žrtva. A ovo Koštuničino „vraćanje mandata“ je, bojim se, ipak manje nalikovalo na žrtvu, a više na dizanje ruku i bekstvo od odgovornosti.
Čitava Koštuničina strategija – pod uslovom da je tu uopšte bilo neke strategije – uglavnom se svodila na odlaganje, oklevanje i čekanje na povoljne okolnosti. U najboljem slučaju, kao Draža Mihajlović koji čeka savezničko iskrcavanje na Balkanu, povremeno malo pregovara i kolaborira sa onima koji mu rade o glavi, čuva snage i priprema se za konačni obračun koji nikada neće dočekati. A u stvarnosti, još i mnogo gore od toga, jer, kada se realno pogleda, general Mihajlović i njegov pokret, s obzirom na opštu međunarodnu konstelaciju, i nisu imali neke veće šanse – što se za Koštunicu i DSS ipak ne može reći. Oni su sve svoje prilike sami, temeljno, lepo i uredno prokockali.
U najpovoljnijoj interpretaciji po njega, moglo bi se reći da je Koštunica svoju političku karijeru i budućnost svoje stranke podredio interesu države. A državu podredio borbi za Kosovo – koje, opet, čisto političkim sredstvima za koja se opredelio i koja su mu stajala na raspolaganju naprosto nije mogao odbraniti. Zato je, kada se podvuče crta, ne računajući gomilu oštro intoniranih saopštenja, kao epilog njegove vladavine ostala jedna ustavna preambula i jedna dobra knjiga. Što je, treba reći, odličan bilans za pravnika i intelektualca – ali prilično malo za nacionalnog lidera i državnika.
Sebi u prilog, Koštunica i njegovo okruženje uvek će moći reći da su, za razliku od drugih, oni barem pokušali da štite nacionalne interese i da se, makar na primeru Kosova, suprotstave NATO-u i američkoj imperijalnoj politici. Ali problem je što to isto – i još uverljivije – svaki SPS-ovac, ukoliko takvi još postoje, može da kaže za Miloševića. Onog istog Miloševića kojeg je Koštunica sa svojim – i američkim – saveznicima iz DOS-a uspešno (s)rušio dvehiljadite. A još je veći problem to što Koštunica, posle četiri godine svoje vlasti, čak ni većinu sopstvenih sunarodnika nije uspeo ubediti da je njegova, zapravo, da je bilo kakva borba za Kosovo i Srbiju uopšte moguća, potrebna i opravdana.
Prepoznavanje politike
Nakon svega, nad Koštunicom i DSS-om ostaje da lebdi jedna teška dilema, odnosno pitanje na koje za njih nema dobrog odgovora. Ili je politika koju su vodili bila strašno loša – ili je, pak, ovaj narod tako beznadežno loš, glup, pokvaren i „izdajnički“, pa tu, inače, dobru politiku nije prepoznao i podržao? Treća opcija – politika je bila dobra, a narod nije pokvaren, nego samo obmanut i medijski izmanipulisan – predstavlja samo prividan izlaz iz ove neugodne aporije, a zapravo se opet svodi na prvu tezu. Jer, ko je kriv za to što su – ako su – građani izmanipulisani? Ko nije umeo ili se nije trudio da im objasni? Ko je četiri godine bio na vlasti i ko je dopustio medijsku koncentraciju i okupaciju?
Koštunica se ponašao, raspisivao izbore i sa vlasti odlazio kao da je političar u jednoj normalnoj („dosadnoj“) demokratskoj zemlji. Ali su, s druge strane, njegova politika i retorika, naročito poslednjih godina, odgovarale opisu opsednute, ugrožene i poluokupirane zemlje i naroda koji se bori za svoju teritoriju i goli opstanak. Nije čak sada presudno ni to koja je od ove dve slike realističnija i tačnija (obe su malo preterane, ali je jasno da je po mom viđenju istini daleko bliža ova druga). Poenta je da su te dve slike nespojive, i da svaka od njih ima svoju logiku i svoja pravila, i da se ne možete u jednom trenutku ponašati po principa jedne, a u sledećem, druge realnosti. S jedne strane, komotno kao da ste u Švajcarskoj, a sa druge, dramatično i patetično kao da smo na Gazimestanu 1389. Jedna od te dve slike je definitivno pogrešna, a Koštunica kao da se nikada nije opredelio između njih i zato se o obe ogrešio.
Ipak, najveći, gotovo tragikomičan paradoks vezan za Koštuničinu političku sudbinu sastoji se u sledećem. Jedini način da se da globalno pozitivna ocena njegovog političkog lika i dela jeste da se tretira kao pomalo konzevativna, ali neophodna, „prelazna“ tranziciona figura postmiloševićevske Srbije, otprilike nešto kao Adolfo Suarez u postfrankovskoj Španiji, ili Konstantin Karamanlis u Grčkoj nakon pukovničke diktature. Dakle, kao neko ko je omogućio relativno mirnu „tranziciju iz autoritarnog u demokratski poredak“, povremeno malo kočio i razvodnjavao reforme, jedno vreme akumulirao protestne glasove i energiju, i čak, tu i tamo, pobuđivao revanšističke nade. Ali u suštini, zapravo, sprečavao povratak „starog režima“, sve dok „reformske snage“ nisu dovoljno ojačale i dok im on sam nije postao nepotreban.
Drugim rečima, možda je Vojislav Koštunica, zapravo, neprepoznati junak „Druge Srbije“, koja ga je sve vreme kritikovala i gotovo patološki mrzela – i koja mu tu zaslugu nikada neće priznati? A ni on se, sasvim sigurno, za to priznanje neće otimati.
