Generacija koja je morala prerano da odraste

Ovaj tekst nije o tome kakve nas sve kratkoročne posledice očekuju u jednom ili drugom slučaju. Posmatrano u široj istorijskoj i vremenskoj perspektivi, dugoročne posledice i glavni ulog u ovom izbornom ciklusu odnose se na poziciju i funkciju generacije koja je danas na ulicama i fakultetima. I vlast i opozicija koja izlazi na izbore 25. oktobra već dugo im paternalistički spočitavaju, kao i mnogim generacijama pre nje, da njeno vreme još nije došlo. Da su previše mladi. Da ih previše vodi srce. Da nisu dovoljno iskusni.

ISTORIJA SE (NE) PONAVLJA

Srbija je već imala generaciju koja je u mladosti zahtevala pravo da odlučuje o sopstvenoj budućnosti, ali joj je politička autonomija bila suspendovana. Studenti su se 1968. godine pobunili protiv društvenih nejednakosti, privilegija i birokratizovanog, hijerarhijski rigidnog sistema. U televizijskom obraćanju 9. juna, Josip Broz Tito priznao je opravdanost dela njihovih zahteva, ali je istovremeno jasno postavio granice njihovog političkog delovanja. Studentska pobuna dobila je (kvazi)moralnu podršku, ali ne i stvarnu autonomiju u oblikovanju društvenih promena. Studentima je dopušteno da ukazuju na probleme, dok je pravo da odlučuje o njihovom rešavanju ostalo u rukama postojećeg političkog rukovodstva.

U tome se može prepoznati obrazac generacijskog paternalizma i nasilne infantilizacije čitave jedne generacije. Dvadesetak godina nakon studentske pobune, u najboljim profesionalnim godinama, dočekali su raspad Jugoslavije, ratove, sankcije i ekonomsku katastrofu. Njihova generacijska tragedija nije samo u tome što mnogi nisu dobili priliku da odlučuju o budućnosti svoje zemlje, već u tome što su morali da žive sa posledicama odluka nad kojima nisu imali kontrolu. Od aktivne generacije postali su “odložena generacija” koja živi u čekaonici istorije. Njihova infantilizacija na dramatičan način pokazuje da propuštena generacijska smena može imati nepovratne posledice: jedna generacija može toliko dugo čekati priliku da promeni društvo da, kada je konačno dobije, više nema vremena da u toj promeni živi.

KRONOSI NA VLASTI I U OPOZICIJI

Ova priča ima svoj vanvremenski antologijski pandan. U grčkoj mitologiji postoji lik Kronosa koji je, upoznat sa proročanstvom da će ga jedno od njegove dece svrgnuti sa prestola, proždirao sopstvenu decu čim bi se rodila. Njegova ljubav prema vlasti bila je veća od ljubavi prema deci. I kao i u Srbiji nekoliko dana pred izbore, partije starog poretka se ne boje mladih zato što su slabi, neiskusnu i nezreli. Ne – oni se boje upravo zbog toga što osećaju trah da je ova generacija sposobna, samostalna i dovoljno zrela da preuzme upravljanje društvenim procesima. U tom smislu, suština generacijskog sukoba u Srbiji nije nužno u razlici između mladosti i starosti, niti tenzije između neiskustva i mudrosti, već je suština u pitanju ko zadržava ili preuzima moć u društvu. Kronosu problem nisu bila njegova deca, već njegov beskrupulozni strah da će doći do smene generacija.

Političko-partijska scena u Srbiji raspolaže nešto civilizovanijim načinima za očuvanje generacijske dominacije od Kronosa. Umesto fizičkog proždiranja naslednika, dovoljno je osporiti njihovu sposobnost da samostalno odlučuju i narativno ih stigmatizovati. Ovaj obrazac može se prepoznati u javnim istupima političara vlasti, ali i dela opozicije. Tako Aleksandar Vučić poručuje studentima da nemaju “ne samo iskustva u politici, nego koliko nemate znanja i elementarnog osećaja za ono što se oko vas dešava”. Ana Brnabić ocenjuje da su studenti pokazali da “ni o politici ni o ljudskim odnosima ne znaju ništa”, dok Miloš Vučević govori da je “đacima mesto u klupama, a ne da mi dete komanduje šta će biti u državi, a ne zna ništa”… “Ja poštujem studente, moj stariji sin je student, ali i studenti moraju da prođu put koji smo svi prošli – da uče, da rade, stvore porodice.”

Sličan obrazac osporavanja političke kompetentnosti može se prepoznati i u izjavama dela opozicije, posebno one koja je odlučila da izađe na izbore. Tako Dragan Đilas, govoreći o studentima, ističe da je ono što nemaju “životno iskustvo, jer ne mogu da ga imaju sa dvadesetak godina života”, dodajući da “ne mogu da imaju ni dovoljno znanja jer nisu završili fakultete i nisu još nigde radili”. Znanje i životno iskustvo, prema njegovim rečima, imaju ljudi iz opozicije.

Zdravko Ponoš je, uz izražavanje podrške studentskom pokretu, upotrebio još eksplicitniju roditeljsku metaforu: “Studenti se ponašaju kao ta deca koju volimo, imaju ogromno srce, ali postoje stvari koje ne znaju, jer nisu imali kako da saznaju”. Još jedan primer nalazi se u izjavi Miloša Jovanovića da studente tek čeka da završe fakultete i steknu profesionalna i životna iskustva, zbog čega im, kako kaže, ne treba nametati odgovornost za koju “njihova pleća po definiciji nisu dovoljno jaka”. U ovim izjavama može se prepoznati jasan obrazac generacijskog ejdžizma i političkog paternalizma, zasnovan na pretpostavci da je mladost sama po sebi pokazatelji političke nezrelosti. U takvoj hijerarhiji, uloga mladih je da slušaju, uče i prihvataju autoritet, dok starijima, zahvaljujući njihovom životnom iskustvu, pripada privilegija da odlučuju. Politička kompetentnost tako se ne dokazuje znanjem, sposobnostima ili odgovornošću, već godinama života i položajem u postojećim strukturama moći. Time se mladima ne osporava samo sposobnost donošenja odluka, već se dovodi u pitanje i njihovo pravo da samostalno oblikuju sopstvenu političku budućnost.

Međutim, postoji jedan problem. Studenti nisu ni tvrdili da poseduju sva znanja i iskustva neophodna za upravljanje državom, niti su insistirali na tome da upravo oni moraju da preuzmu pozicije političke moći. Naprotiv, kroz koncept studentske izborne liste odlučili su da odgovornost za upravljanje državom povere ljudima kojima veruju, među kojima su i stariji, profesionalno ostvareni stručnjaci sa znanjem i iskustvom u različitim oblastima. Upravo se u tome može prepoznati važna dimenzija njihove političke zrelosti: sposobnost da razdvoje pravo na oblikovanje sopstvene političke budućnosti od potrebe da lično zauzmu pozicije moći. Studenti ne osporavaju vrednost iskustva starijih, već njihovo ekskluzivno pravo da na osnovu tog iskustva odlučuju umesto drugih. Njihov zahtev nije da mladi vladaju umesto starih, već da građani različitih generacija, okupljeni oko zajedničkih principa, preuzmu odgovornost za upravljanje državom.

GENERACIJE U ČEKAONICI ISTORIJE

Ovakav odnos prema mladima nije ni nov ni karakterističan isključivo za Srbiju. Navedena komunikacija lidera političkih stranaka direktan je oblik adultizma, koji stvara sistemsku diskriminaciju mladih zasnovanu na pretpostavci da stariji, samim tim što su stariji, poseduju veći autoritet, znanje i sposobnost odlučivanja. Senioritet je osnovna moneta u političkoj utakmici za legitimitet bavljenja politikom.

A senioritet je takav da se većina mladih ove generacije nije ni rodila kada su svoje prve političke funkcije imali Aleksandar Vučić, Ivica Dačić i Dragan Đilas. Upravo zato ovi lideri neiskustvo pretvaraju u stigmu, mladost u dokaz nekompetentnosti, a životno doba u kriterijum političkog prvenstva. Odraslost, dakle, nije samo biološka činjenica, već i društveni status koji podrazumeva pristup resursima, odgovornosti i odlučivanju. U socio-psihološkom i političkom smislu, ovo otvara mogućnost svojevrsnog paradoksa permanentne mladosti: generacije biološki stare, zasnivaju porodice, rade i preuzimaju sve obaveze odraslih, ali u odnosima političke moći ostaju trajno nedovoljno zreli da samostalno odlučuju. Upravo se na preseku adultizma i ovog produženog političkog čekanja može govoriti o pokušaju narativne i institucionalne infantilizacije generacije u blokadi.

foto: tijana krupež

SVAKOJ BUDUĆNOSTI NJENA GENERACIJA

Pre gotovo jednog veka, sociolog Karl Manhajm govorio je da generacije ne nastaju jednostavno činjenicom da su ljudi rođeni u približno isto vreme, već kroz zajednička iskustva i način na koji na njih odgovaraju. U tom smislu, generacija zed jeste demografska kategorija, ali blokadna generacija predstavlja nešto mnogo specifičnije. Reč je o političkoj zajednici koja je nastala kroz iskustvo nepravde, solidarnosti i zajedničke borbe za drugačije društvo. Njeno zajedništvo ne podrazumeva ideološku uniformnost. Naprotiv, sposobnost da se preko ideoloških, nacionalnih i drugih identitetskih granica postigne saglasnost oko osnovnih principa funkcionisanja države predstavlja jedno od najznačajnijih političkih dostignuća ovog pokreta. Nisu postali generacija zato što su rođeni približno iste godine, već zato što su u jednom istorijskom trenutku pronašli zajednički odgovor na probleme društva u kojem su odrasli.

Paradoksalno, generacija kojoj se danas toliko spočitavaju nezrelost i neiskustvo već je demonstrirala sposobnost da uradi dve stvari koje su etabliranim političkim akterima godinama teško polazile za rukom. Prvo, suočena sa političkim prostorom u kojem nije prepoznavala alternativu postojećem poretku, odlučila je da tu alternativu sama stvara. Drugo, nije je gradila oko jednog lidera, jedne ideologije ili jedne stranačke strukture, već oko konsenzusa o pitanjima koja prethode demokratskom takmičenju različitih politika: pravdi, odgovornosti, slobodi i funkcionisanju institucija. Umesto da insistiraju na tome da svi misle isto, studenti su pokazali da je moguće politički delovati zajedno čak i kada se ne slažemo oko svega. U društvu u kojem su političke podele decenijama predstavljane kao nepremostive, sama mogućnost takvog dogovora predstavlja važan politički iskorak.

Njihova politička zrelost ogleda se i u odnosu prema moći. Studenti nisu postavili zahtev da upravo oni moraju da zauzmu sve pozicije odlučivanja. Naprotiv, kroz ideju studentske izborne liste otvorili su prostor da odgovornost preuzmu i ljudi drugih generacija, sa različitim profesionalnim iskustvima i kompetencijama. Time su pokazali da politička autonomija ne znači monopol nad političkom moći. Ona znači pravo da samostalno definišete ciljeve, odredite principe i učestvujete u izboru ljudi kojima ćete poveriti njihovo ostvarivanje. Politička zrelost ne podrazumeva da sve znate, već da znate šta želite da postignete, šta ne želite da kompromitujete i kome možete da poverite odgovornost.

U popularnoj kulturi, Petar Pan simbolizuje dete koje odbija da odraste. U Srbiji se dogodilo gotovo suprotno. Dobili smo generaciju koja je, umesto da se bavi isključivo ispitima, prvim poslovima, planovima za budućnost, dejtovima i zaljubljivanjem, preuzela odgovornost za pitanja funkcionisanja čitave države. Generaciju koja je morala prerano da odraste, a kojoj se sada govori da sedne i sluša. Naravno, ovo nije samo politička borba jedne generacije. Za mnoge ljude koji danas imaju između trideset pet i pedeset pet godina, aktuelni politički trenutak predstavlja možda poslednju veliku priliku da učestvuju u promeni društva u kojem će provesti značajan deo svog profesionalnog i porodičnog života. Za generaciju koja predvodi studentski pokret, međutim, ulog ima i drugačiju vremensku dimenziju. Njoj nije u pitanju samo mogućnost političkog ostvarenja u sadašnjosti, već i mogućnost da narednih dvadeset ili trideset godina živi u društvu čiju je budućnost imala pravo da oblikuje.

Zato bi predstojeće izbore trebalo posmatrati i iz perspektive 25. oktobra 2046. godine. Današnji studenti tada će imati oko četrdeset godina. Biće u životnom dobu u kojem će voditi kompanije, škole, bolnice, univerzitete, podizati decu i preuzimati najrazličitije društvene odgovornosti. Kakvu će Srbiju tada imati? Hoće li se današnjeg političkog angažmana sećati kao početka sopstvenog političkog odrastanja ili kao još jednog pokušaja generacije kojoj je budućnost neprestano odlagana? Hoće li imati institucije kroz koje mogu da ostvaruju svoje ambicije ili će i sami postati još jedna generacija koja je najbolje godine života provela čekajući da neko drugi ispuni obećanje o promeni?

Sa dvadeset godina ste premladi da razumete politiku. Sa trideset vam nedostaje iskustvo. Sa četrdeset treba da sačekate da stariji završe započeto. Sa pedeset je već kasno da počinjete ispočetka. A sa šezdeset konačno imate dovoljno iskustva da sledećoj generaciji objasnite zašto još nije spremna.

I tako se krug zatvara.

Zato pitanje ovih izbora nije samo ko će upravljati Srbijom u naredne četiri godine, već i da li ćemo nastaviti da reprodukujemo društvo u kojem generacije stare čekajući pravo da odlučuju o sopstvenim životima. Nijedan izborni rezultat sam po sebi ne može da garantuje drugačiju budućnost. Ali društvo koje svojim novim generacijama ne omogućava da budu njeni ravnopravni tvorci rizikuje da izgubi mnogo više od jednog političkog ciklusa. Budućnost, međutim, nije nasledna privilegija onih koji danas imaju moć, niti nagrada koju mladi treba da dobiju kada im stariji konačno priznaju zrelost. Ona je zajedničko dobro koje mora ostati otvoreno za generacije koje dolaze.

Svakoj budućnosti njena generacija. Svakoj generaciji njena sloboda.