Olako obećana racionalizacija

Posle preporuka MMF-a i Svetske banke, jedna reč, mada još nedovoljno oživljena, postaje sve prisutnija – racionalizacija. Ministarka finansija Diana Dragutinović dala je rok ministarstvima, a to je petak 18. septembar, kada moraju podneti planove za smanjenje troškova, nakon čega je ministar ekonomije Mlađan Dinkić poručio ostalim ministrima da ako ne budu napravili plan smanjenja zaposlenih u državnoj upravi biće kažnjeni po milion dinara.

Kada je reč o zaposlenima u prosveti, trebalo bi da su barem ovde mirni, jer kako je ministar Žarko Obradović rekao, imaju sekretara manje nego što se može, savetnika manje, a on sam ukinuo je i jednog pomoćnika ministra. Međutim, sve drugo što se moglo čuti o racionalizaciji i predlozima Svetske banke već je podiglo temperaturu i u školama i u javnosti. Naime, Svetska banka je na osnovu svoje analize o obrazovanju u Srbiji donela nekoliko „alarmantnih“ zaključaka i preporuka. Prvo, da Srbija troši pet odsto BDP-a na obrazovanje što je na nivou razvijenih evropskih zemalja, ali i pored toga rezultati su razočaravajući. Najveći deo sredstava odlazi na plate zaposlenih, što je ministar prosvete Žarko Obradović i potvrdio pominjući 96 odsto budžeta namenjenog u tu svrhu. Nastavnika je previše, kao i odeljenja koja su isuviše mala. Konačno, kaže se, ukoliko se odredi da je minimalan broj učenika u jednom odeljenju 30, kalkulacija bi pokazala da u Srbiji postoji čak 11.000 odeljenja viška u osnovnim školama, ili oko 37 odsto ukupnog broja odeljenja u ovom trenutku. Njihovo zatvaranje donelo bi uštedu od oko 14,7 milijardi dinara ili oko 37 odsto tekućeg budžeta za osnovno obrazovanje.

Da ironija bude veća, ovaj šamar štednje iz Svetske banke stigao je baš oko Međunarodnog dana pismenosti, koji je Srbija dočekala sa 1,3 miliona ljudi bez završenog, mada po zakonu obaveznog, osnovnog obrazovanja.

KRITIKA: Mrežu osnovnih i srednjih škola u Srbiji doduše niko nije menjao još od šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Ta mreža je i danas ista i pored krupnih promena, kao što su pad nataliteta, migracije, promena privredne strukture. Za nju je karakterističan dvojni sistem koji čine male seoske četvorogodišnje škole koje obuhvataju deset odsto učenika i koje zapravo čine 66 odsto osnovnih škola u Srbiji, i velike gradske i seoske matične osmogodišnje škole koje obuhvataju 90 odsto đaka i čine 34 odsto osnovnih škola. Sagovornik „Vremena“ dr Ivan Ivić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, sada u penziji, smatra da bi najavljeni plan uštede najviše mogao da naškodi baš tim malim seoskim školama, zbog njihove brojnosti, i savetuje da se strogo mora voditi računa o osobenostima naše mreže škola bez obzira na to šta propisuje analiza Svetske banke. „Uostalom, analiza Svetske banke je toliko loša da to i nije nikakva analiza“, ističe prof. Ivić. „Oni čak nisu analizirali izvorne podatke, realno stanje stvari, već su uzeli uopštene podatke iz već postojećih istraživanja.“ Dr Ivić kaže da je netačno da se za obrazovanje u Srbiji izdvaja pet odsto BDP-a, kako piše u izveštaju Svetske banke. „Zvanični podaci naše statistike govore o izdvajanjima do 3,8 odsto BDP-a. Kao prvo, reč je o netačnim procentima, a kao drugo, glavni podatak o ulaganjima ne može biti izražen u procentima nego u apsolutnim vrednostima, po kojima se tek vidi koliko su manja nego u Evropi.“

Nedopustiva kalkulacija, prema rečima dr Ivića, jeste i tvrdnja Svetske banke da 37 odsto budžeta može da se uštedi. „To apsolutno ne stoji, jer nisu izveli analizu već su je samo predstavili teorijski: treba ukinuti 11.000 odeljenja što je 37 odsto odeljenja u Srbiji. Prva greška je što nisu izračunali finansijske posledice koje će nastati ukidanjem tih odeljenja. Od 37 odsto te uštede odmah treba odbiti sredstva za socijalne programe otpuštenih nastavnika, a potom i kupovinu autobusa za prevoz dece do najbliže škole, platu vozača, održavanje vozila, a sve to u siromašnim opštinama. Finansijski, to su veći troškovi nego što je ušteda. Jedino u gradskim sredinama gde su odeljenja mala ima finansijskih razloga za objedinjavanje. Međutim, koliko takvih slučajeva ima u gradskim školama kazuje da tu neće biti nikakva velika ušteda.“

OD SLUČAJA DO SLUČAJA: Umesto pojma racionalizacija, koji u obzir uzima samo finansijski aspekt, dr Ivić radije govori o optimalizaciji. To znači da se pri ukidanju odeljenja i škola, odnosno njihovom spajanju, moraju u obzir uzeti mnogi faktori, ne samo finansijski nego i demografski, geografski, obrazovni, nacionalni, koje treba razmotriti pre svega na lokalnom nivou. Tako se, smatra on, u nacionalno mešovitim sredinama ne mogu ukidati pojedine škole, jer bi to izazvalo nezadovoljstvo dela lokalnog stanovništva. Odeljenja nacionalnih manjina takođe ne treba spajati, jer je njima i zakonom dozvoljeno da imaju do 15 učenika. U planinskim predelima, zbog velike razdaljine među školama, nepostojećih ili loših puteva i problema oko saobraćaja, takođe se ne mogu ukidati male škole. Ne samo da to nije isplativo već bi se odrazilo i na demografsku sliku, napuštanje sela i to mlađih ljudi s porodicama. Treba voditi računa i o veoma lošem obrazovnom nivou ljudi na selu, o tome da 36,3 odsto seoskog stanovništva nema ni osnovnu školu. „Glavna grupacija neobrazovanih na selu nisu oni koji nikad nisu upisali školu, njih je mali broj, ispod pet odsto“, kaže dr Ivić. „Oko tri odsto je onih koji imaju od jednog do četiri razreda, a glavna grupacija, oko 20 odsto je onih koji su završili četiri razreda, jer su u blizini imali četvorogodišnju školu a škola s višim razredima im je bila predaleko, što je naročito pogodilo žensku decu.“

Međutim, prema rečima sagovornika „Vremena“, ušteda se može postići na smanjivanju velike sektorske izolacije. „Na primer, u malim opštinama nalazi se vrtić koji ima svog direktora i spremačicu za 14 dece, pa onda osnovna škola od nešto malo više dece koja takođe ima svoju spremačicu i svog direktora. Racionalnije bi bilo da se sve zajedničke službe objedine i da vrtić, škola, biblioteka čine jednu celinu.“

30 ĐAKA: Kako će se spajanje malih odeljenja u veća sa predloženih 30 učenika odraziti na kvalitet rada na časovima? „Ako se drži predavačka nastava, znači, ako nastavnik svede svoju ulogu samo na prezentaciju gradiva, onda broj od 30 do 35 đaka nije veliki. Ali ako hoćete da radite tako da angažujete učenike, onda je to prevelik broj. Ako hoćete da date problem na času, da naterate učenike da razmišljaju o njemu, onda to traži vreme, traži da radite u malim grupama, jer je veća šansa da se svako dete angažuje. Da li može 30? Može, ako ćemo da fiksiramo ove loše rezultate koje imamo. Na PISA testiranju naši učenici su krahirali“, kaže dr Ivić. „U novembru će ponovo biti testiranje, i pošto se ništa u školstvu nije promenilo, rezultati čak mogu biti i gori. Koliko naši učenici ne umeju da aktivno rade na tekstu pokazuju rezultati: samo 0,2 odsto njih je na najvišem šestom nivou, a 51 odsto na nultom ili prvom stepenu koji se knjiže kao funkcionalna nepismenost.“

Problem racionalizacije školstva treba sagledati sa mnogo strana, smatra dr Ivić, i njemu se ne može olako i teorijski pristupati ni u Vašingtonu ni u Beogradu. Tačnije, sâmo ministarstvo može i treba da definiše neke opšte principe i kriterijume za predstojeću reformu.

Žarko Obradović, ministar prosvete

O MMF-u i predstojećim merama

Nisu dolazak delegacije MMF-a i razgovori koje smo imali sa njima otvorili pitanje racionalizacije mreže škola ili broja odeljenja, niti broja zaposlenih u Republici Srbiji. To pitanje je otvoreno još 2002/2003. godine, do sada nije rešavano, a sada je aktuelizovano zbog finansijske krize.

U javnosti se iznose brojke o višku zaposlenih u obrazovnom sistemu Srbije, koje uopšte nisu bile predmet razgovora Ministarstva prosvete i MMF-a. Delegacija MMF-a iznela je samo podatak da je broj nastavnika u osnovnom obrazovanju veći od potrebnog, uzimajući u obzir broj učenika u Srbiji.

Svetska banka, s druge strane, nudi model odeljenja u Srbiji sa minimumom od 30 učenika po jednom odeljenju, dok većina vodećih evropskih zemalja ima u proseku od 18 do 24 učenika po odeljenju. Mi nećemo ovom problemu prići na način Svetske banke, koja je očigledno do rešenja došla podelivši ukupan broj učenika u Srbiji sa prosečnim brojem odeljenja optimalnim za Srbiju, po njihovom mišljenju. Za nas, u Ministarstvu prosvete (a svakako želimo da čujemo i stav Nacionalnog prosvetnog saveta), obrazovanje je sistem jednačine sa više nepoznatih, koja uključuje i učenike, i nastavnike, i sindikate, i finansijske mogućnosti i etničke posebnosti nacionalnih manjina…

Jer u obrazovnom sistemu Srbije postoje odeljenja sa manjim brojem učenika – pripadnika manjinskih zajednica, za šta dobijamo pohvale Saveta Evrope, ali to se očigledno ne uklapa u stavove Svetske banke i MMF-a.

U svakom slučaju, proces racionalizacije u obrazovnom sistemu Srbije ostvarivaće se u više faza, a počeće od iduće godine. Međutim, sa sprovođenjem određenih mera racionalizacije već smo započeli – u novi zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, koji se primenjuje od ove školske godine, uneli smo rešenja u kojima insistiramo da se mogući višak zaposlenih prvo rešava na nivou škole, grada, okruga i školske uprave, pa tek onda da se raspisuje konkurs za nova radna mesta. Pojačali smo odgovornost ljudi koji odlučuju o prijemu novih zaposlenih, poslali smo školama i stručno uputstvo o broju učenika u odeljenjima.

Pitanje seoskih škola

I sâm sam pokrenuo to pitanje – u Srbiji, prema podacima za prošlu školsku godinu, postoje 182 odeljenja koje pohađa od jednog do petoro učenika.

Postojanje tako malobrojnih odeljenja sigurno nije finansijski opravdano, a pitanje je i koliko je, uz dužno poštovanje prema radu učitelja u tim uslovima, takav vid nastave opravdan u smislu kvaliteta obrazovanja koje učenik dobija u takvim okolnostima. Da ne govorimo o potrebi socijalizacije tih učenika. To pitanje se može rešavati i u saradnji sa lokalnom samoupravom – organizovanjem prevoza i ishrane za te učenike, a ima i drugih rešenja o kojima će se tek razgovarati.

Predlog nekih međunarodnih organizacija da odeljenja imaju najmanje po 30 učenika nije u skladu sa specifičnostima naših prilika, kao što su posebnosti etničke strukture i demografske situacije i posebno razuđenost ili veličina nekih opština.

Srbija, kao zemlja sa oko 1.350.000 nepismenih, ne sme nikako da trpi brze i nepromišljene promene u sistemu obrazovanja.