Od Bečkereka do Vajmara

Ako se dobro sećam, moj prvi susret sa Ivanom Ivanjijem je bio u Beogradu, negde sedamdesetih godina. Našli smo se na jednom književnom događaju u Francuskoj 7. Neko je hteo da nas upozna, no kada smo čuli prezimena jedan drugog, shvatili smo da nije potrebna nikakva pomoć pri upoznavanju. To su bila prezimena koja smo i on i ja često čuli u porodičnim razgovorima. Neću da preterujem, ali je vrlo moguće da smo u tom društvu u Udruženju književnika nas dvojica imali najdublje korene prijateljstva.

Tada sam znao i osećao da je ime Ivanji nešto važno za moju porodicu. Posle sam počeo da gledam detalje. Naročito od kada mi je porodična arhiva postala predmet glavnog zanimanja. Vidim, na primer, da mi je deda sačuvao isečak iz jednog bečkerečkog dnevnog lista iz 1902. godine. Tamo piše da je Ivanov deda Mor Ivanji kao lekar, pod dramatičnim okolnostima, spasao život jednom sugrađaninu. Hteo bih nešto i da predočim. U četvrtak 9. maja 1935. godine moj deda je organizovao pedesetu godišnjicu mature u Bečkereku. Zamolio je pozvane da potpisom potvrde dolazak. Sačuvana je lista, drugi potpisani je Iványi Mór – Ivanov deda i školski drug mog dede. (Pogledaj faksimil broj 1)

Ivanov deda i moj deda nisu bili samo školski drugovi već i prijatelji. Vidim u spisima da su u nekoliko navrata imali ulogu i u dvobojima. To su bili dvoboji pri kraju XIX veka. Moj deda je bio svedok, a Ivanov deda dežurni lekar.

Za vreme maturskog susreta u četvrtak 9. maja 1935. godine, Ivan je već bio među Bečkerečanima. Bio je napunio šestu godinu. Mene još nije bilo. Rodio sam se u maju 1939. godine. I dok ovo zapisujem, pada mi na pamet da smo se Ivan i ja možda videli i pre sedamdesetih godina. Moj deda je slavio imendan 5. novembra, Ivanjijevi su redovno bili među gostima. Tako je moglo biti i 1939. godine. Ako su poveli i Ivana, verovatno smo se još tada prvi put susreli.

...

KAD ISTORIJA BANE NA VRATA

To važi i za novembar 1940. godine. Za 1941. godinu već ne važi. U Bečkerek je banula istorija. Ivanovi roditelji su kao Jevreji odvedeni u logor smrti. Njegov deda i njegova baka su odlučili da to izbegnu. Postojao je jedan način: samoubistvo. Znam da mi je deda bio duboko potresen. Sada vidim da je sačuvao broj dnevnog lista “Torontal” od 15. maja 1941. Tu se nalazi lista rođenih i umrlih u Bečkereku između 13. aprila i 15. maja 1941. Na donjoj margini moj deda je zapisao crvenim mastilom da su oni koje je u rubrici “umrlih” obeležio posebnim znakom “a német zsidóüldözés áldozatai”. Srpski bi se moglo reći: “žrtve nemačkog progona Jevreja, koje su se odlučile na samoubistvo”. Tu su i imena Iványi Felicia i Dr Iványi Mór. Ivanovi baka i deda. (Pogledaj faksimil broj 2)

U novinama od 15. maja, desno od liste rođenih i umrlih, nalazi se i program Radio Budimpešte. Dve nedelje docnije, nemačka vojna komanda je odlučila da se ni u Bečkereku ni u Budimpešti ne sme slušati pa je 31. maja 1941. godine objavljena “Naredba o zabrani slušanja emisionih stanica”. Ovde su imenovane stanice koje se u okupiranoj Srbiji (pa i u Banatu) smeju slušati. Pešta nije među njima. Prema paragrafu 4 Naredbe, ko sluša nedozvoljenu radio-stanicu biće kažnjen robijom “a u težim slučajevima smrću”. Ne znam šta se podrazumevalo pod “težim slučajem” slušanja radio-stanica. Znam da su moji roditelji preneli radio u srednju sobu. Da se ne bi čulo na ulici da slušaju Peštu i London, i da bi se radio mogao isključiti ako se čuje da je neko ušao u stan.

Pokušali smo da živimo odvojeno od nove stvarnosti. U mojoj najnovijoj knjizi dokumentarne proze nastojim da prikažem taj život u Banatu i zovem ga “rezervnom istorijom”. Ivanovi roditelji, deda i baka, nisu ni za to imali šansu. Ivan i njegova sestra neko vreme jesu – na neki način. Otišli su (ili pobegli) u okupiranu Bačku. Horti je bio Hitlerov saveznik. Bilo je i u Mađarskoj suludih propisa (posebno o numerus klauzusu), ali je bilo i nekih razlika. Aleksandar Tišma je pobegao u Peštu. Nije se tamo dobro osećao. Ali je ostao živ.

Treba reći da je u Novom Sadu počinjena i racija. Moj deda je u jednoj gorkoj zabelešci u svom dnevniku zapisao za su Mađari počinili “rémtett”. Doslovno prevedeno, to bi bilo “strahodelo”. Kada sam jednom hteo da pišem o tome na srpskom, pitao sam Ivana (koga bi drugog) šta bi bio najadekvatniji srpski izraz. On se opredelio za “zlodelo”. Mislim da je i ovde bio u pravu. A racija ostaje zlodelo vezano za mađarske vlasti čak i ako znamo da je sam Horti hteo da se ogradi od toga, pa je smenio glavne počinioce i inicirao protiv njih krivični postupak zatraživši i smrtnu kaznu.

Ivanova “rezervna istorija” u Novom Sadu je nekako trajala, ali kratko. Do bizarnog zaokreta dolazi 19. marta 1944. godine. Hitler je okupirao Mađarsku (svog saveznika). Od tada prestaje svaka razlika između Banata i Bačke. Ivana uskoro odvode u Aušvic. Tu više nema nikakve šanse za rezervnu istoriju. Ostale su šanse za čuda, ali one važe samo za ljude koji imaju talenat i podobni su za čuda. Ivan Ivanji je bio među takvim ljudima.

POVRATAK IZ LOGORA

Vidim u spisima da su Ivan i njegova sestra imali jedan bečkerečki problem nakon što se Ivan vratio iz Aušvica i Buhenvalda, a njegova sestra iz Bergen Belzena. No ovde za rešenje više nije bilo potrebno nikakvo čudo, već normalni advokatski koraci mog oca. Otprilike kao lekarski potezi Ivanjijevih kada bi neko od Varadijevih dobio grip.

...

Ivan i Ildiko Ivanji trebalo je da dobiju životno osiguranje posle smrti oca. To je na prvom stepenu odbijeno jer otac poslednjih meseci pred smrt nije plaćao premije (nije plaćao jer je bio u logoru smrti.) Na kraju je DOZ ipak isplatio osiguranje, s tim da je odbio iznos neplaćenih premija. Odluka je poslata mom ocu 3. septembra 1948. godine. (Pogledaj faksimil broj 3)

U odluci vidim da je Ivan “ovde u Beogradu”. Za DOZ je to tada bilo jednosmisleno “ovde”. Ne znam da li je Ivan već tada tako percipirao Beograd. (Ili je pod “ovde” još podrazumevao Bečkerek.)

I onda dolaze godine u kojima se Ivan, umesto u rezervnu, uključio u pravu istoriju. Bio je izuzetan književnik, bio je organizator književnih događaja, bio je Titov prevodilac, bio je diplomata. Ne znam nikog drugog ko je lično poznavao toliko poznatih ličnosti. I pritom je ostao onaj isti Ivan Ivanji. I kao Titov prevodilac. I ostao je na ljudskoj distanci od zaleta. Znao je da i zaleti sa pozitivnom inspiracijom mogu da nose predaleko. Mrzeo je, naravno, Hitlera i hitlerovce, ali nije mrzeo Nemce. Ćirilicu i latinicu nije video kao idejne protivnike, već kao bečkerečke komšije.

Često sam se sretao sa Ivanom. Najčešće u Beogradu, ponekad u Bečkereku ili u Beču. Naši zajednički građanski koreni su pomogli da stvari slično vidimo. Bez obzira da li smo razgovarali o književnosti, o nacionalizmu ili o sporovima pred Međunarodnim sudom pravde. Poslednjih godina smo redovno razgovarali telefonom. Jezike smo mešali. Nekoliko puta sam u spisima iz porodične advokatske kancelarije prepoznao likove iz njegovih romana. To je bila važna tema i priče su se nadovezivale jedna na drugu.

IVAN ĆE OSTATI

Poslednji put smo se sreli u Bečkereku. To je bilo 22. marta ove godine. U sali Gradskog narodnog muzeja, Ivan je predstavio moju najnoviju knjigu dokumentarne proze Tragom rezervne istorije. Govorio je zaista inspirativno. Nakon odlaska iz sale Muzeja, pretresali smo uspomene, pa smo konstatovali da smo imali istoga nastavnika muzičkog (čika Imre Lang) i istu nastavnicu francuskog (madam Elise Römer). Ivan je kod njih odlazio pre nemačke okupacije, ja sam počeo da odlazim posle oslobođenja. Adrese na koje smo odlazili ostale su iste. Otkrili smo i jednu razliku. Ivan je kod čika Langa imao časove violine, a ja sam odlazio na časove klavira.

Hteo sam u Bečkereku da saopštim Ivanu još jednu opasku, ali nekako nismo stigli. Hteo sam da mu kažem da je u životu uradio više od mogućeg, ali je jednu stvar ipak propustio – da ostari. To je sada već ostalo trajno neobavljeno. Koliko sam čuo – i to je savršeno logično – bio je pun otvorene svežine i u Vajmaru na dan njegovog odlaska sa ovog sveta. Kada je šokantna vest sutradan došla do mene, nisam mogao da verujem. Posle sam pomislio da je možda i bolje da ne verujem. Njegovo prisustvo se i dalje oseća. Inače, Ivan je otišao 9. maja, na Dan pobede. Bio je četvrtak. Vidim u spisima da je i pedesetogodišnji maturski sastanak njegovog i mog dede održan 9. maja i da je takođe bio četvrtak. Koraci odlaska imaju ritam nastavka.

Da dodam da će uskoro izaći Ivanova nova knjiga Bilo jednom u Jugoslaviji. Imao sam sreću da dobijem i pročitam rukopis. Ne znam ima li nekoga sem Ivana ko je iz takve blizine gledao nekadašnju Jugoslaviju na čijem se mestu i mi nalazimo. Mislim da treba čitati tu knjigu da bismo saznali gde smo.

Biće i novih izdanja njegovih knjiga, sređivaće se i uspomene. Ivan će ostati.