Oboleli od sindroma totalitarizma

Kao što sto puta ponovljena laž ne može postati istina, tako ni pljačkaška privatizacija nije još nikom u Srbiji donela ni radna mesta, ni mnogo sreće, pa ni partijski kadrovi Mlađana Dinkića, poput predsednika opštine Trstenik Miroslava Aleksića, ne mogu doneti prosperitet ma koliko se krili iza mojih navodno pogrešnih odluka.

Prva petoletka, tačnije celokupna imovina tri fabrike iz njenog sastava i sve zemljište, trebalo je da ode u ruke beloruskom „investitoru“ budzašto. Za 2,8 miliona evra. Trebalo je da svi radnici budu otpušteni. Sve ostale fabrike iz sastava Prve petoletke otišle bi u stečaj, rasprodale imovinu i otpustile zaposlene, njih oko 3000. Država bi onda isplatila subvencije za svakog „novog“ zaposlenog radnika, a one su se, u vreme Mlađana Dinkića, kretale i do 10.000 evra po radnom mestu. Od tog novca „investitor“ bi možda deo uložio u fabriku, a možda i ne bi. I to je cela priča, viđena toliko puta u Srbiji. Ministarstvo privrede koje sam vodio je to sprečilo, kao i brojne druge privatizacije po istom pljačkaškom modelu.

Umesto što „traga za suštinom“ po medijima, Miroslav Aleksić bi trebalo svojim sugrađanima da odgovori na nekoliko jednostavnih pitanja: Zašto je bolje da vlasnik fabrike koja, kako sam kaže, „ima proizvod i radnike koji znaju svoj posao“ bude stranac iz Belorusije? Čiji je interes da se strancu poklanja državna imovina i da se državnim novcem pomaže strana kompanija? Čiji kadrovi su vodili Prvu petoletku i celu opštinu Trstenik u prethodnih osam godina?

Međutim, najpogubniji sindrom koji provejava iz teksta „Opomena državi“, sindrom od koga je obolela današnja Srbija, jeste sindrom totalitarizma – sve zavisi samo od jednog čoveka, samo on se razume u sve i sve odluke mora da donese o svakom pojedinačnom problemu. Srbiji ne treba vođa, Srbiji treba sistem. Pa toj logici je i ministar privrede odgovoran što partijski postavljeno rukovodstvo fabrike i Trstenika ne umeju da rade svoj posao. Pokret koji sada vodim „Dosta je bilo“ zalaže se za to da sposobni, a ne partijski ljudi, vode gradove i fabrike, ne onako kako im naredi premijer ili ministar i ne u interesu partije ili stranog investitora, već u interesu građana i države.

Premijer i ministri treba da naprave zdrav sistem, očišćen od korupcionaških modela subvencionisanja i partokratije, u kome će moći pošteno da se živi i radi, a ne da se bave privatizacijom pojedinačnih fabrika i uzimaju partijski reket. Tim principima sam se rukovodio i kao ministar privrede, ali me je zaustavio Aleksandar Vučić. I Vučić će, kako to predviđa Hana Arent u svojoj knjizi Totalitarizam, „zapanjujućom brzinom biti zamenjen i zaboravljen“ jednog dana, ali će teško biti zaboravljena i otklonjena šteta koju on i njegovi kadrovi prave.