Nova Crnja, gostionica Marije Kočiš, 22. decembar 1946. – Obrasci pesama i obrasci življenja

Mesto događaja poznato mi je samo iz spisa, i ne znam da li u Crnji još postoji gostionica Marije Kočiš. Jedan tamošnji poznanik ispričao mi je da su Mariju Kočiš svi znali kao tetka Mari. Bila je sitna žena, ali vrlo odlučna, umela je da upristoji i ućutka pijane goste – i Mađare, i Srbe, premda je srpski znala veoma slabo.

Ovoga puta poprište „raspirivanja“ bila je gostionica Marije Kočiš. Prema navodima optužnice, Janoš Feher, star 22 godine, po zanimanju stolar, Ferenc Međeri, 28 godina, zemljoradnik, i Ištvan Kiš, 24 godine, obućar, dana 22. decembra 1946. godine između 23 i 24 časa u gostionici Marije Kočiš pevali su fašističke pesme. Optužnica navodi pesme samo u srpskom prevodu. Zamenik okružnog javnog tužioca Žarko Radosav ističe u optužnici dva stiha: „Idi Horti pitaj Race kad će nam vratiti lepu Mađarsku“ i „Idi Horti pitaj majstore da li će nam dati rende da peglamo“.

Prema proceni tužioca, ove su pesme „upravljene ne samo na raspirivanje nacionalne mržnje, nego i na podstrekavanje da se silom obori današnje državno uređenje…“ U optužnici se još dodaje, citiram doslovce, da je „prva pesma, pored nazivanja Srba pogrdnim imenom Raca, upravljena na potstrekivanje da se ovi krajevi pripoje Mađarskoj, za koju optuženi priželjkuju da bude Hortijevska – fašistička“ (…) „rende u prenosnom smislu treba da označuju oružje“.

(Primetio bih da u svom izvornom značenju naziv „Rac“ ne sadrži nikakvu pogrdu. Reč je izvedena iz „Raške“ – a Raška je jedna od oblasti koja je navođena u titulama srpskih vladara. U Mađarskoj su Srbi (pa i Grci) koji su izbegli pred turskom najezdom, nazivani „rác“. Reč „rác“ zadržala se i u nazivima nekih naselja oko Pešte, a jedna od najznamenitijih peštanskih banja nosi naziv „Rácfürdo“. Premda je istina i to, da su protokom vremena izraz „rác“ neki koristili i za podrugivanje. Poruga se ne zasniva baš uvek na logici.)

Svedoci optužbe bile su jedna Juliška i jedna Piroška. Optuženi su 9. januara 1947. godine pritvoreni.

Otac je 5. februara 1947. dobio poštansku dopisnicu iz zatvora sa molbom Janoša Fehera da ga zastupa na raspravi zakazanoj za 8. februar. Molbu na dopisnici verovatno nije napisao Janoš Feher. Rukopis, naime, ne liči na jednu drugu zabelešku, koju je načinio Janoš Feher. Osim toga, molba je napisana i dopisnica adresovana ćirilicom, na besprekornom srpskom jeziku. Sadržaj je, međutim, vrlo jednostavan – reč je o molbi optuženog da ga advokat zastupa pred sudom; verovatno je Janoš Feher zamolio zatvorskog čuvara i potom je taj čuvar napisao i poslao dopisnicu. Prema ostalim spisima zaključujem da je otac zastupao i preostalu dvojicu okrivljenih. Zapisnika sa rasprave nema u dosijeu (možda odbrana nije ni dobila kopiju zapisnika). Ali, tu je presuda, koju je već na dan rasprave (dakle, 8. februara 1947) doneo sudija Petar Sekulić.

Ferenc Međeri je oslobođen jer ni Juliška ni Piroška nisu bile sigurne da je i on pevao; ali su posvedočile da je „vredno radio u omladini“.

Vidim da su i ostali pokušavali da svoj položaj preokrenu (ili da ga bar ublaže) pozivanjem na društveno koristan rad. Među spisima se nalazi i kopija pisma Ištvana Kiša, upućena iz zatvora, u kojem moli Slavka Berberskog da potvrdi da je radio u sindikatu – kao obućar. Pismo izgleda ovako (slika u foto galeriji):

„Poštovani Berberski Slavko budite ljubazni pa saslušajte što vas molim. Kiš Ištvan obućar iz Nove Crnje. Tu sam u zatvoru. Dve devojke iz našeg sela prijavile su me da sam pevao takove pesme koje su zabranjene ali ja nisam pevao. Zatim je bila reč o tome da posle oslobođenja nisam učestvovao u nikakvom radu. Ja sam rekao da sam radio kod vas u sindikatu kao obućar ali mi to oni ne priznaju. Molim Vas da mi pomognete i to hitno, da mi date neku ispravu da sam kod Vas bio i koliko sam radio. Molim da mi to uverenje nekako dostavite sudu.

Pozdravlja vas Mnogo i zahvaljuje se

Kiš Ištvan

obućar iz N. Crnje“

Ne vidim da je bilo odgovora na to pismo. Janoš Feher i Ištvan Kiš osuđeni su na po godinu i po dana zatvora. U dispozitivnom delu presude pominje se samo jedan stih: „Idi Horti pitaj Race, kada će nam vratiti našu lepu Mađarsku i slično.“ Zastajem na čas kod ovog „i slično“. Sudija je verovatno smatrao da nema potrebe da se stvari podrobnije objasne. Možda je na to uticala i žurba. (Vidim, naime, da je usmena rasprava održana u subotu, i da je istog dana doneta i presuda.) Iz stiha u kojem Horti pita Race kada će vratiti lepu Mađarsku izvodi se zaključak da je pesma „upravljena na raspirivanje mržnje između Srba i Mađara“, te da je time povređen član 2 Zakona o zabrani izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje i razdora.

U obrazloženju presude konstatuje se da su optuženi negirali da su pevali ovu pesmu. Priznali su samo da su pevali neki čardaš koji – prema navodima presude – govori o jednoj devojci i o jednom tesaru, i priznali su takođe da ova tesarsko/devojačka pesma ima i jednu hortijevsku varijantu. Optuženi su, međutim, ustrajali na tvrdnji da su oni pevali samo originalnu verziju teksta, a ne njegov „fašistički“ prepev. Ali, po svedočenju Juliške i Piroške, pevali su i hortijevski tekst. Otac je tražio da se saslušaju i drugi svedoci, ali je sud ovu inicijativu odbio. U presudi se pojavljuje i „dispozicija duša“, odnosno ona poznata floskula „i to baš sad, kad…“ Sud ističe da pevane pesme ugrožavaju bratstvo-jedinstvo, jednu od najvećih tekovina narodnooslobodilačkog rata. Prema presudi „Ova je opasnost tim veća u vremenu kada u susednoj Mađarskoj reakcionarni elementi stvaraju zaveru da obore Demokratsku republiku.“

Žalba je napisana nedelju dana kasnije, 15. februara 1947. godine, u ime Janoša Fehera i Ištvana Kiša. Kopija ove žalbe ostala je sačuvana među spisima. Otac traži oslobađajuću presudu, oslanjajući se na tri argumenta. Pre svega tvrdi da „inkriminisani stih“ zapravo i nije pevan. Osporava verodostojnost Juliškinog i Piroškinog iskaza, potkrepivši to argumentom da su se Juliška i Piroška tokom saslušanja, ovako obratile optuženima: „Ako nisu oni pevali hortijevske pesme, neka kažu, ko ih je pevao“. Podnosilac žalbe iz toga zaključuje da Juliška i Piroška nisu bile sigurne šta su videle i šta su čule. A zatim, kao u slučaju pevanja srpskih pesama 1912. godine, i ovaj put je potegnuta namera, to jest nedostatak namere i pobude. Prema drugom argumentu, zakon među mogućim modalitetima raspirivanja mržnje navodi „agitaciju, propagandu i pisanje“, kao i delo počinjeno s predumišljajem, a o takvim stvarima u ovom slučaju očito nema ni govora. Treći argument ističe u prvi plan lične okolnosti: i Janoš Feher, i Ištvan Kiš su mladi ljudi, obojica se trude da zajedno s majkom-udovicom prehrane porodicu, braća obojice okrivljenih nalaze se na odsluženju vojnog roka. Žalba se ne osvrće na argument suda „i to baš sad, kada…“. Sud ne obrazlaže na šta je konkretno mislio kad navodi da su baš u času kad se u Novoj Crnji pevalo, reakcionarni elementi u Mađarskoj kovali zaveru protiv demokratske republike. Stoga nije bilo lako graditi protivargumente.

Razgovarao sam u vezi sa tim s jednim prijateljem, istoričarem, ni on nije bio kadar da kaže na šta se moglo misliti pri pominjanju „zavere da se obori Demokratska republika“. Krajem 1946. i početkom 1947. godine u Mađarskoj nije bilo događaja koje bi bilo moguće na taj način interpretirati. Čini se najverovatnijim da je u političkoj borbi za vlast, Rakošijeva strana, koja se još nije dokopala poluga moći, svoje političke protivnike nazivala reakcionarnim zaverenicima. Moguće je i to da je 1946/1947. godine, kad raskid sa Staljinom još nije bio na pomolu, jugoslovenska štampa Rakošijeve stavove preuzimala kao činjenice.

Žalba je samo delimično bila uspešna. Kazna je sa godinu i po, smanjena na šest meseci zatvora. Sad bih još citirao samo pismo koje je otac napisao 24. marta 1947. godine i uputio „zemljoradnicama Etelki Kiš i Katalin Feher“. „U vezi sa sudskim postupkom protiv vaših sinova, obaveštavam vas da je Vrhovni sud uvažio podnete žalbe i obojici mladića smanjio kaznu na 6 meseci zatvora. Vreme provedeno u pritvoru se uračunava u kaznu. Prema tome, momci će biti oslobođeni 9. jula.“

Na poleđini jednog spisa, olovkom, očevim rukopisom, zabeležen je i tekst jedne pesme.

S one strane reke Tise tesar teše balvane
Nadaleko odjekuje udar teške sekire
Idi kćeri pitaj mladog tesara
Za koliko poljubaca dopušta
Da poneseš u kecelji iverja.

To je bila pesma koja je imala i „fašističku verziju“, po kojoj Horti pita Race kad će vratiti veliku Mađarsku. Bilo bi dobro znati koju su verziju pevali dvadesetdvogodišnji stolar i dvadesetčetvorogodišnji obućar. Da sam ranije naišao na ova akta, mogao sam da pitam oca. Ali, možda ni on nije znao. Bilo bi zanimljivo znati i to, u šta je, zapravo, verovao tužilac? Naravno, određene dispozicije duša mogu da pobude sumnje čak i ako se peva originalna pesma. Nije li taj original neka vrsta maske? Šta ako se peva ovo, a misli se na ono? Na šta ukazuju, uistinu, melodija i ritam, i kako sprečiti da ne ukazuju u rđavom pravcu?

Inače, ako se uporedi pesma sa tesarom i neopesma sa Hortijem, postaje očigledno da je neopesma pod snažnim uticajem strukture i rasporeda rima izvorne pesme. U trećem stihu izvorne pesme, na primer, melodija dostiže vrhunac razuzdanog poleta kod reči „pitaj“, i zbog toga ova reč nije mogla da bude izostavljena ni u „fašističkoj verziji“. Ali, u ovakvom obliku, i Mikloš Horti samo pita (raspituje se, interesuje se), umesto da nešto preduzme. Zatim, ako pogledamo tekst, on ukazuje na prilično diletantski iredentizam (ili pak na dominaciju pesme, melodije, nad onim „šta je pesnik hteo da kaže“), Horti pita Race, kad će vratiti „lepu Mađarsku“ (a ne – recimo – Južnu Krajinu). Ali, eto, na reč „forgácsot“ (iverje) može da bude oktroisana rima „országot“ (Mađarsku – Magyarországot), dok „Délvidék“ (Južna Krajina) ne može na to ni silom da se navede. U jednoj epigonskoj situaciji raspored akcenata, rime, usmeravaju, modifikuju i političku agresivnost. Možda bi trebalo govoriti i o vladavini rima? U svakom slučaju, nastaje neobična situacija kad se agresivnost ne temelji na vlastitim damarima. A kafanski veseljaci, sve pevajući, bivaju poneseni čas poletnošću rima, a čas se, opet, batrgaju između lelujavo-lebduckavog nacionalizma, zamaha pesme i uspaljenosti privatnog života.

Sad je već izvesno da nećemo znati šta su, i zašto su pevali. Zanimljivo bi još bilo znati i to, kako se odvijao razgovor između dvojice mladića i Juliške i Piroške, kad su se posle zatvora (posve verovatno) sreli.

* * *

Bilo bi verovatno moguće napisati čitavu knjigu o pravnoj istoriji kafanskih pesama. Možda bi sa tim trebalo požuriti, jer kao da ovaj fenomen izumire. Možda je to samo moj utisak, jer sve ređe posećujem kafane, ali i od drugih sve ređe čujem o kafanskim pesmama. Izgubile su na značaju čak i sa stanovišta organa bezbednosti. U vreme kad su prislušni uređaji bili tehnološki nesavršeni, kafanska junačenja mogla su da nagoveste pravac u kojem razmišljaju ljudi koji ne slede zvanični kurs. Danas se koriste drugačije metode. NSA, recimo, ima mnogo mogućnosti i izvan kafana.

Inače, većina mojih školskih drugova i poznanika imala je uvid u svet kafanskih pesama i pevanja. Imao sam i ja, samo što uspomene postaju sve bleđe. Prvo takvo mesto koje sam upoznao bila je Roža odnosno Vojvodina. A bilo je to u drugoj polovini pedesetih godina. Najčešće sam tamo svraćao sa školskim drugovima – imali smo tada 16-17 godina. Njena predivna bašta pružala se sve do obale Begeja. (Danas više nema bašte i nema u gradu ni Begeja.) Tada još nisam znao za sudske slučajeve o kojima sad pišem, ali u svima nama tinjala je nekakva svest o opasnosti. (Možda bih to mogao nazvati i svešću o stvarnosti.) Znali smo da postoje osetljive teme i osetljive melodije. Značenja, konotacije, nisu nam bili uvek sasvim jasni, ali ta okolnost je samo još dodatno pobuđivala našu radoznalost. Bečkerek je bio multikulturalna varoš. Moje društvo za kafanskim stolom bilo je najčešće mađarsko, ponekad mađarsko-srpsko. U to vreme smo još svi bili svesni da su dve nacionalne zajednice (jevrejska i nemačka), tokom nekoliko godina našeg detinjstva praktično nestale. Imali smo još neke lične uspomene, u pamćenju su nam još bile sveže prijateljske veze naših roditelja. Neki od nas naučili su i nemački (pored mađarskog i srpskog) još pre polaska u školu. U nama je još tinjalo osećanje da nam nešto nedostaje. Mislim da je do danas i to osećanje sasvim izbledelo.

Dešavalo se – kad bi se okupilo mešovito društvo – da bi poneki revnosnici jednu za drugom naručivali mađarske i srpske pesme, one na samoj granici opasnosti. Inače, što se mađarskih pesama tiče (tačnije, mađarskih pesama koje smo mi pevali), činilo se da je najrizičnija bila pesma „Lajoš Košut poručuje…“. Način izvođenja, prilagođen okolnostima, sastojao se u tome što smo na sav glas pevali samo do stihova „još jedared nek poruči / svi ćemo se odazvati“ – a ovde bismo se, kao, ugrizli za jezik, i prepustili nastavak violini. Verujem da je među nama bilo i takvih koji pojma nisu imali kako glasi nastavak teksta koji je preuzela violina. U toj kafani čuli smo i rizične srpske pesme. Sećam se da, slušajući neku pesmu o putujućem kapetanu, nisam baš razumeo u čemu se kriju opruge rizika. Jednom prilikom neki Rumun iz našeg društva – posle podužeg premišljanja – naručio je jednu rumunsku pesmu. Niko osim njega nije ništa razumeo, ni danas ne znam o čemu je bilo reči. Ali Cigani-muzikanti sve su znali i sve što bismo naručili, pošteno bi odsvirali.

Sredinom devedesetih prisustvovao sam jednom naročito impresivnom primeru ovog muzikantskog sveznanja, i to u Pešti. Na završnoj večeri jedne međunarodne konferencije pravnika, domaćin je zamolio Cigane da sa po jednom posebnom pesmom počaste što je moguće veći broj prisutnih. Uspeh je bio skoro stopostotan. Svirali su mađarske, češke, rumunske, poljske, italijanske pesme, jednom kolegi Holanđaninu čak i jednu holandsku. (Posle holandske pesme primaš je zaslužio poseban aplauz jer nije samo svirao, već je i otpevao nekoliko holandskih reči.) Zatim je red došao na hrvatskog kolegu koji je u haosu istorijskih godina neko vreme bio i Tuđmanov spoljnopolitički pravni savetnik. Primašu nije bilo lako. Zadatak je bio otežan i time što je Hrvatska tek pre nekoliko godina postala samostalna zemlja. Nije se, međutim, mnogo dvoumio, već je počeo da svira kolegi na uho. Hrvatski kolega kiselo se smeškao. Ono što smo čuli, bila je, naime, melodija poznate pesme „Od Triglava pa do Vardara…“ koja je bila simbol jugoslovenstva od slovenačke planine Triglav do makedonske reke Vardar. U Titovo vreme, u naglašeno patriotskim situacijama bilo je uobičajeno da refren (Jugoslavijoooo, Jugoslavijoooo) svi muzičari i, dakako, svi prisutni zajedno pevaju, na sav glas, da se sve ori. Kad se primaš opasno primakao refrenu, instinktivno je osetio da je na tankom ledu. Pošto je melodija duboko uvrežena, nije bilo moguće ništa na njoj menjati, ali je promenio tekst. Priklonio se bliže uhu hrvatskog kolege i trijumfalno se zaorilo: „Oj Kroacijoooo, oj Kroacijoooo.“ Svi su bili oduševljeni. Iskreno su se veselili i hrvatski, i jedan srpski kolega. Sve napetosti začas su nestale. (Pomislih, koliko su tokom poslednjih godina mnogobrojni mirovni eksperti i mirotvorci ostali ispod nivoa ciganskog primaša.)