Nije bilo tako

„Planulo pola tiraža“, kaže gromopucatelni naslov „Novosti“, u čijem je izdanju 1. oktobra izašla dvotomna memoarska knjiga Mirjane Marković „Bilo je to ovako“. U trenutku pisanja ovog teksta (utorak, 7. oktobar) u beogradskom Medija centru održava se promocija ove knjige. Govore Momir Bulatović, profesor Evropskog univerziteta u Beogradu, Zdenko Tomanović, advokat, i Ratko Dmitrović, generalni direktor i glavni urednik „Novosti“. Autorka je odsutna, iz razloga odranije poznatih organima gonjenja. Knjiga je najavljivana uz neviđenu pompu, sa sve netačnom tvrdnjom da se Mirjana Marković oglašava prvi put posle 15 godina ćutanja. Od 2003. naovamo, takoreći, otkako je u bekstvu, Marković je napisala knjige „Destierrada e imperdida“ (Prognana i neizgubljena) u tri toma, „Pre i posle“, „Danger“, „Sačuvajte ovu knjigu“… Pisala je kolumne za list „Pravda“ i portal „Sloboda“. Davala intervjue. Nema, dakle, govora, o petnaestogodišnjoj tišini.

Ironijom sudbine, ili ironijom marketinških trikova, knjiga Mirjane Marković izašla je baš uoči petnaeste godišnjice Petog oktobra i pada režima Slobodana Miloševića. No, ima u tome i bizarnosti: Mirjana Marković je jedna od retkih direktnih aktera petooktobarskih događaja koja je još prisutna u javnosti, doduše, preko posrednika.

LEPŠI OD MOJE PLAVE SUKNJE: O knjizi „Bilo je to ovako“, čak i posle temeljnog čitanja, malo šta pametno može da se kaže, naročito kada je reč o drugom tomu, koji obuhvata period od kraja 1993. do smrti Slobodana Miloševića. Sve je to udovica Marković već rekla u prvom tomu „Destierrada e imperdida“. Naslov na španskom jeziku treba, valjda, kod čitaoca da probudi želju za poređenjem Mire Marković i čuvene La Pasionarije, Dolores Ibaruri. Valjda. Uglavnom, taj drugi tom, a posebno deo o samom padu Miloševića, gotovo je prepisan iz knjige pretencioznog španskog naslova: nakon Slobodanove odluke da ne ide u drugi krug izbora za predsednika SR Jugoslavije, Socijalistička narodna partija Crne Gore „izdaje“ koaliciju SPS-JUL sa kojom je mogla da napravi većinu u saveznoj skupštini i ulazi u koaliciju sa Demokratskom opozicijom Srbije. Sirote Miloševiće napuštaju dojučerašnji prijatelji (Mirjana Marković ih sve vreme zove „drugovi“), oni koji su se do izbora 24. septembra 2000. zaklinjali na vernost sad se odjednom prisećaju kad ih je i zbog čega bračni par Milošević–Marković naljutio ili uvredio. Mirjana tek 7. oktobra shvata šta se desilo. Te noći sedi sama u salonu vile „Mir“ i sluša pesmu grupe Zana „Otišli su drugovi“.

„Bilo je to ovako“, kao, uostalom i celokupan opus Mirjane Marković, obiluje nesuvislim detaljima poput ovog sa Zaninom pesmom. U noći Osme sednice, Marković je napeta, pa pravi sezonsko spremanje ormara. U leto 1990, kada Milošević ukida Savez komunista i transformiše ga u Socijalističku partiju Srbije, Mirjana je zabrinuta za svoju decu. Mariji je već 25 i sve razume, ali Marko je devet godina mlađi i ima tek nejasnu predstavu o značaju Partije za život njihove porodice. Mali Marko sa 16 godina ima nejasnu predstavu. Ili, da se dotaknemo i prvog toma, mala Mirjana otkriva Dostojevskog sa 14 godina, u leto „dugo i toplo kao u onom filmu“. No, Dostojevski je nije ni približno oduševio kao mladi požarevački gimnazijalac Slobodan Milošević. Taj deo knjige i Mirjanin tok misli zaslužuju da budu preneti u celosti:

ilustracija: miroslav vujović – graforidža

„Bio je lepši od svega što sam mislila da je lepo, od svega čemu sam se divila. Lepši od svih bajki, od peska na morskoj obali pod prvim jutarnjim suncem, od mirisa tek pokošene trave, od alpskog sutona na planini na kojoj su živeli Hajdi i njen deda, od moje plave suknje ispod koje se jedva nazire plavi žipon od čipke, od filma ‘Snegovi Kilimandžara’, od zvezdane noći u kojoj su igrali Pepeljuga i onaj njen princ, od tog princa, od Novogodišnje noći, od glasa slavuja u junskoj noći, od sunca koje se rađa iznad Tihog okeana, od slike ‘Crveni vinogradi’ Van Goga, od magle nad Avalom u novembru…“

Dobro, Milošević je bio lepši od peska. Hemingvej, Gregori Pek i Ava Gardner bi se od poređenja sa „Snegovima Kilimandžara“ verovatno u grobovima isprevrtali ko prase na ražnju. Svako normalan vrištaće od smeha dok ovaj pasus čita, mada je veliko pitanje ko bi uopšte čitao 1000 strana lupetanja Mirjane Marković. Ali, kažu iz kompanije „Novosti“ da su već prodali pola tiraža (10.000 primeraka). Do četvrtka, kad ovaj broj „Vremena“ bude na kioscima, verovatno će već planuti sve. Ruku na srce, i dolepotpisana se malo pomučila da nađe primerak u širem centru Beograda, te se dokopala poslednjeg preostalog na jednoj trafici na Crvenom krstu.

PARALELNI UNIVERZUM: No, šalu na stranu, jer šali ovde, zapravo, mesta nema. Svako ko ima strpljenja da zaista pročita 480 strana prvog i 509 strana drugog toma knjige „Bilo je to ovako“, ako se iole seća života pod Miloševićem, dobiće poriv da na sav glas vrišti „Nije bilo tako!“ Da pojede obe knjige, sa sve koricama sa kojih se osmehuje Mirjana Marković u ljubičastom džemperu, sa ljubičastim cvetom u kosi i minđušama od jeftine bižuterije. Jer, nije tako bilo. Svaki pisac memoara pomalo ulepšava istinu o sebi. Retki su oni koji u ispovednu autobiografsku prozu unose i zdravu dozu samokritike. Ali ovde imamo posla sa paralelnim univerzumom Mirjane Marković. U tom njenom paralelnom svetu, ona je bezazlena ženica okruglih obraščića i prćastog nosa, sa tankim glasićem i simpatičnim šprahfelerom. Slobodan Milošević je princ-zaštitnik, fale mu samo razdrljena košulja i maljave grudi, pa da bude potpuno nalik junaku iz neke latinoameričke telenovele.

Marković nije imala čime drugo da popuni ovoliki broj stranica, pa pasaže koji leče opstipaciju preseca stranicama i stranicama nebitnih detalja, od toga gde je stajala metla u kući njene babe preko boje itisona u prostorijama direkcije JUL-a u izbornoj noći 24. septembra 2000. Čitanje ove knjige budi osećaj kao kad vas dokona komšinica zaustavi u hodniku i ne zaklapa. S tim što protiv komšinice nije podignuta optužnica niti ima Interpolovu poternicu, a verovatno nije ni osumnjičena za nekoliko političkih ubistava. Kad smo kod toga, Marković u knjizi jedva da pominje Zorana Todorovića Kundaka, svog bliskog druga ubijenog na Novom Beogradu u januaru 1997, dok je ona bila u radnoj poseti Kini. Kinu, međutim, pominje na više mesta, „najdirljivije“ u delu kad joj, nakon pada Miloševića, Slobodan Unković, ambasador Jugoslavije u Kini, spušta slušalicu, jer „otišli su drugovi“.

Ko je sve ono doživeo i preživeo, teško da može da se smeje napadima kič-lirike u knjizi Mirjane Marković ili najblaže rečeno idiotskom jeziku kojim se služi („Slobodan je bio suspektan“ – u prevodu, sumnjao je da će DOS pobediti na izborima 2000). Ko se svega onoga seća, ne može ovo lako da svari, a nema se šta zaboraviti jer su grobovi, geleri i traume svuda oko nas. Jer se nevažeće novčanice sa bezbroj nula i kuponi za deterdžent i brašno još uvek vuku, zaboravljeni po fiokama, knjigama i džepovima starih kaputa. Jer velika većina onih koji su mobilisani i odvođeni u ratove devedesetih još nemaju ni pedeset. Jer je sve to bilo pre samo dvadeset godina. Jer je kaljuga u kojoj danas živimo počela tada i još se nije završila. Jer sama činjenica da knjiga Mirjane Marković „Bilo je to ovako“ dobija ovoliku medijsku pažnju treba sve da nas zabrine, zato što na pozicijama sa kojih je moguće napraviti ovakvu kampanju za jednu dosadnu, preobimnu i, iznad svega, sumanutu knjigu, sede ljudi koji su u jednom trenutku pali u zaborav, a onda ponovo iznikli pod onom lipom ispod koje je sahranjen Milošević. Ti ljudi, koji zapravo nikad nisu nestali sa javne scene, već su se samo malo pritajili, danas prodaju priču o bračnom paru Milošević–Marković kao da su nekakvi balkanski Romeo i Julija, kao da je njihova večna ljubav bitnija od krvavih tragova njihovog režima. Ti ljudi, mrtvi hladni, objavili su knjigu sa beleškom o autoru u kojoj stoji da je Mirjana Marković u političkom izgnanstvu, a da je njen muž Slobodan ubijen u Sheveningenu, trideset sati pre izricanja presude.

Cvetići, leptirići i ušećereni stil pisanja Mirjane Marković ne iznenađuju nikoga ko prati pisanje ove autorke još iz vremena kolumni u „Dugi“ ili objavljivanja knjige „Dan i noć“. Nikog ne čudi ni njena apsolutno iskrivljena slika realnosti i događaja koji su doveli do pada režima njenog muža Slobodana Miloševića. Ono što, međutim, beskonačno vređa, jeste to što Mirjana Marković, koja se od 2003. nalazi u bekstvu, nikako da „začepi“ i ostavi na miru sve pobijene, osakaćene, prognane, opljačkane, osiromašene i sluđene od života pod režimom njenim i njenog muža. Kad već država Srbija ne može da joj sudi, kad joj se muž već izvukao i umro neosuđen, nek bar građani Srbije budu pošteđeni njenog kiča, samozavaravanja i laži. Izgubljene godine i živote više niko ne može da vrati, ali može bar da nas ostavi na miru.