Nezgodan komšiluk

U Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, osnovci su na časovima geografije učili da im je domovina okružena BRIGAMA. Ovaj akronim se dobije od početnih slova svih država sa kojima se SFRJ graničila, a to su Bugarska, Rumunija, Italija, Grčka, Austrija, Mađarska i Albanija. Uprkos ovoj dosetci, Jugoslavija je tokom poslednjih tridesetak godina svog postojanja imala solidne, moglo bi se čak reći idilične odnose sa svim komšijama osim sa Albanijom, koja je bila učaurena pod izolacionističkom strahovladom Envera Hodže i praktično nije komunicirala ni sa kim.

Od početnih slova imena zemalja sa kojima se graniči današnja Srbija – Mađarska, Rumunija, Bugarska, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Makedonija, Kosovo i Albanija – ne može se sastaviti ništa suvislo, prosto nema dovoljno samoglasnika. Onima koji imaju primedbe na poslednje dve članice ovog skupa dugujemo obrazloženje: Kosovo je uvršćeno, i pored toga što ga Srbija ne priznaje, zato što ima graničnu policiju i carinu na administrativnoj liniji i vlast kojoj Beograd odriče legalitet, ali ne i legitimitet, jer sa nosiocima te vlasti vodi dijalog u Briselu. Sa Albanijom pak stvar stoji obrnuto: Srbija sa ovom državom nema zajedničku granicu (ili je bar ne kontroliše), ali je Albanija u sklopu „zapadnobalkanske šestorke“ redovan član svih regionalnih skupova, pa se u svakom slučaju može smatrati komšijskom zemljom.

Od devet komšija, Srbija ima ozbiljne probleme sa bar četiri, i potencijalno ozbiljne sa svima ostalima. Naravno, krivica za ovakvo stanje (koje uostalom nije bilo mnogo drugačije ni za vreme drugih postmiloševićevskih vlada) ne može se isključivo svaliti na Beograd. Kako, međutim, shvatiti izjavu predsednika Aleksandra Vučića od ponedeljka: „Srbija nema čega da se stidi, pre svega svoje prošlosti, za razliku od drugih. Nemojte da gotovo sve u okruženju podsećamo na nacističku prošlost i savezništvo sa Centralnim silama u Prvom svetskom ratu, i svim drugim stvarima posle toga“? Iako je Vučić odmah dodao da „Srbija samo želi mir i stabilnost“, prozivanje celog komšiluka zbog stvarnih ili izmišljenih istorijskih grehova svakako ne vodi ka tom cilju. A zatim, teza da Srbija u svom istorijskom prtljagu nema baš ničega zbog čega bi trebalo da se stidi je blago rečeno problematična.

Cilj ovog teksta nije da ulazi u istoriju, pa čak ni da ponudi dublju analizu nesporazuma Srbije sa okruženjem, već samo da kratak presek stanja odnosa sa komšijama, počevši od najmanje problematičnih do najkomplikovanijih.

MAĐARSKA

Iako je Mađarska definitivno bila protiv Srbije u oba svetska rata, u Prvom kao deo Austrougarske monarhije, a u drugom kao saveznica Nemačke i okupator, Srbija s njom ima srdačne odnose, ne samo na državnom, nego na ličnom nivou između Vučića i mađarskog premijera Viktora Orbana. Ne samo da Mađarska nema ozbiljnih primedbi na tretman njene manjine u Vojvodini nego jedan pripadnik te manjine, Andor Deli, koji ima dvojno državljanstvo, sedi u Evropskom parlamentu kao izabrani predstavnik Evropske narodnjačke partije (EPP). Postoje ozbiljne političke razlike u odnosu prema izbeglicama, koje Srbija prima i propušta dalje na Zapad, dok je Mađarska duž granice sa Srbijom postavila ogradu od žilet-žice, ali to iz nekog razloga nimalo ne opterećuje odnose. Možda je jedan od razloga to što je Vučić u Orbanu, koji ne veruje u slobodu medija, ne toleriše kritike i za sve probleme krivi Džordža Sorosa, našao srodnu dušu.

CRNA GORA

„Odnosi Srbije i Crne Gore nikada nisu bili bolji“, izjavio je nedavno crnogorski premijer Duško Marković, i to je nesumnjivo tačno. Nije uvek bilo tako: odnosi Beograda i Podgorice prvi put su se ozbiljno zategli 1997. kada je Milo Đukanović, i danas nesporni gospodar Crne Gore, raskinuo sa Miloševićem, a ostali su zategnuti i nakon Miloševićevog pada. Napuštanje državne zajednice 2006. mnogi u Srbiji su doživeli kao zabijanje noža u leđa, kao i priznanje nezavisnosti Kosova dve godine kasnije, te ulazak u NATO 2017. Sem toga, srpska manjina na Kosovu se žali na diskriminaciju i asimilaciju.

Neverovatno, ali ništa od gore pomenutog ne utiče na krajnje prijateljske odnose Vučića i Đukanovića, koji se ogledaju i na državnom nivou. Neki kažu da Vučić u Đukanoviću, koji bez ozbiljne opozicije vlada već gotovo trideset godina, vidi uzor i pokušava da preslika taj model na Srbiju.

RUMUNIJA

Srbi i Rumuni nikada nisu ratovali, nemaju istorijske nesuglasice niti teritorijalne sporove, tako da ništa ne bi trebalo da kvari dobrosusedske odnose, da nije jedne stvari. Reč je o Aromunima ili Vlasima, etničkoj zajednici koja živi uz granicu i sebe doživljava kao autohtonu, dok ih zvanični Bukurešt smatra čistim Rumunima. Zbog insistiranja Rumunije da i Beograd prihvati taj stav, Srbija umalo nije izgubila status kandidata za članstvo u Evropskoj uniji 2012, a problem, koji još nije sasvim rešen, povremeno iskrsava i danas.

BUGARSKA

I pored ćirilice i pravoslavne vere, Srbija i Bugarska su od balkanskih ratova do Informbiroa uvek bile na različitim stranama. I pored toga, odnosi su im danas relativno dobri, između ostalog zbog dosledne podrške Bugarske evropskim integracijama Srbije. Jedini kamen spoticanja je bugarska manjina u Srbiji, za koju neki bugarski lideri tvrde da je obespravljena i ugnjetena. Političari u Bugarskoj iz unutrašnjih razloga moraju da uzimaju u obzir te stavove, pa Sofija povremeno poteže ovo pitanje, mada ga nikada nije zvanično stavila u prvi plan.

ALBANIJA

Još jedna od zemalja čiji se interesi značajno razilaze sa Srbijom, ali su odnosi uglavnom srdačni zahvaljujući ličnim vezama Vučića sa tamnošnjim premijerom Edijem Ramom. Njih dvojica pomalo podsećaju na ljubavni par koji se svaki čas svađa i miri, pa tako jednog dana sa obe strane pljušte uvrede i pretnje, a drugog se tapšu po ramenu i dogovaraju izgradnju auto-puta koji bi Beograd preko Prištine direktno povezao sa Tiranom i albanskom lukom Drač. Izgradnju tog puta premijerka Ana Brnabić je na nedavnom neformalnom samitu u Draču ocenila kao glavni strateški projekat Srbije.

MAKEDONIJA

Jedina bivša jugoslovenska republika koja je bez krvoprolića izašla iz SFRJ, Makedonija je uglavnom imala dobre odnose sa Srbijom, ali to se promenilo nakon što je Vučićev lični prijatelj Nikola Gruevski zbog korupcije i zloupotrebe vlasti bio prinuđen da se povuče (vidi obimniji tekst na tu temu u prošlom broju). Novog premijera Zorana Zaeva u Beogradu doživljavaju kao albansku marionetu koja treba da utre put stvaranju Velike Albanije i kotira se visoko na listi mrzitelja Srbije. Odnosi su se malo relaksirali nakon nedavnog telefonskog razgovora Vučića i Zaeva, ali ne treba gajiti iluzije da će u dogledno vreme biti sasvim normalizovani.

BOSNA I HERCEGOVINA

Odnosi su i danas teško opterećeni nasleđem rata, u kome je oko sto hiljada ljudi poginulo, do je oko dva miliona moralo da napusti domove. Srbija nikada nije priznala da je u tom ratu učestvovala, dok Bošnjaci tvrde da su bili žrtve agresije koja je podstaknuta i vođena iz Beograda. Genocid u Srebrenici, koji Srbija ne priznaje pod tim imenom, kao i podrška zvaničnog Beograda predsedniku Republike Srpske Miloradu Dodiku, koji uporno preti otcepljenjem, ne doprinosi da se ratne rane zaleče. Možda će najavljena Vučićeva zvanična poseta Sarajevu dovesti do određenog otopljavanja, ali ne treba se kladiti na to.

HRVATSKA

Više od dvadeset godina nakon poslednjeg ispaljenog metka, Srbija i Hrvatska nastavljaju rat drugim sredstvima. Ove nedelje je državni sekretar Veljko Odalović napustio regionalni skup u Zagrebu posvećen problemu nestalih, jer je hrvatski pomoćnik ministra branitelja označio Srbiju kao „izvor sveg zla“ u regionu, a slični incidenti dešavaju se gotovo svakodnevno. Spisak otvorenih pitanja, od odgovornosti za rat i sporne granice na Dunavu, preko nestalih, do tretmana Srba u Hrvatskoj, predug je da bi ovde sva bila navedena. Kaže se da vreme leči sve, ali zašto se odnosi Beograda i Zagreba svakog dana sve više kvare misterija je na koju politička nauka još nije ponudila odgovor.

KOSOVO

Sve je počelo 1389…