Nevolje sa autonomijom – O ataku na Institut za filozofiju i društvenu teoriju

Kako se danas u Srbiji ruši autonomija naučnog rada? Na isti način na koji se ruši i svaki drugi oblik autonomije u ovoj zemlji: zloupotrebom institucija na štetu javnog interesa koja se pravda praznim proceduralizmom, autoritarizmom pod okriljem zakona. Skorašnji primer uzurpacije rada Instituta za filozofiju i društvenu teoriju (IFDT) ilustrativan je primer ovog pogubnog procesa, koji je sve rasprostranjeniji u našem društvu.

Naime, ovaj Institut se već više od četiri decenije teorijski i praktično bori da u Srbiji demokratija prestane da bude bezvredna moneta na dnevnopolitičkoj pijaci i postane deo naše svakodnevice, odnosno da se kroz intelektualni angažman pomogne razvoj istinskog demokratskog etosa koji može da osnaži slabe i ranjive, i pomogne svakom članu društva da ostvari svoje ljudske i intelektualne potencijale. Istorija IFDT u kome su, između ostalih, radili Dragoljub Mićunović, Miladin Životić, Ljubomir Tadić, Zoran Đinđić, Vojislav Koštunica, Vesna Pešić, Zagorka Golubović i Nebojša Popov, svedoči ne samo o tome koliko dugo ova ideja orijentiše rad Instituta, već i o veoma konsekventnoj pluralnosti glasova koji su je branili. Važno je istaći da je u IFDT uvek postojala jedna temeljna linija slaganja među pluralnim glasovima: da se pred bahatošću svake nelegitimne vlasti ne sme ustuknuti, već se jasno i hrabro mora ukazati na socijalnu patologiju koja je prisutna u datom istorijskom trenutku, i iz koje dotična bahatost izvire.

BEZ KONSULTACIJA SA KOLEKTIVOM

Institut za filozofiju i društvenu teoriju i danas nastoji da opravda ovaj ozbiljan zalog, pre svega angažovanjem istraživača i istraživačica koji su nakon usavršavanja u inostranstvu odlučili da se vrate u ovu zemlju (IFDT ima najveći procenat akademskih povratnika od svih instituta u Srbiji). Uspeh u ovom periodu je merljiv objektivno, jer je Institut dobio vrhunske međunarodne projekte Horizont 2020, Žan Mone i COST, njegov časopis „Filozofija i društvo“ je prihvaćen na svetski priznatim indeksnim bazama Scopus i Web of Science, a citiranost radova njegovih zaposlenih u vrhunskim bazama citiranosti SSCI i AHCI kontinuirano raste. Upravo stoga što u svojim istraživanjima uočavaju obrise jedne društvene patologije u Srbiji oličene u padu društvenog poverenja, otimanju institucija od strane vlasti i ukidanju prostora za javnu debatu, zaposleni u IFDT nisu mogli da se izoluju od javnosti kao što to intelektualci nekad čine, već su, u duhu institucije kojoj pripadaju, izrazili solidarnost sa građanima koji su smatrali da nešto u ovoj zemlji mora da se menja, ukazujući na naučnu utemeljenost njihovih zahteva.

I baš tada počinju nevolje. U martu 2019, Vlada donosi odluku o novom sastavu Upravnog odbora Instituta bez konsultacije sa kolektivom, čime je narušena dobra praksa da Vlada konsultuje zaposlene prilikom imenovanja svoja četiri člana Upravnog odbora naspram tri člana iz Instituta, praksa koja postoji da bi se sprečile zloupotrebe ove asimetrije moći (do izmena Zakona o nauci 2010. godine odnos članova je bio 4:4, i IFDT je podržao Mrežu akademske solidarnosti i angažovanosti (Masa) u podnošenju inicijative Ustavnom sudu Srbije da se sporna odredba Zakona izmeni kako bi se vratio paritetan odnos). Da stvar bude još gora, za predsednika Upravnog odbora postavljen je Zoran Avramović, jedan od izvornih kadrovika Srpske radikalne stranke, a današnji „ponovo rođeni“ pripadnik Srpske napredne stranke, „stručnjak“ koji u celoj svojoj karijeri nije objavio niti jedan rad na pomenutim međunarodno priznatim listama, još manje rukovodio nekim evropskim projektom.

O tome da predstavnici vlasti ne shvataju šta je autonomija nauke svedoči, na primer, tekst pomenutog Zorana Avramovića za nedeljnik „Pečat“ (13. 03. 2020) u kome on argumentuje da državni namesnici, a ne već postojeća stručna i nezavisna tela, treba da daju ocenu rezultata naučnog rada, sugerišući da bi Upravni odbori trebalo da vrše funkciju svojevrsne moralne policije koja će uterati (napredni) normativni poredak u institucije. Logika kojom se pravda ovakvo nasilje nad naučnim radom zapravo je ideja „vlasništva“: država je vlasnik naučnih instituta, pa stoga ako se njenim birokratama neki rezultat ili projekat ne svidi, poslaće moralne policajce (ili možda pre izvršitelje) da zavedu red. Činjenicu da bi i Upravni odbor i kolektiv Instituta, kao i matično ministarstvo, trebalo da rade u interesu javnog dobra, te da državno vlasništvo nad nekom institucijom ne podrazumeva da je ista slepi podanik države, predstavnici vlasti evidentno ne razumeju.

AUTONOMIJA INSTITUTA

Ovakva argumentacija vlasti, koju artikulišu akteri poput Avramovića, državnog sekretara za nauku Vladimira Popovića i v.d. direktora IFDT od januara Veselina Mitrovića, višestruko je sporna, počevši od poistovećivanja države sa izvršnom vlašću. Demokratska država predstavlja zajednicu suverenih građana, a autonomija nauke u takvoj državi postoji da bi se nauka u interesu te zajednice zaštitila od zloupotreba izvršne vlasti, da vlast ne bi kadrirala i „ocenjivala“ rad naučnika jer upravo tada dobijamo staljinističku ili „samoupravljačku“ nauku. Stoga, ni „osnivač“ IFDT nije trenutna vlast u Srbiji, već zajednica suverenih građana čiji je interes da nauka bude zaštićena od samovolje vlasti kako bi se optimalno razvijala.

Instituti u tom smislu moraju uživati isti stepen autonomije kao Univerzitet, što je smisao inicijative Mase pred Ustavnim sudom. Po predstavnicima vlasti, samo su pojedinci unutar naučnih institucija sposobni za „uzurpaciju“, odnosno zloupotrebu svojih ovlašćenja, ali ne i pojedinci unutar organa vlasti poput, na primer, državnog sekretara Popovića, koji jednom institutu sa izvanrednim rezultatima u januaru nameće v.d. direktora izvan kolektiva, što je do sada nečuvena praksa. V.d. direktora je inherentno autoritarna figura koja se imenuje bez konkursa, i kršenje dobre prakse da se v.d. imenuje iz kolektiva kako bi se ova nelegitimnost umanjila predstavlja uzurpaciju sa ciljem uništenja kolektiva i preoblikovanja IFDT po meri vlasti. Inače, u kojoj meri je ovo štetna politika učinila je očiglednim i epidemija virusa kovid-19 kada se, po mišljenju čelnika Sindikata lekara i farmaceuta Srbije, upravo poslušničko postupanje vršioca dužnosti direktora u zdravstvenim institucijama pokazalo kao jedna od glavnih prepreka efikasnom i profesionalnom funkcionisanju zdravstvenog sistema.

MEHANIZMI KONTROLE

Dakle, vlast „kontrolu rada“ naučnih instituta shvata kao prostu (brojčanu) dominaciju svojih predstavnika u upravnim odborima instituta – po toj logici, na primer, trebalo bi da se i većina članova Upravnog odbora Radio-televizije Srbije imenuje na predlog organa vlasti, a ne stručnih tela. Ovakva „kontrola“ zapravo je mehanizam represije: u čak tri instituta sa kojima je IFDT stupio u kontakt kroz Masu – Institutu za nuklearne nauke „Vinča“, Institutu za medicinska istraživanja i Institutu za interdisciplinarna istraživanja – četiri člana upravnih odbora iz redova Vlade su na konkursima za direktora dirigovano glasala protiv kandidata koje su podržala naučna veća ovih instituta. I tu nije kraj, jer do nas dolaze informacije da je takvih instituta još više. Pravi mehanizmi kontrole u demokratskim društvima podrazumevaju postojanje nezavisnih stručnih tela koja kontrolišu i rad izvršne vlasti i moguće zloupotrebe ovlašćenja unutar naučnih institucija, u skladu sa demokratskim načelom „kočnica i ravnoteža“ (checks and balances). Naposletku, predstavnici vlasti uporno ponavljaju da kolektiv IFDT želi da „odlučuje“ o četiri člana Upravnog odbora koje Vlada imenuje na predlog Ministarstva. Kako je rečeno, IFDT zahteva da se poštuje dobra praksa konsultovanja kolektiva prilikom ovih imenovanja, koja predstavlja jedini mehanizam kontrole samovolje vlasti dok se Ustavni sud ne oglasi po pitanju odredbe o odnosu 4:3 članova upravnih odbora instituta u korist vlasti.

Cilj represije koju nad Institutom za filozofiju i društvenu teoriju sprovodi vlast u Srbiji jeste nametanje novog direktora IFDT na četiri godine bez konkursa, nakon isteka mandata v.d. direktora u julu. Ovaj autoritarni čin omogućava još jedna odredba u Zakonu o nauci čija je ustavnost upitna, koja Vladi daje pravo da nakon dva neuspešna saziva Upravnog odbora ukazom imenuje direktora. Kako drugačije objasniti činjenicu da Upravni odbor Instituta do danas nije konstituisan kako bi se raspisao konkurs za direktora (poziv za konstitutivnu sednicu upućuje predsednik UO)? Argument da se to ne čini zbog „protivljenja kolektiva“ ovakvom sazivu UO ne zvuči ubedljivo, s obzirom da vlast nije imala problem da Institutu nametne spoljašnjeg v.d. direktora uprkos protivljenju kolektiva.

Kako tumačiti i činjenicu da je Vlada, prilikom zamene tri člana Upravnog odbora u januaru ove godine, ovaj potez tretirala kao raspuštanje prethodnog saziva UO i formiranje novog, iako je samo manjina članova zamenjena? Jasno je da je Vlada iskoristila priliku da „ispuca“ jedan od dva saziva Upravnog odbora iz pomenute odredbe zakona – ukoliko se i trenutni saziv UO ne konstituiše i ne raspiše konkurs do jula, vlast će doći u poziciju da „oktroiše“ direktora. To je, dakle, način na koji predstavnici vlasti zamišljaju „demokratsko“ i „meritokratsko“ upravljanje Institutom za filozofiju i društvenu teoriju.