Neuroza jedne vlasti

Dramaturški gledano, kulminacija višegodišnjih najava, „datih reči“ i furioznih izbornih igrokaza Aleksandra Vučića dogodila se odmah posle vanrednih parlamentarnih izbora 2016, u aprilu. Još tada je rekao: „Ne pada mi na pamet da budem predsednik Srbije. Neću da izlazim na predsedničke izbore. Meni je narod dao poverenje da budem predsednik Vlade.“ Zvučalo je kao jasna poruka da je iscrpljujućim izborima i lakonskim nagađanjima o njegovoj kandidaturi za predsednika države došao kraj. Međutim, priča je tek tad počela.

Kasnije će se ispostaviti da je svojom izjavom tadašnji premijer Vučić, istina iz kontre, gromoglasno započeo vlastitu predizbornu kampanju. Minimum šest scenarija, spinovanih na razne načine kroz javnu reč, okupiralo je srpsku stvarnost od tog trenutka: da će tadašnji ministar pravde Nikola Selaković biti kandidat SNS, da će ipak biti Vučić a da će Selaković biti premijer, da će biti Vučić a Selaković gradonačelnik, da neće biti ni jedan ni drugi nego neko treći, nebitno ko, važno da je poslušnik, a moguće, zašto da ne, da Vučić ipak kandiduje Tomislava Nikolića… Procenjeno je da su „ovi“ predsednički izbori sudbonosni, i za opoziciju, a pogotovo za premijera i da se sigurno zbog njih na novu vladu čekalo čak četiri meseca, od aprila do avgusta. No, kako se vlada formirala i krenula s radom, tako se istovremeno, opet gromoglasno, krenulo u obračune sa svakim potencijalnim kandidatom opozicije, što je iznova nametnulo izbore kao dominantnu medijsku i životnu temu. Kampanja se, istina, do kraja godine izlizala, takoreći utihnula, pa su početkom decembra tabloidi iznebuha objavili „ekskluzivna saznanja iz državnog vrha“: Vučić je prelomio, kandidat SNS za predsednika Srbije biće Tomislav Nikolić. Iz državnog vrha poručeno je i to da će uz predsedničke izbore najverovatnije biti raspisani i još jedni vanredni parlamentarni, a i beogradski izbori, i svi će zajedno biti na proleće 2017. godine.

Groznica predizbornih prestrojavanja i manevrisanja od tog trenutka u potpunosti je zamaglila stvarni život, u svojoj prvoj fazi cela dva meseca, sve do 14. februara kada su članovi predsedništva SNS saopštili da su jednoglasno odlučili da njihov kandidat za predsednika Srbije, uprkos svemu, bude premijer Vučić. Tri dana kasnije „prelomio je“ i SPS izglasavši da i njihov kandidat bude Vučić, a tek na samom kraju februara premijer je odlučio da uz predsedničke izbore neće biti održani parlamentarni i beogradski. „Upravo sam raspisala izbore za predsednika Republike Srbije 2. aprila“, rekla je već 2. marta predsednica Skupštine Maja Gojković i poručila građanima da izaberu kandidata koji će da se bori za teritorijalni integritet države. Tako je predizborna kampanja vladajuće stranke koja je trajala oko deset meseci i koja je započela odmah nakon vanrednih parlamentarnih izbora, Vučićevom „reči“ da se neće kandidovati na predsedničkim izborima, njegovom kandidaturom bila završena. Izborna kampanja koja je trajala svega mesec dana trebalo je, naočigled sluđene opozicije i javnosti, da posluži samo kao ukrasni finiš.

IZBORI, REKONSTRUKCIJE, IZBORI: „Tema – hoće li biti vanrednih parlamentarnih izbora ili ne – i dalje je najaktuelnije političko pitanje u zemlji. Neka saznanja govore o tome da će oni biti raspisani vrlo brzo“, citat je iz novinskog članka objavljenog u „Politici“ 16. januara 2014. a mogao bi da stoji i sasvim nezavisno, kao uklesani lajtmotiv celokupne Vučićeve vladavine. Na samom početku te vladavine nalazi se Dačić-Vučićeva vlada, kako su je mnogi nazivali. I verovatno je to prva vlada o kojoj su odmah posle polaganja zakletve u julu 2012. počele spekulacije o rivalstvu premijera Dačića i prvog potpredsednika Vučića, te o novim izborima.

Već posle navršenih 100 dana Vlade i Vučićeve žestoko najavljene borbe protiv korupcije, kao i hapšenja tajkuna, videlo se ko se biračima najviše nametnuo kao moćni operativac. S dobro podgrejanom aferom prisluškivanja, u kojoj su mete, a po nekima možda i izvori afere, bili Vučić i predsednik Nikolić, rivalitet se produbio toliko da niko više nije verovao u ceo mandat Vlade. Po zvaničnoj verziji, iako je Dačić ponudio svoj mandat Vučiću, ovaj je tražio poštenu igru, nove izbore,

pobedu demokratskom voljom naroda, novu atmosferu kako bi se u reforme išlo brže. Vanredni parlamentarni izbori održani su 16. marta 2014, isto kada i vanredni izbori za lokalnu vlast u Beogradu. Lista „Aleksandar Vučić – Budućnost u koju verujemo“ na tim parlamentarnim izborima osvojila je 158 mandata.

Novi premijer Vučić podneo je detaljan višesatni ekspoze, pisan na 70 strana, u kome je predstavio mere i planove koje će njegov kabinet sprovesti u narednom četvorogodišnjem mandatu. Jedno od njegovih očekivanja bilo je da će se za četiri godine završiti autoput od Beograda do Crne Gore. Kroz četiri godine, rekao je Vučić da veruje u to, građani će auto-putem moći da idu u Crnu Goru na more ili do bilo kog mesta u Srbiji na trasi te saobraćajnice. Nije pouzdano da li je već tada imao na umu da će i svoj prvi premijerski mandat on lično preseći novim vanrednim izborima.

Posle svega nekoliko meseci rada prve Vučićeve vlade, perioda koji je obeležila ostavka ministra finansija Lazara Krstića, najava njene rekonstrukcije bila je tema koju nije bilo moguće ni zaobići, ni preskočiti. Ivica Dačić je uveravao da će rekonstrukcije sigurno biti i to do kraja januara 2015, „jer premijer to voli“. Od „javnih rasprava“ ko će sve učestvovati u toj rekonstrukciji, ko je pred smenom a ko će glat dobiti šut-kartu, ministrima su se tresle noge. Pitanja ko će od opozicionih partija ući u Vladu, ko će odbiti, a ko nije ni dobio poziv, davno su premašila januar razvlačeći se do aprila 2015. kada je premijer i konačno rekao da će rekonstrukcije biti, ali ne može da kaže kada. Afera helikopter, afera plagijati i mnoga druga nagomilana pitanja gurnuta su na sporedni kolosek i ostala nerazjašnjena baš kao i sama rekonstrukcija.

Da li će i kada biti rekonstrukcije ili čak novih izbora, dileme su koje su ovladale političkim životom Srbije tokom cele 2015. godine. Haotične planove premijera niko više nije mogao da predvidi, pa ni njegovi bliski partneri. Upitana da li će biti novih izbora, ministarka za evrointegracije Jadranka Joksimović još krajem avgusta izjavila je da ne veruje u to, zato što veruje da će prevagnuti potreba da se održi stabilnost reformskog procesa u Srbiji. No, već za koji dan, posle sednice Predsedništva SNS potpredsednica stranke Zorana Mihajlović izjavila je da će, po svemu sudeći, izbora biti, jer je Predsedništvo većinski za to, dok je Vučić još uzdržan, pa će reći svoju ličnu odluku tamo negde u oktobru. „Želimo da uvedemo red i da istovremeno imamo i lokalne i parlamentarne i pokrajinske izbore da se ne bi trošilo vreme na izborne kampanje, već da budemo efikasni u ostvarenju ciljeva. Želimo brže i bolje u reforme“, napravila je uvodno obrazloženje izbora Mihajlovićeva. Da su najave izbora postale ozbiljne, pomislilo se i kad je iskusni Rasim Ljajić rekao još početkom oktobra sad već legendarno „čini mi se da će izbora ipak biti“, te da se on i njegova stranka uveliko pripremaju.

Scenario dalje kaže da je Tomislav Nikolić nakon otkrivanja spomenika kod Požarevca povodom stogodišnjice bitke, novinarima rekao da će premijer „danas“ odlučiti hoće li izbora biti. I zaista, tog dugoočekivanog 18. oktobra Vučić je gostujući u TV emisiji rekao da je njegova odluka da se na izbore – ne ide. To bi zaustavilo ekonomske reforme, glasio je njegov glavni argument. Izduvavanje predizbornog balona, međutim, nije trajalo dugo jer samo dva-tri meseca kasnije, u januaru 2016. premijer se predomislio – najavio je nove izbore i kratku kampanju u kojoj će on sam učestvovati, kako je rekao, desetak dana. Novi vanredni parlamentarni izbori raspisani su, objasnio je Vučić, zbog atmosfere u društvu, a lista „Aleksandar Vučić – Srbija pobeđuje“ na tim izborima osvojila je 131 mandat.

PREDIZBORNI VICEVI: Tek što su ovogodišnji predsednički izbori bili završeni, i tek što je nova mandatarka Ana Brnabić zajedno sa svojim timom položila zakletvu krajem juna, već od avgusta krenule su sve ozbiljnije spekulacije o tome da bi istovremeno sa beogradskim izborima, i to u januaru naredne godine, trebalo iznova da budu raspisani vanredni parlamentarni izbori. Kako sada stvari stoje, tvrdili su izvori bliski vlasti, novi republički izbori neće se dogoditi. Uprkos tome, septembarsko licitiranje izbornim datumima doživelo je klimaks: biće 3. decembra, ne, 10. decembra ili 11. marta; čekajte, „promena plana“ – konačna odluka je 24. decembra! Po već uhodanoj šemi, Vučić je objasnio: „Ljudi u mojoj stranci su listom za vanredne parlamentarne izbore, ja nisam sasvim za to.“ Brižljivo negovana izborna neizvesnost i dalje traje, i trajaće, po najnovijem, do kraja novembra kada se očekuje da se Vučić i Predsedništvo SNS konačno izjasne hoće li republičkih izbora biti ili neće biti.

Za to vreme, neurotične izborne kombinacije i još neurotičnije najave datuma dobile su svoju zamenu u predizbornim intrigama oko imena naprednjačkih kandidata. Doslovno se govori o dvema ženama, čija se imena drže u tajnosti, a od kojih će jedna predvoditi listu SNS za Beograd. Nova zagonetka natuknuta javnosti glasi: koja li će od te dve osobe, osoba A ili osoba B, biti izabrana? U kreativnom štabu Aleksandra Vučića, zezancijama upućenim plebsu izgleda nema kraja. Usput, o lošem funkcionisanju i problemima grada, o nerazrešenim aferama, o 5,4 milijarde budžetskih dinara utrošenih na vanredne izbore u poslednjih pet godina, o privrednom padu Srbije – ni reči.

Žarko Korać, narodni poslanik i profesor Filozofskog fakulteta u penziji

Neprekidna kampanja

Svaki nosilac vlasti, naročito vlasti koja je mnogo personalizovana, unosi nešto duboko lično u nju, svoje iskustvo, svoj način vođenja i viđenja vlasti. Više je nego očigledno da Aleksandar Vučić izvan izborne kampanje ni na koji drugi način ne vidi vlast. To podrazumeva ogromna obećanja, neprekidnu političku propagandu, i ne samo političku nego i propagandu sopstvenih aktivnosti, svakog dana bez prekida, posle čega, naravno, idu izbori kao finale takve aktivnosti.

Ovde govorimo o Vučiću a ne o građanima Srbije, koji se, nažalost, tome prilagođavaju i koji su zasuti time 24 sata dnevno. To da je Vučić u neprekidnoj kampanji vidi se po čitavom nizu stvari. Prvo, on i dalje govori o prošloj vlasti iako je već skoro šest godina i sam na vlasti, jer njegova kampanja se zasniva na napadu drugih. Drugo, daje ogromna obećanja koja su najčešće bez ikakvog pokrića i koja se bez ikakvih obzira krše. Građani Srbije su se tome očigledno prilagodili i, nažalost, misle da su neprekidni izbori glavni znak demokratije. Abeceda demokratije jesu slobodni izbori, ali koliko su ovi slobodni o tome se može posebno raspravljati. Jedino Vučićevo shvatanje politike znači biti na vlasti i biti stalno u izbornoj kampanji, ničeg drugog tu nema. To je naučio u Srpskoj radikalnoj stranci, a koliko ja znam, on je kao generalni sekretar stranke bio najviše zadužen za izborne kampanje. To je naučio i jedino to sada i praktikuje.

Takav lični stil vlasti potpuno je destruktivan i za društvo i za Vladu. Onog sekunda kad je Vučić rekao da su mogući i republički izbori zajedno sa beogradskim, tog sekunda su svi u Vladi počeli da misle šta će da rade posle tih izbora. Da li će ostati u Vladi, kako će da nastave svoj život? Garantujem da su neki od njih kompletno prestali da rade, mada oni i inače mnogo ne rade, većina ministara ne radi ništa, apsolutno ništa. Jedan od kriterijuma za merenje njihovog rada bio bi broj zakonskih inicijativa koje Vlada upućuje skupštini. U poslednje dve godine, a ja sam bio u raznim skupštinama, nikada ovako neaktivne skupštine nije bilo. Svađe i prepucavanja nisu rad, to je nešto sasvim drugo. Minimalne su zakonske inicijative koje stižu na predlog Vlade, a to je za zemlju koja ide ka evropskim integracijama poražavajuće, jer ogroman broj zakona mora da se menja i da se usklađuje sa evropskim propisima. Tek sada će sve to stati. Jer, ako imate svakih godinu dana izbore, onda ta vlada nema nikakvu stabilnost, što pokazuju i neki od njenih rezultata – katastrofalna ekonomska slika Srbije i činjenica da ima najnižu stopu BDP-a u regionu. Reč je o potpunoj nestabilnosti Vlade i društvu koje je u neprekidnoj, ludačkoj kampanji tokom koje Vučić ide iz medija u medij, s televizije na televiziju. Njegov stil vladavine se zove neprekidna izborna kampanja i obećanja, obećanja, obećanja.

foto: dragan kujundžić / tanjug