Kada se raspisuju tenderi optimizam pršti… Posle euforije, kada se očekivanja ne ostvare, krene ljutnja, depresija ili kuknjava kako u stvari ništa nemamo pa nije ni čudo da prolazimo kako prolazimo. Ni najavljena privatizacija Beogradskog sajma do sada nije bila izuzetak
Od trenutka kada je objavljeno da je rok za otkup tenderske dokumentacije za kupovinu 70 odsto kapitala Beogradskog sajma 27. februara ove godine, počele su da kolaju priče o velikom broju zainteresovanih kupaca za „22 hektara prostora na atraktivnoj lokaciji, kilometar od železničke stanice i 12 kilometara od aerodroma“.
Polovina kompleksa sajma je zelena površina pored Save, koja je u Generalnom urbanističkom planu zavedena kao javni park. Spekulisalo se da bi budući vlasnik mogao da promeni namenu zemljišta i tako dobije još jednu veliku građevinsku parcelu. Doduše, procedura prenamene ne može biti završena do jeseni, kada se očekuje da bude usvojen zakon o uređenju zemljišta, planiranju i izgradnji. Taj zakon bi, po najavama, trebalo da propiše da vlasnici koji žele da zemljište prekvalifikuju za unosniju namenu moraju da plate onoliko koliko bi zemljište vredelo da su ga kao takvog kupili. U tom slučaju, zakon bi se odnosio i na novog vlasnika Sajma.
Uslovima tendera su budućem vlasniku ipak postavljena i mnoga ograničenja. Osim što u sledećih deset godina neće smeti da promeni namenu hala, vlasnik će u narednih pet godina morati da investira najmanje 35 miliona evra isključivo u unapređenje sajamske delatnosti i da barem 40.000 kvadrata koristi za sajamske namene, obim poslovanja neće smeti da bude manji od postignutog 2008. godine…
U Agenciji za privatizaciju su tvrdili da zainteresovanih ima, pričalo se da su još pre raspisivanja tendera interesovanje pokazali italijanski sajam „Rimini“, austrijska kompanija „Rid egzibišns“ i londonska kompanija ITE. Već tada su postojale nedoumice da li je procena vrednosti Sajma od 20,5 miliona evra realna, budući da je samo prošle godine Beogradski sajam ostvario promet veći od 1,4 milijarde dinara i dobit od 148 miliona dinara. Očekivalo se i da će ponuda biti mnogo veća od procenjene vrednosti Sajma. Dragan Đilas, gradonačelnik Beograda, najavio je krajem prošle godine da će Beogradski sajam biti prvo preduzeće koje će biti privatizovano po novom principu – 50 odsto sredstava dobijenih prodajom preduzeća kojima je glavni resurs zemljište ići će u budžet grada.
ODLAGANJA: Sredinom juna se ispostavilo da je za kupovinu 70 odsto kapitala Beogradskog sajma pristigla samo ponuda konzorcijuma kompanije Verano motors i italijanske sajamske kompanije „Rimini“. Otvaranje ponude najavljeno je za 19. jun, ali je odloženo za 15 dana jer je tenderska komisija konzorcijumu dala dodatni rok od 14 dana da dopuni tendersku dokumentaciju.
U međuvremenu, od strane ponuđača rečeno je mnogo lepih reči o svemu što će se desiti ako konzorcijum postane vlasnik Sajma. Lorenco Kanjoni, predsednik Upravnog odbora sajma „Rimini“ i predsednik konzorcijuma, rekao je da će se konzorcijum truditi da Beogradski sajam pretvori u elegantan, moderan i funkcionalan izložbeni centar, urađen po najvišim evropskim standardima, čime će se uvećati broj izlagača i posetilaca, a da bi Beograd trebalo višestruko da profitira kroz otvaranje novih radnih mesta i mogućnost da zbog dobre pozicije postane regionalni lider sajamskih manifestacija.
Predstavnici „Riminija“ su najavili da će, ako postanu vlasnici, u modernizaciju i izgradnju novih hala uložiti više od obaveznih 35 miliona evra. Predstavljen je i projekat novog izgleda Beogradskog sajma. Po tom projektu, rekonstrukcija bi trajala najviše tri godine, a u ovom kompleksu bi bio zadržan sadašnji izgled hala 1, 2 i 3. Rečeno je da će biti izgrađeno još osam novih hala površine 27.500 m2, kao i kongresni centar sa 1600 mesta, restorani i drugi uslužni objekti, novi saobraćajni prilazi, nova pasarela i dva podvožnjaka ispod železničkih šina. Armando Varikjo, italijanski ambasador u Srbiji, izrazio je spremnost italijanske vlade da podrži ovu inicijativu preduzetnika „koja bi mogla imati izuzetno pozitivno dejstvo na srpsku privredu i na kvalitet života u Beogradu“.
Izgledalo je da se sve odvija idilično dok 13. jula nije objavljena ponuda konzorcijuma. Za preuzimanje 70 odsto kapitala, konzorcijum je ponudio 1,835 miliona i prihvatio da u narednih pet godina investira obaveznih 35 miliona evra, kao i da ispuni obaveze iz socijalnog programa.
PONIŽENI I UVREĐENI: Reakcije su bile, blago rečeno, žestoke, i među srpskim zvaničnicima i u medijima. Svi su tvrdili da država treba da odustane od prodaje Sajma za tako male pare i da poništi tender. Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas ocenio je da je ponuda uvredljiva i ponižavajuća i za Beograd i za Srbiju i da je otkazao sastanak sa predstavnicima konzorcijuma, kojima je vrlo jasno preneo svoj stav da „o takvoj ponudi ne možemo da pričamo“. Đilas je dodao i da misli da je krajnje vreme da ljudi koji žele da investiraju u Beograd shvate da „mi znamo da nemamo puno para i da je kriza, da smo siromašni, ali nismo toliko siromašni da prodajemo u bescenje ono što puno vredi da bi neko od toga pravio ekstremni profit.“ I generalni direktor Beogradskog sajma Anđelko Trpković ocenio je da je ponuda neprihvatljiva. Trpković je, uz ostale podatke o dobrom poslovanju Sajma, rekao i da na računu u ovom trenutku Sajam ima oko 3,5 miliona evra, a da naplativa potraživanja iznose oko 1,5 miliona evra (u početku su neki mediji navodili da Sajam ima na računu 4,5 miliona evra i 2 miliona potraživanja).
Reakcije predstavnika „Riminija“ bile su pomirljive. Lorenco Kanjoni, predsednik Sajma „Rimini“, izjavio je da ekonomska ponuda podneta Agenciji za privatizaciju Srbije nipošto nema nameru da uvredi ili provocira. „Normalno je da se u pregovorima krene od predloga koji se smatraju dalekim. Iako je početna ponuda koju smo podneli niska, želimo da razjasnimo da nismo imali za cilj da uvredimo. Posebno očekujemo odgovore u vezi sa aktuelnim preprekama koje se tiču Beogradskog sajma, a koje u suštini menjaju njegovu vrednost. Ukoliko bi se te prepreke otklonile, svakako bismo mogli započeti razumne i konkretne pregovore“, naveo je Kanjoni ne precizirajući o kakvim se preprekama radi.
NE(POMIRLJIVO): U razgovoru za „Politiku“, mnogo oštrije je govorio Radomir Živanić, vlasnik Verana. „Beogradski sajam je bio ponuđen celom svetu i niko ga osim Verana i ‘Riminija’ nije hteo. Ne da niko nije želeo da ponudi nijedan evro, već investitori uopšte nisu razmišljali o kupovini ovog preduzeća“, rekao je Živanić. Dodao je i da nema nameru da se izvinjava zbog toga što je zajedno sa partnerom iz Italije ponudio 1,8 miliona evra, jer ne misli da je njegova ponuda nepristojna.
„Ovo je jedina i ozbiljna ponuda, a nepristojne su izjave da je ovo što nudimo uvredljivo. Ubeđen sam da će se sve ovo dobro završiti u pregovorima sa Agencijom za privatizaciju. Zašto svi odmah napadaju paušalno ocenjujući da je ponuda nepristojna. Na osnovu čega to tvrde, pitam se. Pa, ne pravi se posao na osnovu osećanja, već na bazi biznis-plana koji nedvosmisleno kaže da je to optimalno. Zašto se neko ne zapita zbog čega niko osim nas nije dostavio ponudu. Mora da postoji nešto, neki uzrok zašto Sajam niko nije hteo. Kad su videli obavezne investicije, svi su digli ruke. Neka kritičari uzmu digitron u ruke i sve će im biti jasno. Posao se pravi na osnovu buduće zarade“, izjavio je Živanić, dodajući da se za Sajam ne daje samo 1,8 miliona, već 36,835 miliona evra, ali i znanje koje donosi konzorcijum. „Setite se samo šta se desilo sa RTB-om Bor ili sa JAT-om. Bilo je i ranije slučajeva da smo mi neke ponude odbacili kao nepristojne, a onda se pokajali. Nemojte da i Beogradski sajam ostane ničiji. Srbiji je potreban svaki dinar ulaganja“, istakao je Živanić i dodao da ako je država sposobna da ulaže u ovo preduzeće, da ga vodi i ostvaruje profit onda neka ga ostavi gradu.
Da je ponuda neprihvatljiva, smatraju i u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja. Ministar Mlađan Dinkić rekao je da je ministarstvo imalo konsultacije sa tenderskom komisijom. „Prema onome što sam čuo od komisije, oni će tražiti povećanje ponude na 40 miliona evra i da budu zadržane investicije od 35 miliona evra“, rekao je Dinkić, dodajući da će, ako konzorcijum to ne prihvati, tender biti poništen, a Sajam neće ostati društveno vlasništvo, već će biti podržavljen.
NOVO ODLAGANJE: Baš kako je i izjavio Dinkić, komisija je 28. jula saopštila da je njen zaključak da pregovori sa jedinim ponuđačem mogu započeti isključivo ukoliko poveća ponuđenu cenu od 1,8 miliona evra na iznos ne manji od 40 miliona evra, uz zadržavanje investicija od 35 miliona evra, i da će Komisija za pregovore dati konzorcijumu rok od 15 dana da se izjasni da li prihvata ovakvu odluku. U utorak 28. jula, kada ovaj broj „Vremena“ odlazi u štampu, iz konzorcijuma je stigla izjava da se razmatra da li će se ponuda povećati, i da će javnost biti obaveštena čim odluka bude doneta.
Nebojša Ćirić, državni sekretar u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja, za „Vreme“ kaže da podržava odluku tenderske komisije jer je cena koju je ponudio konzorcijum zaista niska. Na pitanje zašto još prilikom raspisivanja tendera nije data najniža cena, Ćirić kaže: „Insistiralo se na minimalnom investicionom programu i da kompanija ili konzorcijum kompanija koje su zainteresovane za podnošenje ponuda moraju da se bave istom delatnošću kao Beogradski sajam. U ovakvim slučajevima se minimalna cena skoro nikada ne stavlja, minimalna cena se uglavnom određuje kada se prodaje samo imovinska celina (na primer, samo blokovi zgrada sa pratećom infrastrukturom), što kod Sajma nije bio slučaj, jer se radi o privatizaciji putem prodaje kapitala a ne imovine. Inače, ovo nije prvi slučaj da se od ponuđača traži povećanje cene, to nije presedan i nešto neuobičajeno.“
Nebojša Ćirić kaže da su razlozi što je došlo do raspisivanja tendera za prodaju Sajma višestruki. „Jedan od razloga je i formalne prirode, jer je do kraja 2008. moralo doći do privatizacije društvenih firmi, a Sajam je društvena firma“, kaže Ćirić. Kao suštinski razlog, Ćirić navodi da se želelo da se kroz izbor odgovarajućeg strateškog partnera, firme ili konzorcijuma koja obavlja istu delatnost, ima odgovarajuće znanje i finansijski je za to sposobna, unapredi poslovanje Sajma u svakom pogledu – povećanjem broja manifestacija, broja posetilaca, poboljšanjem infrastrukture, izgradnjom novih sajamskih objekata, povećanjem prihoda i posledično profita… „Naravno, ukoliko nije moguće naći odgovarajućeg strateškog partnera koji bi ispunio te zahteve, tender se proglašava neuspešnim. Ukoliko do toga dođe, odnosno ako konzorcijum ne prihvati povećanje cene sa 1,8 miliona na minimalno 40 miliona evra, doći će do podržavljenja Sajma, i u tom slučaju ne verujem da će biti privatizacije Sajma do kraja mandata ove vlade“, kaže Ćirić.
U celoj priči o Sajmu najčudnije deluje ljutnja što je ponuda bila tako mala. U svakoj trgovini, pa i u ovoj, prodaje uglavnom onaj ko mora, kupac se trudi da plati što manje, a ponuda se, uglavnom uz cenkanje, prihvata ili odbija. Ono što bi trebalo zaista da brine jeste što se u većini dosadašnjih privatizacija kupci nisu proslavili cenama koje su platili i onim što su posle toga uradili, a ni za poreklo kapitala ih niko nije pitao. Kako stvari stoje, ne izgleda ni da će ubuduće biti mnogo drugačije, a za to je odgovorna najviše država koja je pravila igre i postavila.
Verano grupa ima u svom sastavu oko 25 firmi. Među njima su „Žitko“ i „Hleb“, koje posluju u prehrambenoj industriji, lanac supermarketa prehrambene robe „Familija“, „Verano motors“, generalni distributer automobila pežo u Srbiji, „Airvega“, kompanija koja pruža uslugu privatnih i poslovnih letova ka destinacijama širom Evrope, Severne Afrike i Bliskog istoka, „Projmetal“ i „Silla ing“, u okviru kojih se vrši projektovanje, proizvodnja i ugradnja.
Najveći deo poslovanja Verana ipak su investicije u nekretnine. Sa grčkim partnerom „Marfin investment group“ je oktobra 2007. za 360 miliona evra Verano kupio Robne kuće Beograd i tako postao vlasnik 239.079 kvadratnih metara prostora i 34 objekta. Nedavno su i otvorene i renovirane robne kuće na Terazijama i u „Beograđanki“. Verano je vlasnik Zira centra u Ruzveltovoj ulici u Beogradu, gde se na 40.000 kvadrata nalaze tržni centar, hotel, poslovne zgrade… U novobeogradskom bloku 23, od februara 2008. kompanija gradi objekat od oko 53.000 kvadrata, a na Trošarini, na Voždovcu, tržni centar ukupne površine oko 71.000 kvadrata.
Vlasnik Verano grupe je Radomir Živanić, zvani Baja Plavi. O Živaniću šira javnost zna malo, do kupovine Robnih kuća Beograd čak su i njegove fotografije u medijima bile veoma retke. Sa Milijom Babovićem je 1991. godine osnovao Verano grupu, a pet godina kasnije postaje generalni uvoznik i distributer Pežoa za Srbiju i Crnu Goru. Tad nastaje „Verano motors“, a Živanić nastavlja biznis bez Babovića. Kum mu je bivši košarkaš Dejan Bodiroga, sa kojim je i kupio firmu „Hleb“. Izjavljivao je kako je Srbiju morao da napusti zbog Miloševića u januaru 2000. godine i da ode u Grčku, gde je godinama živeo. U Grčku je otišao odmah posle ubistva Željka Ražnatovića Arkana, iako u javnosti nikada nije bio povezan s tim događajem.
Novi Beogradski sajam je otvoren 23. avgusta 1957. godine. Smešten je između Senjaka i desne obale Save. U 14 izložbenih hala godišnje se održi pedesetak različitih manifestacija i međunarodnih sajmova, poput sajma knjiga, automobila, nameštaja, mode, građevinarstva… Tu se održavaju i mnogobrojne kulturne manifestacije, izložbe, koncerti. Na Sajmu je 1965. godine održana prva Gitarijada, na kojoj se okupilo oko 30.000 ljudi.
Projektanti Sajma su bili arhitekte Branko Žeželj i Milorad Pantović. Rebrasta kupola sa prednapregnutim betonskim prstenom Hale 1 ima prečnik od 109 metara. Od 1957. do 1965. godine to je bila najveća kupola na svetu. Danas je najveća u Evropi i najveća kupola od prednapregnutog betona na svetu.
Sredinom februara ove godine Vlada Srbije je na predlog Ministarstva kulture i Zavoda za zaštitu spomenika kulture donela odluku kojom je Hala 1 proglašena za kulturno dobro. „To znači da na Hali 1 neće smeti da se izvode nikakvi radovi bez odobrenja i saglasnosti Gradskog zavoda za zaštitu spomenika kulture“, kaže za „Vreme“ Lidija Kotur, PR ovog zavoda. Utvrđene su mere zaštite i očuvanja prepoznatljivog izgleda ovog objekta, a dopuštene su minimalne intervencije koje neće narušiti integritet i način korišćenja hale.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
