Prema statističkim podacima, prošle godine dogodila su se 1454 udesa u kojima su učestvovali vozači motocikala: 1305 osoba je lakše i teže povređeno, a 68 je poginulo. U istom razdoblju zabeležena su 2193 udesa u kojima su učestvovali vozači mopeda i skutera pri čemu je povređeno njih 1848, a 40 je poginulo. Kada se ove brojke ukrste proizlazi da se svakog dana "učukalo" deset dvotočkaša, da je svaki dvadeseti udes bio fatalan po motociklistu, svaki pedeseti po mopedistu, a da tek svaki 18 udes prođe samo sa materijalnom štetom
Proslavljeni srpski vaterpolista Danilo Ikodinović teško je povređen u saobraćajnom udesu na putu Novi Sad – Zrenjanin. Vozio je motocikl brzinom „neprilagođenom osobinama i stanju puta kao i drugim uslovima“ i udario u automobil ispred sebe koji se kretao malom brzinom jer je ispred njega bio traktor sa prikolicom. Od siline udara automobil je „bačen“ na prikolicu koja je za sobom u prevrtanje povukla traktor. Danilo je u udesu zadobio prelom desne nadlaktice, ozbiljne povrede krvnih sudova i nerava desne ruke kao i razderotine po nogama. Lekari se, zasad uspešno, bore za njegov život.
Dejan Malešević, pasionirani „bajkerista“, poginuo je na raskrsnici Bulevara Mihajla Pupina i Bulevara umetnosti: u njega je udario automobil koji je prošao na crveno svetlo. Dejanu se toga dana rodio sin, pa je posle kućnog slavlja sa pajtašima pošao na Ušće da nastave sa nazdravljanjem. Stali su na raskrsnici, jer je na semaforu bilo crveno. Na žuto su svi džumle krenuli, a Dejan je, kao vođa parade, jer on beše slavljenik, bio na čelu. Usledio je strahovit udarac. Preminuo je na putu za bolnicu, a vozača automobila je interventna brigada spasla od linča.
Prema članu 45. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima „vozač je dužan da brzinu kretanja vozila prilagodi osobinama i stanju puta, vidljivosti, preglednosti, atmosferskim prilikama, stanju vozila i tereta, gustini saobraćaja i drugim saobraćajnim uslovima, tako da vozilo može blagovremeno da zaustavi pred svakom preprekom koju, pod datim uslovima, može da predvidi“. Prevedeno na svakodnevni jezik, neprilagođena brzina je uvek manja od dozvoljene, jer ograničenje je „starije“ od procene vozača, a na regionalnim putevima brzina je ograničena na 80 kilometara na čas.
Nije, dakle, Danilo Ikodinović vozio neprilagođenom brzinom, već je vozio prebrzo, sudeći po stanju automobila u koji je udario, vozio je mnogo, mnogo brže od dozvoljenog. Moguće je i da je vozač udarenog automobila krenuo u preticanje tik ispred njega, da mu je „presekao“ put, ima onih koji to tvrde. U tom slučaju i na njemu će biti krivica, ali ne samo na njemu.
Prema članu 52. pomenutog zakona, u stavu 3. piše da žuto svetlo znači „zabrana prolaza, osim za vozila koja se, u času kada se žuto svetlo pojavi, nalaze na tolikoj udaljenosti od svetlosnog znaka da se ne mogu na bezbedan način zaustaviti a da ne pređu taj znak, a za ostale učesnike – zabrana prolaza, osim za pešake koji su već počeli da prelaze kolovoz“.
Činjenica je da je Dejan Malešević krenuo na žuto, ali to ne umanjuje krivicu vozača automobila, jer on je prošao na crveno. Semafori su, inače, na raskrsnicama tako sinhronizovani, da se prvo crvenim svetlom zaustavlja saobraćaj, pa se tek onda pali žuto kao najava zelenog.
SUD JAVNOSTI: „Sami su krivi“, uobičajen je komentar nakon ovih i drugih tragedija, jer „jurcaju kao na trkama, pretiču, provlače se između kolona ispred semafora“. U tome ima istine, ali po istoj statistici za čak polovinu udesa odgovorni su vozači četvorotočkaša. „Voze kao muve bez glave, izleću iz sporednih ulica, prestrojavaju se kao da ne postojimo“, tvrde „bajkeri“. U stvari, svi su u pravu: za udese su odgovorni vozači bez obzira na koliko točkova se kreću, jedino što su motociklisti ugroženiji, bez obzira čijom krivicom.
„To je zato što voze bez kaciga“, uporno ponavljaju policajci. Uveravaju i sebe i druge da policija uspešno deluje preventivno i represivno koliko joj to zakon dozvoljava, iznose podatke koliko je kazni naplaćeno i prijava napisano, sa posebnim naglaskom da je najvažnije od svega da motociklisti nose kacige a da vozači automobila obavezno vezuju sigurnosni pojas, jer statistički podaci kazuju da je bez ovih mera zaštite smrtnost u saobraćajnim udesima mnogo veća.
To novinari prihvataju zdravo za gotovo uz obavezan zaključak da represiju treba pojačati, uz obavezan poziv nadležnima da pod hitno usvoje novi zakon o bezbednosti saobraćaja, kojim bi bile propisane mnogo rigoroznije preventivno-represivne mere, te da će tek tada moći da se očekuje poboljšanje stanja u saobraćaju. U tome, međutim, istine nema, sem u onom delu o broju kazni i prijava, ali ne kažu kome se kazne naplaćuju i prijave pišu i za koji prekršaj.
MARSOVCI U SENCI: Represiju na terenu sprovode „marsovci“ – policajci na motociklima. Na ulici su obično subotom po podne, tokom leta manje-više svakog dana, na saobraćajnicama koje vode ka i od Ade Ciganlije, oko Ušća i na sličnim gradskim lokacijama, sa samo jednim ciljem: da upecaju što više motociklista bez kacige i da im naplate mandatnu kaznu odnosno napišu prijavu. Na zvuk „grbavca“ – motocikla nalik na trkački koji na zadnjem točku jurca gradom se prenu, podignu obrve, promrmljaju nešto pa se okrenu na drugu stranu. Ne pada im na pamet da ga zaustave i kaznu naplate iz bar jednog razloga: nema šanse da ga stignu.
Međutim, iako su motocikli koji su im na raspolaganju u poređenju sa grbavcima inferiorni, mogli bi ipak za grbavcem da krenu, da uključe rotaciono svetlo i policijsku sirenu što bi, moguće je, destimulisalo begunca, ako ni to „ne upali“ mogu o poteri da obaveste kolege… Uz malo truda uspeli bi. Kada bi o tome u novinama pisalo, na ulicama bi se vremenom smanjio broj trkača koji definitivno jesu najveća dvotočkovna opasnost na ulicama.
Tako bi bilo kad bi bilo, ali nije: umesto da bar probaju da uvedu kakav-takav red, oni se radije sunčaju u ladovini i ubiru globu od najugroženijih učesnika u saobraćaju – dece na mopedima. Da im kaznu naplate neće ih mrzeti motocikl da uzjašu, da ih pojure, da im preseku put i pokažu kako Musa dere jarca, na njima će lečiti komplekse koje im grbavci svakodnevno nabijaju. Može im se: jači su, brži su, a i ovlašćeni su. Motociklističke poletarce kinje i vozači automobila za koje su drugorazredni učesnici u saobraćaju, pešaci se na njih izdiru, u novinama ih označavaju kao krivce za sve: da njih nije, sve bi bilo u redu.
U stvari, poslednji su na spisku krivaca jer, ako ništa drugo, deca su: nisu oni krivi što im zakon omogućava da skuter voze već sa 14 godina, mada im se dopada, nisu oni odgovorni što u saobraćaj mogu bez elementarne obuke, već su pušteni da se obučavaju sami. I kao što to obično biva, ugledaju se na „grbavce“, vide kako caruju ulicama, kako „marsovci“ radije gledaju u zemlju nego u njih, vozači automobila ih poštuju jer ih se plaše… Trpe i čekaju dan kad će i oni sa dvesta na sat svima da pokažu koliko pile ima nogu. I kacigu će tada nositi, jer to je deo „uniforme“.
ZAMENA TEZA: Uprkos različitim, čak suprotstavljenim stavovima ko je remetilački faktor u inače poetično harmoničnom saobraćaju, o (ne)nošenju kaciga postignut je konsenzus: kažnjavanje prekršilaca je pozdravljeno, svi unisono policiji poručuju da bude još stroža, zakonodavcu da bude još rigidniji. Na konstataciju da motociklista bez kacige ne ugrožava nikog drugog do sebe odgovaraju pitanjem: „A šta ako mu nešto u oko upadne i ne vidi kuda vozi?“ Zanimljivo, Zakon o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima ne obavezuje vozača motocikla da nosi zaštitne naočare, ali ga obavezuje da nosi kacigu.
Ipak, da li će neko kacigu da ima na glavi u toku vožnje motocikla, odnosno da li će kacigu da „upotrebljava“ kako „marsovci“ u prijavama pišu, da li će i u kom obimu koristiti i drugu zaštitnu opremu, njegova je lična odluka. Tako bi bar trebalo da bude. Zašto bi ga na to iko primoravao i čak kažnjavao ako to ne čini? Ko se čuva i Bog ga čuva, država je tu čist višak.
Ako je kaciga baš toliko važna kao što se priča, ima puno načina da se nametne a da nije pretnja kaznom. Recimo, isto kao što polisa kasko osiguranja ne važi ako je šteta u saobraćaju pričinjena pod uticajem alkohola, isto bi moglo da se primeni na kacige i pojaseve: niko te ne tera da se vežeš ili da staviš kacigu, ali krpljenje je na tvoj račun, pa ti vidi. Za prebrzu vožnju takođe: u tom slučaju krpljenje vozila vozač pokriva sam. Pa neka svako, pod uslovom da je punoletan, odluči šta će i kako će. Može i tako, ali na taj način će se smanjiti priliv novca u državni budžet.
Inače, kaciga je nastradalom vaterpolisti spasla glavu, ali da je nije nosio izvesno ne bi ni vozio prebrzo jer od vetra oči suze a obrazi laparaju kao kesa na promaji, da je sporije vozio verovatno bi uspeo da zakoči na vreme. S druge strane, nesrećni mladić kome Usud ne dade da okusi čari očinstva kacigu je po propisu nosio, ali mu nije bila od pomoći. I Bog ponekad zataji.
Da ne bude zabune: nije ovo preporuka da kacigu ne treba nositi, već lament Ostarelog Rokera nad kratkovidošću i nesnalaženjem nadležnih, nad pogrešnim definisanjem i povezivanjem uzroka i posledice, nad insistiranjem na jalovoj terapiji.
Reč je o tipu motocikla, kao što automobil može biti kupe, limuzina ili karavan, snažnom i brzom, trkačkih perfomansi: do „stotke“ ubrzava za svega nekoliko sekundi, do dvesta za oko desetak, drži se za kolovoz kao zavaren, u krivini može da se „obori“ bezmalo do asfalta, a koči da „oči iskaču“. Naziv je opisni: prednja strana rezervoara mu je niža od zadnje, pa podseća na grbu, upravljač mu je nizak pa i vozačeva leđa imaju sličan oblik.
Zavodljiv je i podatan poput Eve, inspirativan kao Jabuka, na dodir ručice gasa prošapuće „samo napred, momče, učini mi sve što znaš“, na „odvrtanje“ gasa prosto vrišti „rasturi me, rasturi“. A vozač, pognut unapred kao ženu da je obgrlio, predaje se adrenalinu.
Svako od njih dok čini to što čini zamišlja zadivljene poglede publike i uzdahe šiparica, a kad u novinama pročita kako motociklisti „divljaju“ vozeći 150 kilometara na sat gradskim ulicama, on kaže: „Samo 150?“, pred očima mu je „cajger“ i kazaljka na 200, koliko je možda juče vozio kroz grad, odnosno laže sebe i druge da je toliko vozio, ili će koliko sutra to i učiniti. I tako sve dok se ne „zakuca“ ili dok ga, prosto, ne prođe opsesija i ne shvati da nije ništa od onoga što je zamišljao da jeste, već je ono što „zadivljena“ publika obično izgovara kad ga na delu vidi – budala.
„Ako ti je neko rekao da si buntovnik, odgovori da jesi, ali dodaj i zbog čega, zašto ne pristaješ na situaciju u kojoj te svode na nulu, u kojoj si niko i ništa. Jer ako na to pristaneš, rezultati će biti loš život, loša politika, loša estetika, a prostor u kom si za tebe će postati neizdrživ“, rekao je za novogodišnji dvobroj „Vremena" vladika Grigorije
Poruke sa protestnog skupa pokazuju da među građanima više nema nedoumica i konfuzije, prepoznali su odakle se i kako generišu problemi u društvu i državi i postali otporni na jeftine finte. Jasno je svima, ne samo u načelu nego i u pojedinostima, da se iza velikih režimskih reči i čitave mehanizacije raspamećivanja i nasilja, iza ubijanja institucionalnog i ustavnog poretka, krije jedino i samo krađa istorijskih razmera. I jasno je da je takva država opasna po život
Crveno je boja krvi. Dobar grafički simbol može da ujedini ljude više nego mnoge reči i besede. Istorijski gledano to su učinili krst, Davidova zvezda, polumesec, petokraka. A u novije vreme i kod nas – target, pesnica “Otpora” i sada crvena, odnosno krvava ruka
Ovi praznični dani su drugačiji – ne smiruju se ni studenti, ne smiruju se ni građani. Grad u kojem se 1. novembra desila strašna tragedija još uvek je prepun adrenalina, i gneva, i nade. Kao da su praznici u drugom planu, a otpor je vidljiv na svakom koraku
Šta spaja Vučića i Jelenu Karlešu? Zašto je pevačica ispunila sve zadate elemente naprednjačke retorike? I koliko van granica Srbije moraju biti čudni i smešni višesatni monolozi koje njen predsednik drži svakog bogovetnog dana
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
