Nema pregovora sa otmičarem

Poziv koji su Studenti u blokadi dobili od Aleksandra Vučića, onaj gde ih zove na debatu pred svim kamerama, glatko je odbijen. Takav ishod nije iznenađujuć jer pred vladajućim režimom u Srbiji stoji samo jedan jednostavan zahtev za vanrednim parlamentarnim izborima. Tu nema prostora za debatu pošto su razlozi što taj zahtev postoji vidljivi golim okom. Dodatni problem za Aleksandra Vučiča je i taj što je on oduvek, a ne samo poslednjih dvanaest godina, za dijalog i debatu – nesposoban.

Mnogo je ovih dana podsećanja na to kako je Vučić poslednji put učestvovao u nekoj debati 2012. godine, naspram Dragana Đilasa, danas predsednika Stranke slobode i pravde. To je istina, ali puko prisustvo u debati nije isto što i aktivno učešće. Bilo je zanimljivo ovih dana iznova gledati kako su izgledali ti dueli pred kamerama. Zanimljivo i zabrinjavajuće, jer je sadržaj isti kao danas, i to ne od 2012. nego čak od 2005. godine. No, pogledajmo prvo kako smo 2025. godine dospeli u situaciju da gledamo televizijske duele stare tačno dve decenije.

POZIV ILI ZAMKA

foto: marko đoković / tanjug

“Predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić pozvao je na debatu pred svim kamerama predstavnike studentsko-blokaderskog pokreta”, saopšteno je u petak 22. avgusta iz Predsedništva Srbije. Istovremeno, na Instagram nalogu Budućnost Srbije AV (što je jedan od zvaničnih naloga Aleksandra Vučića), građani su mogli da odslušaju njegovo obraćanje.

“Već devet meseci traju demonstracije širom naše zemlje. Deo ljudi hoće promene. Najpre su to maskirali zahtevima za pravdom, a onda otvoreno počeli da govore o političkim promenama i zahtevom za izborima iako su ih prethodno odbijali”, rekao je Vučić.

Od 1. novembra 2024. do danas, ovo je prvi put da je iz sebe uspeo da iscedi kako je reč o “delu ljudi” i “demonstracijama širom zemlje”. Ove dve kratke fraze najbliže su dokle je Vučić stigao u svom suočavanju sa realnošću. Međutim, to nije dovoljno da ga kvalifikuje za sagovornika u dijalogu. On i dalje odbija da se suoči sa činjenicom da je u više navrata, na protestima tokom zime i proleća (Novi sad 1. februara, Kragujevac 15. februara, Niš 1. marta, Beograd 15. marta), na ulicama Srbije protiv njega i njegovog režima stajalo možda i milion ljudi.

Međutim, on i dalje ovu pobunu ne doživljava politički nego lično, pa opet politici pridaje epitete koje ona nema, jer govori kao da je politika, za sve učesnike, osim za njega, nešto gadno i prljavo. Jer, autentična želja studenata u blokadi isprva jesu bila inicijalna četiri zahteva, koji jesu bili zahtevi za pravdom, ali su de facto bili politički jer su isključivo političkom voljom mogli da budu ispunjeni.

Od novembra do maja, vera studenata da će vlast ispuniti ta četiri zahteva bila je jaka premda naivna. Kad su shvatili da se to neće desiti, zatražili su izbore. Ništa tu nije bilo maskirano, ni tada, ni sada. Sve što se desilo je to da su studenti od novembra do maja prošli kroz proces političkog učenja i sazrevanja, uverili se da ova vlast njihove zahteve ne može da ispuni takva kakva je, te zatražili izbore, kao put do neke nove, drugačije vlasti.

MEČKI NA RUPU

“Uprkos svemu lošem što mislim o njihovim zahtevima, smatram da je važno da ih čujemo. Smatram da je veoma važno da saslušamo jedni druge. Smatram da je od presudnog značaja da obnovimo dijalog i trudio sam se da ih čujem”, rekao je Vučić. Ako se trudio, zašto ih nije čuo do sada? Teško je zamisliti da su mogli da budu jasniji i glasniji. Teško da je i on sam pred sobom ikada imao čistijeg, poštenijeg protivnika, protivnika otvorenog za dijalog, pravi, istinski dijalog.

Umesto toga, oni su od prvog dana svoje pobune izloženi samo nasilju. Podsetimo, zbog nasilja i prebijanja studenata Fakulteta dramskih umetnosti, blokade su i počele. I to je bio prvi korak u radikalizaciji studentskog bunta. Pristalice SNS-a su ih prebile, oni su odgovorili zaključavanjem na fakultete i bojkotom nastave. No, u isto vreme su počeli proces političkog opismenjavanja, pa su brzo shvatili da svevideći, sveprisutni Vučić nije nadležan da sa njima pregovara.

ČOVEK KOJI NE UME DA RAZGOVARA

Poslednju TV debatu imao je Vučić u maju 2012. godine kada mu je protivnik bio Dragan Đilas, tadašnji gradonačelnik Beograda. Debata se događala neposredno pred predsedničke izbore na kojima je kandidat SNS-a Tomislav Nikolić odneo pobedu. Dakle, još je bio u opoziciji. I iz te se debate videlo da on ne ume da razgovara, da ne ume da bude učesnik u dijalogu.

Međutim, krunski dokaz ove teze – da je Vučić nesposoban za razgovor – leži u jednoj drugoj debati, staroj okruglo dve decenije. Godina je 2005. Mesto događanja je Televizija Pink, tada značajno uljudnija i pristojnija nego danas. Voditeljka je Tanja Jordović, uvek uljudna, pristojna i profesionalna novinarka. Akteri su Dragan Đilas, tada blizak saradnik predsednika Srbije Borisa Tadića i Aleksandar Vučić, generalni sekretar Srpske radikalne stranke. Tanja Jordović ih obojicu vrlo uljudno najavljuje, u pomalo šaljivom tonu čak pominje da su obojica visoki.

Aleksandar Vučić dobija reč i već pred istek četvrtog minuta emisije, dakle, ne svog izlaganja, nego emisije, naziva Dragana Đilasa lopovom. Koji sekund kasnije maše papirima koje odbija da pokaže, ali tvrdi da je na njima dokaz da Đilas primorava velike oglašivače da se oglašavaju preko njegove agencije. Đilas traži da Vučić navede bar jednu firmu, Vučić kaže – Simpo.

“Ja sam naterao Simpo nešto?”, uspeva da dođe do reči Đilas. “Ne, Tadić je primorao Simpo”, počinje da menja iskaz Aleksandar. Sat i dvadeset minuta prolazi u galami i po obrascu: Vučić izlaže, Đilas počne da odgovara, Vučić ga prekida uvredama, Tanja Jordović apeluje da se ne razgovara tim tonom. Posebno je strašno što i te 2005. Vučić, kao i danas, izgovara iste stvari: “Ja sam bio najbolji student”, “lopuže koje pljačkaju Srbiju”, “secikese sa Dedinja”, i tako dalje, i tako dalje…

Sve u svemu, čovek koji je suštinski nesposoban za razgovor poziva sada studente na dijalog, pa još pred kamerama.

NEŠTO SLIČNO SE VEĆ DOGAĐALO

Nema u ovom društvu prostora za dijalog odavno, otkako je baš Aleksandar Vučić usisao sav prostor u kom bi se dijalog mogao voditi. Imali smo, međutim, jedan pokušaj, u leto 2019. godine, kada je na Fakultetu političkih nauka održano nekoliko rundi susreta u organizaciji Fondacije za otvoreno društvo, pod upravom Milana Antonijevića, kao i po pravilima “Četam Hausa”. Ukratko: nakon sastanka učesnici mogu da koriste informacije koje su na sastanku čuli, ali ne smeju da navode od kog je učesnika ta informacija potekla.

Raspoloženje opozicije za taj dijalog bilo je slabo, pre svega zbog svih hajki i progona koje su prošli, ali ipak, nešto volje je bilo. Međutim, posle svakog od tih sastanaka događala su se obraćanja medijima, na kojima bi predstavnici vlasti izgovarali brutalne uvrede na račun onih s kojima su koji trenutak ranije sedeli za istim stolom.

Prednjačio je u tome Vladimir Orlić, tada šef poslaničkog kluba SNS-a, a danas šef Bezbednosno-informativne agencije.

foto: tanjug

NEMAMO NI ŠTA, A NI GDE DA RAZGOVARAMO

“Predlažem i nudim razgovor i debatu na svim našim televizijama, na svim našim portalima, sa njihovim legitimnim predstavnicima koje oni izaberu. Kad kažem oni, mislim: koga god izaberu predstavnici studentsko-blokaderskog pokreta, da li profesore, da li političare, da li studente”, rekao je Vučić u svom pozivu.

Već u ovoj rečenici vidi se da ih prezire. Dokle god koristi izraz “blokaderi”, odašilje nespremnost za dijalog. Taj izraz Vučić i ekipa obojili su za ovih devet meseci negativnim značenjem i on je danas uvredljiv.

Ali, hajde da vidimo kako izgleda taj prostor na kom on želi da se odvija dijalog… “Na svim našim televizijama, na svim našim portalima”, ponuda je koja unosi nemir. Ne misli na sve televizije i portale u Srbiji. Kad kaže “naše”, Vučić zaista misli na njegove. Misli na televizije i portale koji su u dva navrata, uoči protesta 15. marta, pa uoči onog 28. juna, doprineli da životi dobrog broja studenata i aktivista budu gotovo uništeni.

Te televizije su u dva navrata emitovale protivzakonito pribavljene materijale, zbog kojih je 12 ljudi u pritvoru, i ko zna dokle će ostati tamo, pod optužbom za rušenje ustavnog poretka. Šest mladih ljudi je zbog tih “svih televizija” van zemlje. Te televizije i ti portali i dan-danas, štaviše, ovog trenutka dok nastaje ovaj tekst, emituju gadosti i uvrede na račun studenata, pobunjenih građana i svih koji im makar zaliče na protivnike Aleksandra Vučića lično. Ne više ni protivnike vladajuće koalicije, nego baš njega.

Otvara se sad još jedno pitanje: čemu sada ponuda za dijalog, od čoveka koji ne ume da razgovara, u društvu u kom nema prostora za dijalog već jako dugo? Da bi uopšte imao pravo da pozove na dijalog, Vučić mora da odgovori na pitanje zašto je dosad gušio i onemogućavao dijalog. Zašto je jedan deo medijske scene, onaj koji danas nazivamo nezavisnim, izložio satanizaciji, kriminalizaciji, zašto je broj nezavisnih medija tako uvredljivo mali i zašto je urušeno i uništeno medijsko tržište u okviru kog bi mogli da postoje bez straha za opstanak?

Dalje, zašto je ovaj drugi deo medijske scene, koji se medijima više ne može zvati, taj isti Vučić ukrotio, podjarmio i sveo na nešto gore i od propagandnog oružja, na platforme za uterivanje straha u kosti neistomišljenicima?

Iako najbitnija, mediji nisu jedina platforma za dijalog. Ima ih još. Zašto je SNS deceniju i po aktivno radio na ubijanju svake mogućnosti dijaloga u Narodnoj skupštini? Zašto su nam lokalne, gradske i opštinske skupštine mesta verbalnih, pa i fizičkih obračuna? Upravo zbog iracionalne potrebe Aleksandra Vučića da zapuši, uguši i satre svaku mogućnost kritike.

foto: ljiljana stojanović / fonet

RANJENI ORAO SA KORPOM DAROVA

Dva dana nakon poziva na dijalog, Vučić se okružio korpama namirnica i predstavio “čudesne mere” za oporavak Srbije. Ukratko, trgovci će biti naterani da smanje marže, bankari kamate, a građani će moći da kupuju do mile volje jeftinu robu uz pomoć povoljnih kredita. Ponuda stanova za mlade ističe, ali ako se mladi udruže sa penzionerima, moći će neosetno da kupe i stan i kulen. I tom prilikom osvrnuo se na pobunjene građane i studente u blokadi, ali nije bio preoštar. Pustio je svoje jurišnike da kažu šta on misli.

Predsednik SNS-a Miloš Vučević napisao je na društvenoj mreži Iks da su studenti u blokadi odbili ponudu da razgovaraju jer “nemaju ni ‘p’ od programa za Srbiju, već jedino imaju plan za: udari, zapali, blokiraj – bar smo neke stvari isterali na čistac”. Da će se ovo pojaviti kao argument, bilo je jasno već iz Vučićevog poziva da sučele “programe i vizije”.

I taj je deo poziva prilično nepošten jer već znamo šta bismo gledali. Vučić bi nabrajao one svoje toponime i sabirao kilometre puteva i kvadrate stanova napravljenih tokom ovih 13 godina, pa bi pitao “a šta ste vi za to vreme napravili”. Naravno da se na ovo ima šta odgovoriti, ali pobunjeno društvo svakog dana odgovara na to: mi se nismo obogatili, nismo urušili institucije, nismo nikog ubili korupcijom, nismo imali državnu farmu marihuane, nismo suspendovali ustavni poredak na delu teritorije da bi tu nikao Beograd na vodi, nismo nameštali tendere…

Ali čemu to, posle ovih devet meseci, posle pogibije 16 ljudi, posle gaženja automobilima, napada batinaša, lomljenja vilica, posle policijske torture, hapšenja, batinanja, posle izvođenja batinaša pred običan narod… Kad se sve uzme u obzir, strana kojoj je upućen poziv nema nijedan razlog da ga prihvati. Štaviše, nikad nije imala. Ovaj sukob počeo je nasiljem, a ne kao sukob mišljenja. Ne postoji nijedan razlog da sada veruju nasilniku kako je spreman na dijalog.

foto: tanjug

ZAŠTO ON OVO RADI

Kada je poziv na dijalog ugledao svetlost dana, mnogi su pomislili kako je pred javnošću osvanuo Vučić spreman da prizna poraz. Ili makar da pregovara o mirnom povlačenju sa vlasti. To je vrlo naivno tumačenje, jer se svi njegovi motivi i namere kriju u samom pozivu.

“Spreman sam protiv… Ne protiv, izvinjavam se. Eto i to potvrđuje moje greške. Spreman sam da uđem u dijalog, u debatu javno sa troje ili četvoro onih koji drugačije misle”, rekao je.

Njega zanima da im vidi lica. Ne lica studenata, nego lica ljudi koji bi trebalo da se nađu na studentskoj listi. Ovo je najjadniji deo cele operacije “dijalog”. Da on vidi ko su, iskopa prljav veš i diskredituje ih.

Ne može, igrali smo tu igru mnogo puta u ovih 13 godina. Ako Vučić želi da vidi lica i imena svojih političkih protivnika, postoji za to jedan vrlo jednostavan način.

Sve što treba da uradi jeste da raspiše izbore.