Neizvesnost i strah

Donald Tramp je pobedom nad Hilari Klinton postao peti izabrani predsednik SAD sa manje osvojenih glasova građana od rivala. Značajnije je, međutim, što je pobedio uprkos brojnim drugim okolnostima.

Pobedio je uprkos svim očekivanjima i istraživanjima javnog mnjenja, uprkos vrhu Republikanske stranke, uprkos daleko većem budžetu kojim je u kampanji raspolagala Hilari Klinton i što su je najznačajniji mediji favorizovali; pobedio je uprkos svojim pompeznim izbornim obećanjima, aferama i repovima iz prošlosti; uprkos neprimerenim izjavama u medijima, na promotivnim skupovima ili u TV debatama; uprkos nadimcima i vređanjima kojima je obasipao svoje rivale; uprkos stavu da je 140 karaktera u tvitu jače od tekstova u tradicionalnim medijima i uprkos igri „volim te – mrzim te“ s istim tim medijima; uprkos simpatijama ekstremne desnice i podršci koju su mu pružali simpatizeri Kju Kluks klana i neonacisti; i, naposletku, uprkos neiskustvu u obavljanju bilo koje javne funkcije. Svemu tome uprkos, njujorški milijarder Donald Tramp će za malo više od tri nedelje biti ustoličen za 45. američkog predsednika.

Samo jednom, i to prilično važnom očekivanju, Trampova pobeda nije bila uprkos: očekivanju zvanične Moskve. „Niko nije verovao u pobedu novoizabranog američkog predsednika Trampa sem nas“, rekao je ruski predsednik Vladimir Putin na tradicionalnoj godišnjoj konferenciji za medije.

ODNOS SA PUTINOM: Posle 20. januara sve oči sveta pratiće da li će dosadašnje očijukanje i međusobno hvaljenje Donalda Trampa i Vladimira Putina doneti i drugačiji odnos između dve supersile, posledično i po svetski poredak. Ameriku, istina, nakon novembarskih izbora i dalje drmaju tvrdnje obaveštajnih agencija o sistematskom nastojanju Rusije da se hakovanjem umeša u izbore u SAD sa ciljem i da se obezbedi Trampova pobeda. Ipak, u SAD je od izbora porastao broj onih koji o Putinu imaju pozitivno mišljenje, takav stav ima čak više od trećine republikanaca. Odlazeći predsednik SAD Barak Obama veruje da se zbog takvog odnosa prema Rusiji „Ronald Regan prevrće u grobu“.

Onako kako je gotovo sve iznenadio svojom pobedom, tako je danas veoma malo onih koji su spremni da se zakunu da će se sa iznenađenjima završiti čim Tramp položi zakletvu pred stepeništem Kongresa. Od izbora ih je svakako bilo – svejedno da li je u pitanju izbor kandidata za njegov kabinet, razgovori sa državnicima mimo diplomatskih doktrina SAD ili to što je sa skoro istim žarom nastavio da seje tvitove, da odgovara na kritike ili da, ničim izazvan, najavljuje novu trku u naoružavanju.

Trampova pobeda nije toliko ponizila etablirane istraživače javnog mnjenja, kao u slučaju Brexita, koliko je pokazala zaprepašćujuću lakoću kojom se mejnstrim – političara i medija – oslanja isključivo na takva istraživanja, pritom ignorišući druge markere raspoloženja javnosti. Mediji su se tek nakon izbora setili da su im ti markeri sve vreme bili pred nosom. Hilari Klinton to još nije učinila.

NOVI TIP POLITIČARA: Svesni svih njegovih mana, Trampovi birači su od njega tražili promene, u njemu su videli lidera koji te promene može da donese. Oni su spas od političara kakve znaju i vođenja politike kakvo su upoznali pronašli u nekome ko sa svim tim u svojoj biografiji nema nikakve veze. Baš zbog toga što se slično nezadovoljstvo može pronaći na brojnim tačkama širom planete, moguće je da je Trampova pobeda odškrinula vrata za novu generaciju političara – za harizmatične i slatkorečive pojedince bez ikakvog političkog bekgraunda, ljubitelje ili čak i učesnike rijaliti programa, one koji u cilju pobede ne prezaju ni od širenja potpuno izmišljenih vesti, populiste bez ličnih uverenja koji izbornu platformu, kako je to neko rekao za Trampa, grade kao stendap komičari koji će reći bilo šta da bi od publike dobili najveći aplauz.

Tako će Tramp u Belu kuću ući s obećanjem da će duž granice s Meksikom izgraditi „prelepi zid“ i da će u Ameriku vratiti poslove koji su globalizacijom izmešteni u zemlje s jeftinijom radnom snagom. Ah, da, i da će se ratosiljati ilegalne imigracije. Ah, ne, pak samo „negativnih elemenata“ u njihovim redovima. Sa Trampom u Beloj kući višedecenijska pravila u američkoj politici završila su u korpi, zbog njega strepe politički establišmenti u svim zemljama koje čekaju izbori.

PREDSEDNIKOVI LJUDI: Tokom debate kandidata za predsedničku nominaciju Republikanske stranke 2011, guverner Teksasa Rik Peri hteo je da navede tri ministarstva za čije se ukidanje zalaže radi štednje. Nakon što je naveo dva (za obrazovanje i za trgovinu), Peri je zablokirao: „Ne mogu da se setim trećeg, ne mogu. Izvinite. Ups.“ Nakon eksplozije smeha guverner se ipak setio famoznog trećeg ministarstva koje bi rado ukinuo: ministarstva za energetiku.

Pet godina kasnije Periju je stigao poziv od izabranog predsednika SAD Donalda Trampa da u novom kabinetu bude na čelu upravo ministarstva za energetiku.

Rik Peri bio je među Trampovim rivalima za republikansku predsedničku nominaciju, ali se rano povukao iz trke. U tabor budućeg predsednika SAD prešao je tek nakon što je njegov prvi „pik“ Ted Kruz u maju zvanično okončao svoju predsedničku kampanju.

Kao da je Tramp Perijevim izborom želeo da pokaže da nema problem sa svojim dojučerašnjim rivalima u trci za nominaciju koji su o njemu ružno govorili. U principu su, međutim, uslovi da uđu u razmatranje za položaj u novoj administraciji bili lojalnost i podrška Trampu, naročito u trenucima kada se činilo da su svi protiv njega. Otuda ne čudi što je za ministra stambene izgradnje i urbanog razvoja predložio neurohirurga Bena Karsona, takođe takmaca iz unutarstranačke bitke za nominaciju, ili to što je u razmatranju za jedno od mesta u kabinetu bio Kris Kristi, guverner Nju Džerzija.

Pominjanje Mita Romnija, republikanskog predsedničkog kandidata na prošlim izborima, kao mogućeg državnog sekretara, ne treba, s druge strane, posmatrati u tom svetlu, jer je Romni bio jedan od najoštrijih Trampovih kritičara. Sve se više čini da je Tramp želeo da Romni zagrize udicu a onda da ga trijumfalistički odbaci, prethodno obezbedivši da ponizni dolazak Romnija na večeru u Tramp taueru bude ovekovečen na fotografijama.

KASTING ZA BELU KUĆU: Proces izbora kandidata za budući Trampov kabinet mnoge je pre asocirao na kasting za kakav rijaliti program nego na odgovoran pristup popunjavanja ključnih pozicija u predsedničkoj administraciji. A takav utisak samo je pojačala najava da će Tramp i nakon inauguracije 20. januara iduće godine biti potpisivan kao izvršni producent novog serijala rijaliti programa The New Celebrity Apprentice, iako, istina, neće više imati neposredni angažman u produkciji.

Upravo po logici izbora učesnika rijalitija – što kontroverznije, to bolje i gledanije – malo koji Trampov kandidat za kabinet nije izazvao burnu reakciju i u javnosti i među političarima. Takav je izbor senatora iz Alabame Džefa Sešnsa za ministra pravde i ujedno vrhovnog tužioca SAD: Senat 1987. godine nije želeo da potvrdi njegov izbor za federalnog sudiju zbog optužbi da je javno hvalio Kju Kluks klan, istovremeno kudeći organizacije za zaštitu ljudskih prava i prava afroameričkog stanovništva. Sešns je takođe osvedočeni protivnik ilegalne imigracije i istopolnih brakova, a kao senator glasao je protiv zabrane armiji SAD da sprovodi torturu, kao i protiv ukidanja politike koja nije dozvoljavala gej osobama u redovima armije da se o tome javno izjašnjavaju.

BOSOVI I „BESNI PAS„: Kontroverzan je i izbor velikog protivnika zaštite životne sredine Skota Pruita, državnog tužioca Oklahome, za direktora Agencije za zaštitu životne sredine, ali i člana Predstavničkog doma Kongresa, Toma Prajsa, jednog od najvatrenijih predvodnika krstaškog rata protiv Obamakera – za budućeg ministra zdravlja, u čijoj je nadležnosti i Obamin najdraži potpisani zakon. I to nije sve: guvernerku Južne Karoline Niki Hejli Tramp je odabrao da predstavlja SAD u Savetu bezbednosti UN, iako joj je diplomatsko i spoljnopolitičko iskustvo – ravno nuli.

fotografije: ap photo

Tramp je za mnoge članove kabineta predložio kandidate koji ni dana u svom životu nisu proveli na javnoj funkciji. Uz pomenutog Bena Karsona, u toj grupi su boss Ekson mobila, Reks Tilerson, viđen za novog državnog sekretara; bankar Stiven Mnučin, kandidat za ministra finansija; penzionisani general Džejms „Besni pas“ Matis koji bi trebalo da vodi ministarstvo odbrane (Matis je u vojsci proveo 44 godine, ali do sada nije obavljao nijednu civilnu funkciju); biznismen Endrju Pazder, koji bi mogao da se nađe na čelu ministarstva rada; Betsi Dejvos, kandidatkinja za ministarku za obrazovanje, te investitor Vilbur Ros, najverovatnije budući ministar trgovine.

PO NALIČJU SVOJEM: Krojeći kabinet, sva je prilika, po svom liku, Tramp je uzeo u obzir ne samo uspešnost pojedinih kandidata u biznisu i privatnim preduzećima koje su vodili, već, kao i u svom slučaju – a zna da to publika voli – njihovo bogatstvo. Prema procenama medija, budući Trampov kabinet zajedno sa drugim važnim pozicijama u administraciji, mogao bi da bude „težak“ 13 milijardi dolara, u šta je uračunato i Trampovo lično bogatstvo od oko 3,7 milijardi dolara. Tramp još nije završio popunjavanje svog kabineta, pa bi budući kabinet mogao da po bogatstvu njegovih članova bude pet puta „teži“ od Obaminog i, kako navodi „Boston gloub“, čak oko 34 puta „teži“ od kabineta Džordža Buša mlađeg na kraju njegovog drugog mandata.

Svu kontroverznost Trampovog budućeg kabineta pokazuje izbor Stivena Mnućina i Gerija Kona, viđenog za direktora Nacionalnog ekonomskog saveta: obojica imaju pedigre bankara u Goldman Saksu, protiv kojeg je, kao ovaploćenja mutnih interesa Vol strita i velikog donatora Hilari Klinton, Tramp strastveno govorio svojim biračima. Prozivanje te banke koristio je i u napadima na Teda Kruza, čija supruga (ponovo) radi u Goldman Saksu.

GENERALI: Među svoje favorite Tramp je uvrstio čak tri generala – dvojicu je predvideo u kabinetu (Matis i Džon Keli, kandidat za ministra državne bezbednosti), a jednog (Majkl Flin) za svog savetnika za nacionalnu bezbednost.

Ovoliko poverenje u generale čudi utoliko što tokom kampanje Tramp nije pokazivao uobičajeno poštovanje prema vojnoj eliti: štaviše, ostao je poznat po svojoj izjavi da „više zna o borbi protiv Islamske države nego generali“.

Trampov biograf Majk d’Antonio veruje da Trampova fasciniranost vojskom datira iz vremena kada je kao trinaestogodišnjak poslat u vojnu akademiju. „On od tada veruje da određena holivudska verzija generala iz Drugog svetskog rata predstavlja pravo liderstvo“, navodi D’Antonio.

Tramp je inače fasciniran američkim generalima iz Drugog svetskog rata, posebno Daglasom Makarturom i Džordžom Patonom. A nekoliko izvora bliskih 45. američkom predsedniku tvrdi da mu je film Džordža Skota o generalu Patonu jedan od najomiljenijih. Za samog Matisa Tramp veruje da je najbliži onome što je bio general Paton.

Odnedavno bivša novinarka portala „Politiko“ Džulija Jofi pre nekoliko nedelja na Tviteru je napisala: „Tri generala i možda četvrti. Da li možemo odmah da pređemo na stvar i ovo nazovemo huntom?“

SUKOB INTERESA: Od izbora 8. novembra američki mediji ne prestaju da pišu o svim mogućim sukobima interesa koje bi budući predsednik SAD mogao da ima. Iako tamošnje zakonodavstvo ne prepoznaje mogućnost da se predsednik nađe u takvoj situaciji, u medijima je prisutna dilema o tome da li će potezima budućeg predsednika upravljati američki ili njegovi lični, poslovni interesi?

Slična pitanja postavljaju se i u vezi sa nominovanjem Reksa Tilersona za novog državnog sekretara. Hoće li čovek koji je u Ekson mobilu od 1975. godine, nakon odlaska iz kompanije uspeti da kao šef diplomatije (bez iskustva) zanemari činjenicu da je taj naftaški gigant prisutan u više od 50 zemalja na svih šest kontinenata. Pažnju u američkoj javnosti izaziva i bliska veza Tilersona sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, od kojeg je pre nekoliko godina čak dobio Orden prijateljstva. Odnos sa ruskim predsednikom postalo je posebno osetljivo pitanje nakon objavljenih nalaza američke obaveštajne zajednice o sistematskim ruskim naporima da kroz hakovanje američkih institucija omoguće pobedu Donalda Trampa.

Prognoze američkih medija su da će barem polovina do sada poznatih kandidata za mesta u Trampovom kabinetu bez problema dobiti podršku senatora. Postoje, dakako, i oni s kontroverznim biografijama i minulim radom prema kojima određenu uzdržanost pokazuju čak i u Republikanskoj stranci. Republikanci u Senatu imaju 52 mandata, i kada bi bili jedinstveni, Tramp ne bi morao da brine jer demokrate, zahvaljujući pravilu koji su sami doneli, ne mogu sa svojih 48 senatora da blokiraju proces izbora članova kabineta.

Ukoliko to bude bilo potrebno, na scenu će stupiti ubeđivačko-pregovaračko umeće šefa većine u Senatu Miča Mekonela, koji će podršku možda morati da zatraži od večitih rivala. Za to ima poseban motiv: među kandidatima za kabinet je i njegova supruga Ilejn Čao, bivša ministarka za rad u administraciji Džordža Buša mlađeg, a danas Trampov pik za ministarku za saobraćaj.