Osnovni podaci: Rođen je 2. jula 1958. u Železniku, predgrađe Beograda. Osnovnu i srednju mašinsku školu završio je u Beogradu s odličnim. Diplomirao je na Mašinskom fakultetu 1982, 1986. magistrirao, a u martu 2000. doktorirao.
Oženjen Vesnom, imaju Tijanu i Filipa, žive u kući od 200 kvadrata na Košutnjaku koju su dobili od FMP-a i otkupili je.
U mladosti se bavio košarkom, igrao je za Partizan i Železnik, gde je kasnije bio i trener.
Slavi Svetog Vasilija Velikog (na taj dan izbačen je iz SPS-a).
Karijera: Radni vek počeo je kao asistent na fakultetu i kao inženjer u beogradskoj fabrici alatnih mašina „ILR Železnik“, a zatim i u rudarskom kompleksu „Kolubara“. Godine 1990. postaje generalni direktor propalog preduzeća Proleter. Menja mu ime u FMP Trejd. Proizvodi konzerve i limenke za pivo. Tada je dobio nadimak Li-men.
Politička karijera: Posednik mnogih političkih funkcija, tvrdi: „Nikad nisam živeo od politike i poslovne obaveze uvek su mi bile na prvom mestu.“ Bio je šef beogradskih socijalista, gradonačelnik Beograda, republički poslanik SPS-a, potpredsednik Vlade Srbije, predsednik Koordinacionog centra SR Jugoslavije i Republike Srbije za Kosovo i Metohiju, član Fonda za razvoj Srbije…
Tvrdi da je u politiku ušao“slučajno“, početkom devedesetih, s članskom kartom SPS-a, a hroničari su zabeležili da je prvo postao predsednik Mesnog odbora ove stranke, pa potom i član partije. „Nikad sebe nisam zamišljao kao političara. Imao sam averziju prema toj disciplini. Učio sam, igrao košarku, imao odlične ocene i bio neposlušan momak.“
Vrlo brzo je postavljen na mesto šefa beogradskih socijalista, gde je zamenio Aleksandra Bakočevića. O tome kako je postavljen na mesto šefa socijalista Beograda kaže: „Milošević je pozvao Radmilu Anđelković, tada glavnog kadrovika SPS-a, i upoznajući nas rekao joj kako sam ja novi predsednik Gradskog odbora. Istog popodneva sam postao najpre član, a onda i predsednik Gradskog odbora. Protivkandidat mi je bio Đoko Stojičić, a mnogi članovi su pitali mogu li uopšte da me vide pre glasanja.“
U julu 1992. godine izabran je za potpredsednika, a u februaru sledeće godine za predsednika gradske vlade. Kada su u decembru 1992. održani izbori, Čović je vodio izbornu kampanju SPS-a za Beograd koja je ostala upamćena po sloganu „Svi smo mi pomalo socijalisti“. Socijalisti su na tim izborima pobedili u Beogradu.
Sada je potpredsednik Vlade u kabinetu Zorana Đinđića.
Gradonačelnik: Za gradonačelnika Beograda izabran je u julu 1994, nakon smene Slobodanke Gruden. Na tom mestu je do februara 1997. godine. Kao gradonačelnik i „zaštitnik gradske imovine“ upamćen je po skidanju epiteta „nezavisni“ Studiju B i kao čovek koji je poslao policiju na štrajkače u jednom od pogona GSP-a u Novom Beogradu.
U vreme trajanja protesta Čović je odbijao da sazove konstitutivnu sednicu Skupštine grada na osnovu lažiranih izbornih rezultata. Kao zasluga mu se pripisuje i to da je intervencijom kod vrha Ministarstva unutrašnjih poslova izdejstvovao da policija izađe na ulice Beograda 24. decembra 1996. godine i razdvoji pristalice opozicije i režima.
Socijalista i opozicionar: Sredinom januara 1997. Čović je isključen iz SPS-a, uz obrazloženje da je svojim istupanjima naneo štetu partiji. Mesec dana kasnije oduzet mu je mandat republičkog poslanika. Dok je bio u SPS-u obećavao je: „Ako izađem iz SPS-a, zaboraviću na politiku.“ Kada je izbačen, Čović je objavio da će nastaviti da se bavi politikom, „jer to dugujem svim građanima koji veruju u političke principe i ciljeve za koje sam se oduvek zalagao“.
Odbivši ponude nekih lidera opozicije da im se pridruži, jula 1997. godine osnovao je Demokratsku alternativu.
Koordinator Saveza za promene (1998/99), kopredsednik koalicije DAN.
Kandidat DA na izborima za predsednika Srbije u septembru 1997. godine osvojio 99.133 (2,25) glasova birača (šesto mesto).
Čović je odigrao jednu od ključnih uloga 5. oktobra 2000. godine. Upućeni tvrde da je uoči demonstracija učestvovao u nabavci kamiona natovarenog oružjem, planirajući oružane metode. Režim ga je uoči 5. oktobra optužio da je glavni organizator štrajka rudara u rudniku „Kolubara“ kod Lazarevca. Istražni sudija Nebojša Simeunović, koji je odbio da pritvori Čovića, kasnije je pronađen mrtav u reci.
Državnik: „Ne možemo da pobijemo sve Albance niti oni mogu da pobiju sve nas“, objasnio je građanima Bujanovca svoj plan o suživotu na jugu Srbije.
Odlikovanja: Zlatna medalja Ministarstva inostranih poslova Slovačke Republike (2001). Godine 1992. uvršten u deset najuspešnijih menadžera Jugoslavije.
Principijelnost i tvrdoglavost: „Dosta razmišljam pre nego što postavim principe, ali kad ih definišem, ne menjam ih. Ne mislim da sam uvek u pravu, ali obično jesam. Kad sam siguran u svoj stav, jako sam tvrdoglav.“
Novčanik: „Ono što je Srbiji preko potrebno jeste decentralizacija, tačno definisanje da svako drži novčanik u svome džepu i da zna koliko ga košta zajedništvo.“
Opijum vlasti: „Faza u koju ulazimo pomalo liči na fazu lešinarenja za vlašću. Mnogima su se zacaklile oči i vide baš ovaj trenutak da baš oni dođu na vlast.“
Opsesija: „Jedan od naših najvećih problema je puno pogrešnih ljudi na političkoj sceni Srbije. Neka bude da sam i ja jedan od njih, ali meni politika nije opsesija niti mi ona predstavlja sve u životu.“
Ambicije: „Nemam ambicija za funkcije i vlast jer, da sam ih imao, mogao sam da ćutim i ostanem tamo gde sam bio. Ambicije su mi samo da popravim i da pomognem koliko znam i umem.“
Da li će se kandidovati za predsednika Srbije: „Nema potrebe da žurim. Ja jesam još mlad, ali imam dovoljno iskustva. Znam kako je kada se munjevito penjete uz sulundar, ali znam kako je i kad se iz njega pada.“
