Ne smemo da izneverimo studente

Bliži se godišnjica pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Opšti osećaj u društvu je da se vreme ubrzalo. Pre godinu dana bili smo sluđeno društvo pod pritiskom, a danas smo “pobunjeni građani”. Neki među nama, od uglednih ljudi sa impresivnim karijerama postali su “vođe obojene revolucije” i kao takvi privođeni.

Jedan od njih je profesor Vladan Đokić, rektor Univerziteta u Beogradu. Kada je reč o tome koje su to najbitnije promene kroz koje je društvo prošlo, u razgovoru za “Vreme” kaže da je najbitnije to što se mladi ljudi angažuju i imaju stav, a potom i to što je vraćeno poverenje u akademsku zajednicu: “Akademska zajednica je postala institucija koja ima najveći rejting, u koju se najviše veruje. I ono što je možda najbitnije – pored toga što su studenti animirali građanstvo, pored toga što su animirali nas starije, uspeli su da animiraju i mlade. Oni su animirali i mlađe od sebe, srednjoškolce, pa i osnovce. I to je jedna vrsta ohrabrenja da ćemo u budućnosti imati generacije koje će se brinuti o našem društvu i koje će na angažovan način doprinositi tome da naše društvo bude bolje, demokratičnije i da imamo vladavinu prava u pravom smislu reči”.

“VREME”: Kada vratimo film unazad, malo smo zaboravili kako je Srbija izgledala neposredno pred pad nadstrešnice. Imali smo velike proteste zbog masovnih ubistava u “Ribnikaru”, Orašju i Duboni. Imali smo i antilitijumske proteste koji su obeležili celo leto 2024. Tako da deo društva nije bio apatičan, nešto se događalo, ali kao da je nešto falilo, neki ključni faktor da se zaista omasovi građanska pobuna. Da li je taj faktor bio pad nadstešnice kao krunski dokaz državne korupcije i činjenica da su se podigli mladi ljudi, studenti, ili možda oba podjednako?

VLADAN ĐOKIĆ: Pa, rekao bih da su oba podjednako. S jedne strane, dolazilo je do nagomilavanja određenih situacija koje su se kroz prethodne godine dešavale, najpre ove koje ste nabrojali, ali i druge. Nekako se akumulirao taj bes, srdžba, revolt građana, ali najpre mladih.

Ono što je ranije bilo, da kažem, dugoročno obeshrabrujuće jeste što se mladi nisu uopšte aktivirali, niti su javno iznosili svoje stavove, niti su se izjašnjavali povodom bilo kog od događaja relevantnih za naše društvo. A onda je još jedan u nizu tragičnih ishoda prelio čašu pomirljivosti građana. Znači, jedan događaj u nizu događaja koji je evidentno pokazao šta se sve u našoj sredini dešava i šta su zapravo razlozi zbog kojih se takve tragedije dešavaju. Zato mislim da ima i jednog i drugog: s jedne strane, dugo smo imali pomirljiv, ignorantski stav i zatvaranje očiju pred problemima nasilja, bahatosti, arogancije, a sa druge strane, ovo što su studenti kao jedna mlada generacija izneli na svojim plećima, to je njihova definicija patriotizma koje je mnoge probudila u ovoj opštoj apatiji. Da nije bilo njih, ne verujem da bi se volja za promenama aktivirala u ovakvoj meri i na ovako istrajan način.

Kako ste se vi promenili? Profesor ste, rektor… Ali ste danas čovek koji preživljava medijsku hajku i progon, govorite na protestima, pozivani ste na razgovore u policiju…

Mislim da se nisam promenio u domenu onoga čime se bavim i šta je moja dužnost kao rektora Univerziteta u Beogradu. Bilo koji profesor našeg univerziteta da je na mestu rektora u ovom trenutku, mislim da bi trebalo da se ponaša na način na koji se ja ponašam, odnosno da brani autonomiju univerziteta, stane u odbranu studenata i podržava ono za šta se zalažu nove generacije. Mislim da je to obaveza svakog ko je na čelu institucije koja ima tradiciju dužu od 200 godina kao najznačajnija kulturno obrazovna institucija u našoj sredini i u regionu. Tako da mislim da je to nešto što se, kako bih rekao, očekivalo u ovim okolnostima. Naravno, vreme je to koje će pokazati jesmo li bili dostojni uloge i odgovornosti koju nosi najviše univerzitetsko zvanje.

Mislim da ono što radim, radim za sada samo u okvirima onoga što jesam, a to je profesor i rektor Univerziteta. I na ovim skupovima za koje ste pomenuli da sam govorio, obraćao sam se kao rektor Univerziteta, ne kao politička ličnost. Pružanje znanja nije jedina nadležnost visokog obrazovanja. Pored toga što studente obrazujemo za određene discipline, mi ih i podstičemo da budu društveno aktivni, da kritički razmišljaju, da iznose svoje stavove vezano za neke društvene pojave. I to je, zapravo, osnovna odlika i razlika visokog u odnosnu na niže stepene obrazovanja. To ljudi koji su protiv akademske zajednice dobro znaju, ali neće to da prihvate kao činjenično stanje i dužnost visokog obrazovanja. A ta dužnost je da se kod studenata razvija sposobnost mišljenja o pitanjima od javnog značaja – podrazumeva se svojom glavom – da iznose svoje stavove slobodno, na pristojan način, to sve zajedno znači – da akademski deluju.

Ali zbog te svoje uloge Univerzitet je pod napadom.

Pa, mi imamo već dugi niz godina određene pretnje prema Univerzitetu. Te pretnje mogu da se svrstaju u nekoliko vrsta pritisaka. Jedan od mehanizama jeste svakako ekonomski, odnosno finansijski. Mi već nekoliko godina kao Univerzitet u Beogradu imamo probleme sa finansiranjem visokog obrazovanja. O tome smo obaveštavali javnost, na to smo tražili određene izmene zakona i upućivali određene predloge nadležnim ministarstvima Vlade Republike Srbije. Nismo dobili konstruktivan odgovor. Druga vrsta pritiska je medijski narativ koji se pravi u Univerzitetu kako profesori ništa ne rade, kako su organizatori kriminalnih grupa, lažne vesti o tome koliko je studenata upisano, lažne vesti o tome gde ima slobodnih mesta…. Ja to ne mogu da razumem: da neka državna institucija, neko ministarstvo ili neki zvaničnik na taj način pokušava da omalovaži javnu visokoobrazovnu instituciju, njene najistaknutije članove i akademsku zajednicu u celini. To je potpuno neprihvatljivo ophođenje nosilaca vlasti prema jednom od nosećih stubova svakog društva koje pretenduje da ide u korak sa razvijenim svetom.

Kako se nosite sa trećim vidom pritisaka, tužbama, prekršajnim i krivičnim prijavama protiv dekana, prorektora, rektora?

To se takođe dešava kako bi se vršio pritisak na akademsku zajednicu. Tako da je pritisak konstantan i pritisak je na više frontova. Mi se, zapravo, konstantno branimo od neosnovanih optužbi i ulažemo naporeda održimo redovno funkcionisanje Univerziteta u vanredno teškim uslovima koji su prouzrokovani od strane onih čija je obaveza da garantuju njegov autonoman rad.

Javnost je zaboravila da ovi problemi nisu novi. Da li možete da odredite trenutak kad je to počelo i da li je počelo onog dana kad je Etička komisija ustanovila da je doktorat Siniše Malog plagijat?

Sigurno da i to ima uticaja. Prošlo je od tada nekoliko godina, to je bila 2019, ali to verovatno ima uticaj na čitav razvoj situacije. Onda je došla 2022. kada su određene budžetske inspekcije iz Ministarstva finansija proveravale poslovanje pojedinih visokoškolskih ustanova i gde su, na bazi toga što pojedini propisi i zakon nisu usklađeni, pronalazila određene nepravilnosti u radu i pokušavala da kazni te visokoškolske ustanove ogromnim novčanim globama koje te ustanove apsolutno ne bi mogle da isporuče za nekoliko godina. Tada je zapravo počela tenzija. U poslednjih pet, šest godina stalni su pritisci na akademsku zajednicu i akademska zajednica i univerziteti su trn u oku ovima koji su na vlasti. To je zapravo neverovatno. Uglavnom su univerziteti ponos u drugim državama, čitavog društva, čitave države.

I u jednom momentu došlo je do onih čuvenih pregovora sa premijerom Macutom…

Na prvom bio sam samo ja, ali u većini tih susreta su bili i ostali rektori državnih univerziteta. Kako bih rekao, to nisu pregovori. To je zapravo razgovor na kom smo mi pokušali da insistiramo da se zakon poštuje po mnogim temama, pre svega vezano za finansiranje, za isplate materijalnih troškova, plata, za ukidanje uredbe, za početak nove školske godine, za sve ono što je bilo problematično u ovom periodu.

Nismo mi imali neki mehanizam u tim pregovorima kojim bismo mogli da utičemo na to kako će to finansiranje biti regulisano. Sve je u rukama države i oni su odugovlačili sa raznim odlukama, nisu ih donosili na vreme, kršen je zakon u više navrata – kada su smanjene plate, kada je doneta uredba i kako je, sa kojom svrhom i sa kakvim sve posledicama, primenjena. Mi sad pokušavamo da ispravimo “krivu Drinu” po mnogim pitanjima umesto da se bavimo prosperitetom i aktuelnim pitanjima budućnosti Univerziteta, kako on treba u narednih pet godina da funkcioniše, kako da se razvija, kako da se angažuju talentovani mladi ljudi, kako da se bolje opreme fakulteti i instituti…

Kakav je njihov stil komunikacije? Kakva je atmosfera na tim sastancima?

foto: marija janković

Mogu da kažem da sa premijerom može normalno da se razgovara. Atmosfera je normalna, nema visokih tonova ni neprijatnosti. On je član naše akademske zajednice, profesor Medicinskog fakulteta. On razume situaciju, ali ima svoju agendu koja je u pravcu onoga što vlada odluči, odnosno – što neko nametne kao vladin stav i on od toga ne odstupa. Znači, on se zalaže za to da se nastava realizuje, da se vratimo na nastavu i da se krene u nastavni proces.

Mi idemo tamo na razgovor sa nekom “agendom za preživljavanje” – bez nekog razvojnog plana, govorimo o elementarnim stvarima. To nije razgovor koji bi trebalo da se vodi između premijera i rektora. Mi razgovaramo, silom prilika, o tome da li treba da se isplati plata profesorima, da li treba da se plate materijalni troškovi, kad to, po zakonu, treba država da uradi. I mi se sad tamo natežemo kog datuma će biti uplaćena plata, kog datuma će biti uplaćeni materijalni troškovi… Dakle, na tom nivou razgovaramo, to su teme premijera Republike Srbije i rektora univerziteta, prilično omalovažavajuće ne samo za nas kao pojedince već i za institucije koje predstavljamo.

Studenti su pre ovoga opisivani kao otpisana generacija, nezainteresovana za politiku, zainteresovana da što pre završi fakultete, ode u inostranstvo. Da li ste se vi iznenadili?

Ne mogu da kažem da nisam bio iznenađen, mislim da su svi ipak bili donekle iznenađeni. Došli smo do toga da imamo sada jedan novi model koji su oni brzo uspostavili. Taj novi model se ogleda u sistemu njihovog organizovanja, modelima njihove komunikacije, specifičnom odnosu prema autoritetima, što je globalna specifičnost njihove generacije, u sistemu komunikacije u kome su, možda samo za nas, nekako hermetičniji, učaureni. To je jedan novi moment, potpuno drugačiji od, recimo, moje generacije ili nekih generacija bližih meni. I mislim da ta velika podrška koju su zadobili od profesora i građanstva ukazuje na to da su ispravni u svom razmišljanju, nastupu, funkcionisanju. Bez obzira na to koliko možda nama, u nekim trenucima, neki njihovi potezi nisu jasni ili nam ne odgovaraju ili mislimo da nisu u redu. Oni postižu rezultate. Animirali su čitavo društvo, ljude ne samo u akademskim sredinama, nego i u manjim mestima, u selima. Ta svest o studentima se menja, postalo je zanimljivo i vredno biti student.

Animirali su mlađe generacije, mislim da je to poseban uspeh. O tome se malo priča, ali recimo, nekoliko puta sam čuo decu kada razgovaraju, pa pričaju: “Kad porastem, biću student.” Mi stariji smo prihvatili taj njihov bunt, njihovu inicijativu. Ali ovi mlađi koji sad dolaze, oni su ih prihvatili kao uzore. To je znak da će u budućnosti ovde biti više onih koji će razmišljati na pravi način, nepotkupljivo, kreativno, kritički i konstruktivno, odlučno i istrajno.

To nas dovodi do pitanja studenske liste. Imamo od 22. novembra studenske blokade sa ona četiri zahteva gde oni, čini mi se, zaista veruju da institucije ove zemlje mogu da ih ispune. Onda shvataju da se to neće desiti i odlučuju se na zahtev za izborima koji iznose u maju. Je li to autentična transformacija i ubrzano političko sazrevanje studentskog pokreta?

Oni su čekali mesecima da se zahtevi ispune. Zahtevi nisu bili politički, nego utemeljeni na vladavini prava. I kada nisu dobili odgovor od onog od koga je trebalo da dobiju odgovor, izašli su sa političkim zahtevom. Insistiranje na izborima je politički zahtev. Da li je to ispravno ili ne? S jedne strane, može da se kaže da ne bi trebalo studenti da se bave politikom, ali svaka osoba ima pravo da se bavi politikom, pitanjima upravljanja, društveno relevantnim temama, tako da tu nema ništa sporno. Mislim da je taj zahtev opravdan kad inicijalni zahtevi nisu ispunjeni. Opravdano je da sada postoji jedan zahtev koji bi objedinio to sve. Studenti su rekli da kroz zahtev za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora žele promenu koja bi trebalo da obezbedi da njihovi inicijalni zahtevi budu ispunjeni. Naravno, u nekom budućem vremenu, ukoliko dođe do promene vlasti. Znači, oni žele promenu na demokratski način, a nema demokratskih načina bez izbora.

Ono što je za tu listu interesantno i što ukazuje na to da studenti žele stvarno da država funkcioniše kako treba, a da nisu zainteresovani za vlast jeste činjenica da na toj listi neće biti ni jednog studenta. Znači, to je već jedan velikodušan potez, gest kojim oni pokazuju šta žele. Ne žele vlast, žele da država funkcioniše. To je snažna poruka.

Ogradili su se od partija, znači i onih koji su na vlasti i onih koji su u opoziciji. Žele da ta njihova lista ne bude partijska, žele da tu budu osobe u koje oni imaju poverenje, da će zahteve koji se tiču vladavine prava, fer izbora i sređivanja medijskog prostora rešiti ukoliko dođe do promene vlasti. Tako da mislim da jedan takav pokret ima veliku snagu. Ono što je specifično i što je nepoznanica jeste da takva situacija još uvek nije viđena, ni ovde kod nas, ni šire. To je izazov.

Ovde se sada formira jedna grupa koja nije stranka i koja će biti grupa građana. To što se preduzima još uvek je sve na plećima studenata i to je teško. Oni se bore za svoj svet, to je vredno poštovanja i bezuslovne, profesorske i roditeljske podrške.

Koliko je važno da ti ljudi, kojima su studenti ukazali poverenje, budu svesni da ne smeju da prokockaju to poverenje i ovoliku žrtvu koju studenti podnose?

Oni treba da budu produžena ruka ovoga što su studenti zamislili i za šta se već zalažu godinu dana. Tako da će to biti velika odgovornost i pretpostavljam da zbog toga i dugo traje to njihovo sačinjavanje liste, odnosno odabir određenih kandidata koji bi se na listi našli. I to je 250 ljudi u koje bi trebalo imati poverenje i koji ne bi smeli da to poverenje iznevere. Da, i ono što je takođe dobro jeste što zapravo svaka institucija, visokoškolska, od svih ovih državnih fakulteta predlaže kandidate. Tako da će to biti raspoređeno na čitavoj teritoriji Srbije.

Kako vam izgleda odnos opozicije prema studentskoj listi? Čuli smo mišljenja da smena vlasti ne može da bude jedina tema izbora.

Pretpostavljam da svaka opoziciona partija ima neki svoj program i razmišlja o tome kako treba delovati u kojoj situaciji. Koliko ja razumem, nekoliko političkih stranaka i pokreta podržava studentske zahteve i kažu da neće izaći na izbore. Neke političke stranke će izaći. Verovatno će se to procenjivati do poslednjeg trenutka, odnosno do trenutka kada izbori budu raspisani, pa će onda oni videti kako i na koji način će da reaguju. Odnos prema studentskoj listi se menja, odnos snaga koji je dosad bio više nije isti jer se pojavljuje jedan akter koji se suprotstavlja vlasti, koji je jači od sadašnjih opozicionih aktera i to stvara neku vrstu zabrinutosti u delu opozicije.

Opozicija je prepoznala novog, jačeg, njima nepoznatog igrača od sebe. Međutim, mi i dan–danas, kad nema blokada, kad nema nekih mnogo masovnih uličnih protesta imamo i dalje ozbiljne napade. Da li je javnost svesna koliko su ovi mladi ljudi stavili glave u torbe i koliko rizikuju da do promene dođe?

Pa nisam siguran da su sve sfere društva jednako spremne da pomognu. Najveći teret pored studenta su podneli ljudi koji su prosveti, ne samo u visokom obrazovanju, nego i u srednjem i osnovnom obrazovanju, to su zapravo sfere koje su podnele najveći teret. To su ljudi koji su bili otpuštani, bez primanja, suspendovani, sa krivičnim prijavama ili prekršajnim prijavama itd. Sporadično su pod pritiscima i druge strukture, kao što su, recimo, u nekim periodima bili advokati ili poljoprivrednici, pa i pojedinci koji su podržavali studente aktivno, dok su ostali delovi društva sve to pasivno podržavali. Ne može se očekivati od studenta da oni sami sve iznesu. Znači, mora društvo da bude svesnije o tome da svi koji žele promene, da svi koji na neki način misle da u ovoj zemlji može da se živi bolje, treba da pomognu u tome. Pomalo kao da svi čekaju: sad će prvi septembar, pa će stati prosveta; sad će prvi oktobar, pa će studenti; sad će prvi novembar, pa će godišnjica pada nadstrešnice i sve se očekuje od studenta, od prosvete, od đaka, od profesora, od roditelja studenata, od roditelja đaka…

Iz svih svedočenja onih koji su bili hapšeni, koji su bili u pritvoru i maltretirani, vidi se da je upotreba sile prekomerna i da su poniženja prekomerna u tim i brojnim drugim situacijama i da čak i nemamo potpune informacije šta se sve dešava i šta se sve dešavalo našim studentima, kolegama, sugrađanima.

Moje mišljenje je da će studentska lista imati sve veću i veću podršku. Neki misle da će podrška da opadne s vremenom, ja mislim suprotno. Sve je veće nezadovoljstvo vlastima, i ako izbori budu za godinu dana, mislim da će studenti imati još veću podršku nego sada, bez obzira šta se bude u međuvremenu dešavalo.

Da li onda to znači da smena vlasti, a to znači antikorupcija i borba za vladavinu prava, jeste tema prvih narednih izbora?

Pa jeste, to su studenti i rekli i to je vezano za njihove inicijalne zahteve. Znači, njihovi inicijalni zahtevi su bili vezani za vladavinu prava i borbu protiv korupcije. I to je osnova za budućnost. Nas očekuje jedan dug period dok dođemo do civilizovanog i demokratskog društva. To neće doći preko noći, mnogo vremena treba da se svest ljudi promeni. Nisu svi naši zakoni loši. Opasno je to što predstavnici vlasti krše svoja ovlašćenja. Razvoj društva, poverenje u institucije je dug proces, ali preduslov je – promena, ona koja je pozitivna, suštinska i trajna.

Ovog oktobra „Vreme“ slavi i časti – čak 35 odsto popusta za naš 35. rođendan! Važi za polugodišnje i godišnje pretplate. Pretplatite se sada!