Naprednjaci u jurišu na apsolutnu većinu

Aleksandar Vučić, čovek koji je 2012. izgubio gradske izbore od Dragana Đilasa za deset odsto (35:25), ušao je u vanredne parlamentarne izbore 2014. i odmah gotovo aklamacijom proglašen za novog premijera. Istraživači javnog mnjenja prognoziraju mu i više od 50 odsto opredeljenih birača, dok ga kladionice, kojima su Srbi naklonjeniji, cene oko 43,20 odsto („Meridijan“). Demokratska stranka koja je parlamentarne izbore pre dve godine izgubila „za prsa“ od naprednjaka (24:22), danas se, prema dostupnim istraživanjima u koja malo ko veruje, ali ih svi prate, bori za dvocifren rezultat, a po najcrnjim prognozama i za – cenzus. Mada se o uzrocima ovog obrta manje-više sve zna, nesumnjivo je da je pred nama kardinalna tačka ovih izbora. I njihova najveća specifičnost.

Drugi važan aspekt ovih izbora jeste i taj što je Vučić demonstrirao nezapamćen koalicioni kapacitet u novijoj političkoj istoriji Srbije. Svi mu se udvaraju i svi hoće sa njim. Naučio je Vučić šta znači popularnost bez koalicionog potencijala i u Šešeljevim radikalima, i u Nikolićevim naprednjacima, jer se ni ovi potonji nisu baš mogli pohvaliti tom veštinom. Ali, tada nije mogao samostalno da deluje. Sada je druga priča. Ne može tu biti sporan narod koji mu aplaudira i glasa za njega. Nisu, na kraju krajeva, sporni ni mediji koji za njegov račun obaviše dobar deo posla, pa ni rejting majstori koji malo mere, malo spinuju. To je više-manje tipično ponašanje i važi za sve vlasti i sva vremena. Sporni su svi oni koji izgledaju na ovim izborima kao pomireni sa sudbinom, paralisani, liče na žabu kad sretne zmiju pa se ukoči, čeka zmija da je proguta. Svi se šamaraju međusobno, o Njemu niko ništa da kaže. Izgledaju kao da veruju da će ovo s Vučićem, potrajati. Ivica Dačić, Boris Tadić, Dragan Marković Palma, Krkobabići, Čedomir Jovanović, Ištvan Pastor, Nenad Čanak, niko u predizbornoj kampanji Aleksandra Vučića nije doveo u pitanje, pa makar i onako, retorički.

LJAJIĆ, ZUKORLIĆ, ROMI I MAĐARI: Ne dovode ga u pitanje ni oni koji kritikuju SNS kao bledu kopiju radikala, koji ne vide kadrovski potencijal naprednjaka, koji veruju da bez Vučića naprednjaci u ovom trenutku ne bi mogli da pređu cenzus. I oni koji se ponašaju kao da Vučić i nije predsednik SNS-a, valjda što su gadljivi na SNS još uvek, ali ne i na njihovog šefa. Vučićeva pozicija je danas takva da jedino DS i DSS ne žele sa njim, ali – ni on sa njima. S malim izuzetkom da kad je trebalo smeniti Đilasa u Beogradu ni Koštunicu nije zaboleo stomak da pruži podršku Vučiću.

Vučić se pritom tako dobro pozicionirao da su sve manjinske stranke, u stvari, uz njega, direktno na njegovoj izbornoj listi ili na listama onih koji bi rado u njegovu vladu, ako ih pozove. Na naprednjačkoj listi „Aleksandar Vučić – Budućnost u koju verujemo“ našli su se SDPS Rasima Ljajića, Bošnjaci (Bošnjačka narodna stranka, Sandžačka demokratska partija i Sandžačka narodna partija), Romi (Romska partija) i Goranci (Građanska inicijativa Goranci). Ako mu Tadić bude jedan od koalicionih partnera, dovešće sa sobom Nenada Čanka, ali i Demokratsku zajednicu vojvođanskih Mađara i Demokratsku levicu Roma. Čeda Jovanović bi mogao, ukoliko Vučić odluči da je vreme za LDP, dovesti novom premijeru na kanabe i Muamera Zukorlića koji je pomogao kontroverznu manjinsko-nacionalističku partiju Bošnjačku demokratsku zajednicu Sandžaka, nastalu iz raskola BDZ-a.

Poslednji put kad se ovde dogodila gotovo plebiscitarna podrška jednom čoveku bilo je 1990. godine. Tada je apsolutnu vlast uživao Slobodan Milošević na čelu SPS-a, koji je te godine osvojio 194 mandata u Narodnoj skupštini, ili 46,1 odsto glasova. U završnici brze, tanke, prilično traljave kampanje, ako je verovati istraživačima javnog mnjenja, Vučićev SNS izašao je i na 52,3 odsto opredeljenih ispitanika. Tako ga je bar izmerila agencija „Pro pozitiv“, a naručilac istraživanja je bio list „Danas“. Po rezultatima ovog istraživanja, sprovedenog od 6. do 9 marta, drugoplasirana je koalicija Ivice Dačića sa 10,2 odsto. Cenzus, kažu, još prelaze LDP-ova koalicija (5,7 odsto) i DSS Vojislava Koštunice (5,5 odsto). Tadićeva koalicija oko Nove demokratske stranke i Đilasov DS po ovoj telefonskoj anketi – ne prelaze cenzus. Tadićeve demokrate su izmerene na 4,8 odsto, a Đilasov DS na 4,5 odsto glasova. Bilo je i drugih istraživanja objavljenih u medijima po kojima DS ne prelazi cenzus ili je tu negde jedva iznad cenzusa.

Međutim, izborno opredeljenje 37 odsto ispitanih građana u ovom istraživanju ostalo je nepoznanica: 13 odsto kaže da nisu sigurni za koga će glasati, 12 odsto ne želi da otkrije za koga će glasati, a 12 odsto pak kaže da neće izaći na izbore. Srećko Mihailović, sociolog koji je analizirao ovo istraživanje, podseća da se iz ranijih istraživanja zna da na izbore ne izađu svi koji imaju izborna opredeljenja, a takođe i to da se na biralištima pojavi mali broj onih koji bilo kako uslovljavaju svoj izlazak (još ne znaju, neće da kažu za koga glasaju i sl.) Mihailović uračunava i manjkavost biračkog spiska jer prema najnovijem popisu ima 5.923.734, a u aktuelnom biračkom spisku u Srbiji taj broj je veći za više od 800.000 upisanih birača. Tako, sociolog Mihailović zaključuje da se može računati na izlaznost između 3.750.000 i 4.000.000 birača, tj. na oficijelnu izlaznost od 55 do 59 odsto. Dopuštajući da istraživanja ne moraju odgovarati stanju na terenu iz najrazličitijih razloga, sociolog Mihailović se pita da li je moguće da na telefonski razgovor prilikom anketiranja radije pristaju glasači SNS-a, te da li je moguće da se ljudi plaše da kažu za koga će glasati, ali i da li je moguće da telefonski aparat nemaju oni koji ne glasaju za Vučića? Pod uslovom da sve to nije moguće, Srećko Mihailović veruje da će Vučić dobiti na izborima natpolovičnu većinu.

REFERENDUM O VUČIĆU: „Vreme“ je u prošlom broju objavilo istraživanje NSPM-a po kojem 45,80 odsto opredeljenih glasača glasa za naprednjake, tj. rezultat bez neizjašnjenih, ali je sa neizjašnjenima taj procenat mnogo niži – 31,20 odsto. Po tom istraživanju, ako se računaju i neizjašnjeni, Đilasove demokrate osvajaju tek 6,80 odsto glasova, a Tadićeve pet odsto. Ispred njih je koalicija oko Dačića sa 9,70 odsto. Bez neizjašnjenih, dakle ako se mere samo opredeljeni glasovi birača, rezultat je povoljniji za sve koji ulaze u trku za drugo, odnosno treće i četvrto mesto: koalicija SPS-PUPS-JS – 14,20 odsto, Đilasove demokrate deset odsto, a Tadićeve demokrate sa zelenima i ostalima – 7,40 odsto.

Sa neizjašnjenima ili bez njih, zbog ogromne razlike koja u rejtinzima postoji između prvog i drugog mesta, i visokog procenta podrške koji drži naprednjake daleko ispred svih, nimalo nije preterivanje kad se kaže da su ovi izbori – referendum o Vučiću, dakle ne referendum o naprednjacima, nego o Vučiću. Nemački je precizna ta konstatacija Johane Dajmel, zamenice direktora nemačke asocijacije za Jugoistočnu Evropu, koja kaže da je „jedino pitanje koliko daleko će sezati apsolutna dominacija naprednjaka“ („Danas“, 11. mart). Upitana da oceni kampanju, gospođa Dajmel reče i ovo: „Izborna kampanja u Srbiji je sva u znaku političkih ličnosti, mogućih postizbornih koalicija i taktika, a ne odnosi se na nadmetanje programa, vizija i strategija. Sa izuzetkom DSS-a i jasnog antievropskog kursa njegovog lidera Vojislava Koštunice, sve druge etablirane partije manje ili više igraju na istu proevropsku kartu i drže pompezne govore o reformama bez ikakvog ozbiljnog sadržaja. Politička mobilizacija je fokusirana na predsednika Srpske napredne stranke Aleksandra Vučića i na to da li su ljudi za ili protiv njega, na to koga će Vučić izabrati kao koalicionog partnera, kao i na pitanje kojom strankom bi Vučić mogao lakše da upravlja kada SNS, kako se očekuje, bude imala dominaciju. U zavisnosti od rezultata, SNS će tražiti malog koalicionog partnera s najmanjim mogućim uticajem. To će možda biti Liberalno-demokratska partija ili Nova demokratska stranka Borisa Tadića.“

POSAO, PENZIJE, POSAO, PENZIJE: Izostala je na ovim izborima i prepoznatljiva, makar i montirana kakofonija obećanja. Svi obećavaju isto, radićemo, dobijaćemo plate, dočekaćemo penzije, investicije će da nagrnu… Aleksandar Vučić je u kampanji obećavao reforme, borbu protiv korupcije, nova radna mesta, bolju privredu. Obećao je i da penzionerima neće smanjivati penzije. Brojni ekonomisti ipak konstatuju da zapošljavanja i pravih reformi teško da će biti u isto vreme, odnosno da bi na jednog novozaposlenog makar u prve dve godine bilo dvoje otpuštenih, mada niko ne spori nužnost reformi.

Ivica Dačić ih osporava ukoliko budu „protiv čoveka“. U ime koalicije SPS-PUPS-JS obećao je da će biti na strani radnika, seljaka i penzionera i da će braniti državne i nacionalne interese. Obećao je da će biti protiv mafijaša, obećao je posao, posao, posao, penzije, penzije, penzije. Rekao je da će radnike i penzionere zaštititi od tzv. reformatora.

I Dragan Đilas je protiv otpuštanja radnika i reče da „600 miliona evra za otpuštanje skoro sto hiljada radnika, kako je to budžetom planirao SNS, novac treba uložiti u privredu 20 regionalnih centara, uvesti besplatnu primarnu zdravstvenu zaštitu, obavezno srednjoškolsko obrazovanje i stipendije za najbolje učenike, ukinuti solidarni porez kojim se kažnjavaju lekari, profesori, rudari… osloniti se na prehrambenu industriju, energetiku i domaću pamet.“

Svi ostali ponavljaju reforme, posao, penzije, Dinkić ne bi dao da se steže kaiš, latio se paradajza kao Karić salate, Jovanović obećava samog sebe, jer priča da su svi bili u vlasti, sem njega.

U stvari, ko hoće da čuje, reklo bi se da su se pred ove izbore mogle čuti tri poruke. Prva stiže od SNS-a, novog lidera proevropske Srbije, koja kaže: „EU i reforme.“ Druga je poruka DS-a: „Ako SNS ostane na vlasti, Srbija će propasti.“ I treća DSS-ova: „Politička i vojna neutralnost s pogledom na Rusiju.“

UPORAN IZBORE DOBIJA: Otkako je formirala vladu sa koalicijom SPS-PUPS-JS i Dinkićevim regionima, Srpska napredna stranka nije ni izlazila iz kampanje. Nisu se opustili ni sekund, nisu dozvolili da im se biračko telo uspava, svaki lokalni izbori u Zemunu, Kosjeriću, Kovinu, na Voždovcu, tretirani su kao republički, u ovoj kampanji imali su najviše štandova, najupornije aktiviste i na zemlji i na internetu. Razumljivo je zašto Vučić svoje stranačko i biračko telo pokušava da održi maksimalno budnim. Nije to samo naučena lekcija iz Tadićevog poraza kada je zbog raspištoljenosti i indolentnosti napravljena od gotovog veresija, nego pre svega Vučićeva šahovska sistematičnost.

Nedavno je Dušan Proroković, direktor Centra za strateške alternative, o Vučiću napisao ovako: „Prva asocijacija na negdašnje poznanstvo sa Aleksandrom Vučićem su: fokus grupe. Još pre deset godina on se, naime, do te mere bio specijalizovao za čitanje istraživanja javnog mnjenja i prepoznavanje pulsa fokus grupa da je u svakom trenutku napamet znao šta u kom mestu treba obavezno reći, a šta nikako ne spomenuti, kako se obratiti kojoj kategoriji stanovništva i šta govoriti sa skupštinske govornice u koje vreme. Još tada je bio jedan od najboljih (ako ne i najbolji) u državi u ovom poslu. Nesumnjivo, u tekućoj predizbornoj kampanji se koristi ovom svojom veštinom. Samo, sada na raspolaganju ima veći broj informacija, iz pouzdanijih izvora, te se i odluke mogu donositi brže i lakše. Aleksandar Vučić tačno zna ne samo kakvu poruku odakle poslati, već i koliko će mu to glasova doneti.“

U održavanju takve budnosti sve je dozvoljeno pa i krajnje neumerena reakcija na pominjanje ukrajinskog scenarija. Paradoksalno je, pre nepune dve godine, perjanice DS-a upozoravale su da je izbor između naprednjaka i demokrata biranje između rata i mira, a danas naprednjaci, pre svih Vučić, pojavljuju se kao garant stabilnosti i prozivaju DS za ekstremističke namere. Šef naprednjaka poslednjih dana kampanje drži pažnju svojim biračima pričom kako bi 17. ujutro svi mogli da se ujedine protiv SNS-a. I sasvim legitimno uspostavlja cilj: SNS-u je potrebna natpolovična većina.

SNS se u borbi za apsolutnu većinu u Skupštini, pored epizoda „Feketić“ i „selidba urne s pepelom Nikole Tesle iz Muzeja u Hram Svetog Save“ (malo je falilo da odgledamo i ovu drugu) proslavio i epizodom „@SNSleaks“. Naime, SNS ima i internu volontersku mrežu na internetu koja služi za organizovanje aktivista i prosleđivanje uputstava za reagovanje i komentare na različite sadržaje iz kampanje (vidi tekst: „Hrani Simu pa šalji na Tviter“ – Vreme br. 1205). Cilj: kreiranje javnog mnjenja onlajn Srbije po naprednjačkom modelu i stvaranje utiska da smo svi mi – pomalo naprednjaci. Instrukcije armiji aktivista davao je Simo Čulić, član kabineta predsednika a mi smo sve saznali sa tviter naloga @SNSleaks. Mete onlajn aktivista bili su DS, SPS i Saša Radulović. Za sve što urade, aktivisti dobijaju bodove (za siguran glas, za deljenje na Fejsbuku, za objavljene komentare na portalima (B92 na primer donosi dva boda, a ostali portali po jedan), a posle kad sakupe dovoljan broj bodova mogu da idu na žurke i da se upoznaju sa SNS funkcionerima.

Ni aktivisti na zemlji nisu manje uporni. Tradicionalne kampanje telefonskih poziva i „od vrata do vrata“ Vučićevi naprednjaci su shvatili ozbiljno. Ono što, na duge staze, može da ugrozi Aleksandra Vučića, jeste vrlo neprimeren način na koji aktivisti SNS-a propituju građanstvo o tome za koga će glasati. Recimo, zateknete ih kod interfona svoje zgrade. Dobar dan, dobar dan. Oni su iz SNS-a i pitaju šta mislite o Aleksandru Vučiću. Vi kažete da ne biste da se izjašnjavate. Mlada gospođica pita za koga ćete glasati. Vi opet kažete uz osmeh da ne biste da se izjašnjavate. Onda mladi gospodin pita kako se prezivate da vam ne bi zvonili na interfon? Vi opet kažete da ne biste da se izjašnjavate i pitate kako smeju da vas legitimišu. Oni se zglednu i kažu da ne rade ništa loše. Jedna gospođa u penziji koju su tako propitivali se zbunila i kazala da neće da glasa za Vučića, pa se posle isprepadala da joj sin ne izgubi posao. Nije imala sreću da je sretnu ispred ulaza u zgradu. Otvorila im je vrata na kojima je pisalo prezime.

DEOBE KAO DEO TRADICIJE: DS,… fotografije: a. anđić

…DSS,…

…NDS