Napadi besa

Da li se sećate scene iz „Amarkorda“ kada otac u nastupu besa pokušava da se ubije tako što razvlači svoje vilice? Ta scena možda najbolje definiše suštinu besmislenog i nemoćnog nastupa besa. Da se čovek pretvori u krokodila koji će sopstvenim rukama da se raščupa ili udavi to je već, samo po sebi, i smešno i apsurdno. Ima, međutim, jedna zanimljivost koja ne upada odmah u oči: takvi nastupi besa mogući su samo u sasvim privatnom, intimnom okruženju. Nema kod oca nikakvog nastupa besa, nema nikakve energije, niti ičega iracionalnog kad ga se dočepaju fašisti. Svi mi, a ne samo otac iz „Amarkorda“, očigledno veoma dobro znamo gde možemo nekažnjeno, pa i uz određenu dozu sućuti, da ispoljimo svoj bes i ludilo.

Mene Srbija poslednjih mesec dana podseća na zemlju u kojoj smo svi jedna velika porodica i gde su javni napadi besa i ludila nešto krajnje normalno. Nevaljala deca, za razliku od „Amarkorda“, nisu uzrok. Najčešći povod je odnos prema prošlosti (bližoj i daljoj) i lične netrpeljivosti odraslih ljudi.

Milan St. Protić je, naravno, besan na Ministarstvo inostranih poslova – po njemu je sve loše krenulo još iz vremena Titove diplomatije. Kao primer nesposobnosti navodi bele čarape koje su u Vašingtonu nosili Titovi ambasadori. Valjda u te diplomate spadaju i Mirko Tepavac, Budimir Lončar, Živorad Kovačević. Mogu da zamislim te diplomate u belim čarapama samo kad igraju tenis, ali to ovde uopšte nije bitno. Bes mora biti javno pokazan – što je neodmereniji to deluje upečatljivije.

Nenad Čanak pokazuje svoj bes uz osmeh otkrivajući velike zavere i vojne pučeve. Zbog njegovih priča javljaju se i međunarodni faktori. Onda Čanak pozove Milana St. Protića – kao deo jeans internacionale – da mu bude savetnik za međunarodne odnose. Time je srušen monopol Ministarstva inostranih poslova. Biće ovde poslova za diplomate onoliko. Samo još da se nađe neko da to plaća.

Da bi se ojačala pozicija Ministarstva, javljaju se i sadašnji profesionalni diplomati. Oni govore da je to ministarstvo jedna visokoprofesionalna organizacija koja je razvila profesionalne kriterijume te da su mnoge nove diplomate nevične tom složenom i teškom poslu. Pade mi na pamet dojučerašnji šef diplomatije Živadin Jovanović, dugogodišnji diplomata od karijere, i način na koji se on uspinjao u diplomatiji poslednjih tridesetak godina. On, nažalost, nije jedini koga je dosadašnja jugo-diplomatija promovisala kao izuzetno uspešnog.

Uopšte, čini mi se da je posezanje za dobrim i lošim primerima iz naše prošlosti postala jedna tako besmislena i mahnita pojava da bi se nekim propisom trebalo zabraniti državnim službenicima da se na prošlost uopšte pozivaju. Ajde prvo da zavirimo u arhive i dosijee! Možda bi to moglo bar malo da smiri strasti.

A tek kad stupimo na polje odnosa Crkve i Države. Tu naprosto sve vrvi od živopisnih ilustracija. I tu su nastupi besa i mržnje nekako najrečitiji.

Da li neko zna, za poslednjih mesec dana, koliko je puta promenjena odluka oko statusa veronauke u našim školama? Sada kada je Zoran Đinđić obećao patrijarhu da će veronauka biti redovan a ne fakultativan predmet u našim školama, da li mislite da je time stvar okončana? Ako je po Zakonu o obrazovanju, on će morati da se menja – jer se menja broj časova, a ako se to uradi mimo Zakona, onda će, možda, oni kojima je mnogo više stalo do veronauke nego Đinđiću morati da ga napadnu zbog antilegalizma. Pa će svi da pobesne od toga.

Polako osećam kako me obuzima bes.

Kad danas neko napadne vaš agnosticizam ili ateizam sa stanovišta sopstvene religioznosti i optuži vas za sve grehe komunizma, globalizma i novog svetskog poretka, ne možete a da u prvom momentu ne osetite stid zbog takvog ponašanja. Ti napadi ne samo što su besmisleni nego su i duboko amoralni. Tvrditi danas da su svi ateisti bili, ili su još uvek, pristalice marksističkog pogleda na svet deluje nepodnošljivo pokvareno. Ako bi se malo pregledale liste političkih zatvorenika u ovoj zemlji od 1945. do 2000. godine, lako bi se moglo utvrditi ko je predstavljao ozbiljnu političku pretnju a ko nužno zlo u ovoj zemlji. Saradnja svih glavnih crkava i verskih zajednica sa tadašnjim režimom predstavlja javnu tajnu. Uostalom, samo je Katolička crkva u Poljskoj, od svih crkava u Istočnoj Evropi, predstavljala ozbiljnog ideološkog i političkog protivnika. Od svih istočnoevropskih zemalja u Rusiji je, do sada, obelodanjeno najviše podataka o saradnji jednog dela sveštenika sa tajnim sovjetskim policijama. Zbog toga, naravno, niko normalan neće tvrditi da crkve i religiozni ljudi nisu bili planski i zločinački potiskivani i zlostavljani u vreme komunizma. U pitanju je, međutim, bio odnos prema ljudskim slobodama i pravima uopšte, a ne samo prema religijama. U našim prilikama priča o najvećem stradanju vernika i crkava u odnosu na ostale građane stvarno je više nego preterana.

Ali bes prema ateistima ima i jednu krajnje bezobraznu intimnu prirodu. Ko ima prava da traži od bilo koga da se izjašnjava da li veruje? Nije li to pravo nešto najintimnije što je dato čovekovoj prirodi? To bi bilo isto kao kad bi se tražilo da se ljudi izjašnjavaju imaju li razvijen osećaj za ljubav. Sposobnost, i spremnost da se voli, veruje, stidi, ponosi… do te je mere lična stvar da je o tome besmisleno raspravljati.

Mene oko ovoga, oko provale veroučiteljskog besa, veoma zanima još jedna stvar: šta je s odgovornošću? Ko će snositi odgovornost za ovakvo uplitanje Crkve u privatni i državni život ukoliko posledice uvođenja veronauke budu loše po decu i naš ukupni politički i javni život? Da li će sutra, ukoliko dođe do razmirica i tuča dece u verski mešovitim školama u Sandžaku i u Vojvodini, odgovornost da preuzme Ministarstvo prosvete, Ministarstvo unutrašnjih poslova ili verske starešine? Kad je već o verskim starešinama reč, može li neko da zamisli da se episkop Filaret pojavi kao posrednik i pomiritelj u Novom Pazaru?

Srpska pravoslavna crkva, Katolička crkva i Islamska verska zajednica, tri najznačajnije verske organizacije kod nas, nisu se nijednom rečju ogradile od onoga što je na prostorima bivše Jugoslavije počinjeno, često u njihovo ime. Neki crkveni visokodostojnici, kao g. Filaret, na primer, aktivno su podržavali rat i raspirivali mržnju. (Da li će, možda, fotografija oca Filareta s onim mitraljezom – negde u Slavoniji – biti sastavni deo udžbenika iz veronauke?)

Sve je to deo jedne gadne, traljave i besmislene mućkalice u kojoj pravoverni, pošto su zaštićeni i u krugu porodice, mogu da se prepuste svojim nekontrolisanim nastupima mržnje i besa. Ima u tom besu svačega. Pogotovo raspoloženja tipa: Sad il’ nikad! Da li je u pitanju čista intuicija ili ozbiljna politička procena nije mi poznato. Jedno je sigurno: previše je Glava Porodice koje su se uključile u pokazivanja svoga besa. Pretpostavljam da jedan deo njih sve vreme pažljivo osluškuje Glas Naroda. Uopšte, mnogi se pozivaju ili na „glas“ ili na istraživanja javnog mnjenja. Ja, međutim, mislim da kod nas niti postoji verodostojni glas naroda, niti postoji javno mnjenje. Postoje reakcije. To da. Kao što su provale besa ili padanje u apatiju i beznađe.

Ako nešto istinski postoji u ovom narodu, onda je to zdrav instinkt samoodržanja, neka skrivena crta zdravog razuma koja će umeti mnoge stvari da proceni na zdraviji i mudriji način nego tzv. stručnjaci i analitičari. Uzdam se u mlade ljude na kojima će veroučitelji i političari pokušati da izvedu veličanstven društveni i duhovni eksperiment: prelazak iz carstva materijalizma u carstvo idealizma. Baš me zanima za godinu dana kakav će biti učinak duhovne obnove građana Srbije.

Ova vizija me umiruje. Time bi se mnogi besovi mogli ublažiti. Zamislite sve te pobesnele i lude Očeve i Gazde kako kroz godinu dana pokušavaju preko TV ekrana da objasne kako oni to, u stvari, nisu tako zamišljali. Pa ko je to, uopšte, zamislio! Sudbina! Neka se samo ne pozivaju na tu reč. Svaki put kad pobesne i počnu javno da pričaju ono što se u pristojnom društvu nikada ne priča, pomislim da njihov karakter i ponašanje ne određuje nikakva sudbina već samo nedostatak razuma i pristojnosti.