Na ivici opstanka

Nataša Bojanić ima 33 godine i već nekoliko godina svakodnevno zaustavlja prolaznike na Terazijama u Beogradu. Ona je kolporter i jedno od „zaštitnih lica“ časopisa „Liceulice“. Svakoga dana ona na svoju tezgu iznese 15 primeraka novina, a proda ih bar deset. Polovina novca od prodaje časopisa sleduje njoj, a ostatak ide redakciji, za izdavanje narednog broja i dodatne aktivnosti socijalnog uključivanja. „To mi je jedini izvor prihoda i od prodaje časopisa mogu da živim“, kaže Nataša za „Vreme“.

Koliko će još ona i njenih stotinak kolega u plavim „keceljama“ zaustavljati prolaznike na ulicama Beograda nudeći svoj časopis, veliko je pitanje. Opstanak ovog lista, koji izlazi na svaka dva meseca, ugrožen je zbog nedostatka sredstava za njegovu održivost. Pretprošlog četvrtka, 28. jula, na veb-stranici časopisa objavljeno je da je list pred gašenjem.

VERNI SAMO GRAĐANI: Na nedavno završenom medijskom konkursu Ministarstva kulture i informisanja „Liceulice“ nije dobilo sredstva, a na sajtu časopisa navedeno je: „Javna sredstva iz gradskih i republičkih fondova ostaju nam tradicionalno nedostupna, izneverili su nas i donatori – oni kojima je u misiji da podrže ovakve projekte, izneverili su nas i neki partneri među kompanijama sa kojima smo sarađivali.“ Ovakav odnos prema organizaciji „Liceulice“ potvrđuje kakav je zapravo odnos prema ugroženima. Jedino ih, kažu, nisu izneverili građani koji časopis kupuju od prodavaca.

Zahvaljujući vernim kupcima, tiraž novina dostigao je oko šest hiljada odštampanih primeraka, od čega se proda 99 odsto. Međutim, sredstva od prodaje magazina nisu dovoljna za njegov opstanak. Urednik časopisa „Liceulice“ Bojan Marjanović kaže za „Vreme“ da je za opstanak magazina potrebno oko sedam miliona dinara godišnje. Ukoliko na papir stavimo to da novine izlaze šest puta u toku jedne godine u šest hiljada primeraka, prihod od prodaje je nešto manji od pet i po miliona dinara. Polovinu novca od prodaje dobijaju prodavci, pa tako na godišnjem nivou profit od prodaje iznosi oko dva miliona i sedamsto hiljada dinara. To je nešto više od trećine potrebnog novca. Ostatak je stizao od onih koji su sada odbili saradnju.

„‘Liceulice’ je, u organizacionom i finansijskom smislu, fond – naš opstanak zavisi od individualnih i korporativnih donacija građana i podrške nadležnih institucija, lokalnih i republičkih, kao i od finansiranja iz raznih fondacija koje, shodno svojim, podržavaju projekte kao što je naš“, kaže Marjanović. „U perspektivi, magazin ‘Liceulice’ mogao bi biti samoodrživ i mi idemo ka tome – iz broja u broj, iz godine u godinu prodaja je sve bolja, mreža naših prodavaca sve razgranatija, međutim, još uvek nam je potrebna podrška da istrajemo na našem putu.“ Na pitanje zašto su, po njegovom mišljenju, donatori odustali od pomaganja časopisu, Marjanović daje odgovor koji je donekle utešan: „Od donatora nismo dobili nikakvo obrazloženje zašto su odustali od daljeg finansiranja novina. Izgleda da su svi navikli da magazin izlazi redovno, pa im se možda čini da nema poteškoća. Sa druge strane, možda ne znaju koliko je teško izdati jedan broj i koliko je novca za to potrebno. Sada kada nam se dogodila kriza, neki od starih donatora su se javili da pomognu i da opet doniraju.“

MARGINALIZACIJA MARGINALIZOVANIH: Dvomesečne ulične novine u Beogradu počele su da izlaze pre šest godina i znak su podrške marginalizovanim grupama. Cilj je podsticanje njihove veće ekonomske, kulturne i socijalne uključenosti. Čitava priča počela je tako što su se ljudi potpuno različitih profila – iz produkcije, novinarstva, marketinga, vizuelnih umetnosti – okupili oko ideje koju je glumac Branislav Trifunović doneo iz Slovačke, oko ideje nastanka uličnih novina. Šest godina kasnija, ta ideja mogla bi da padne u vodu, uprkos trudu i radu onih koji su uključeni direktno u pravljenje i prodaju novina.

Koncept uličnih novina postoji u svetu duže od 30 godina, a trenutno u više od 40 zemalja izlazi oko 120 ovakvih magazina. Karakteristično za sve ulične novine jeste da ih prodaju pripadnici marginalizovanih grupa, da polovina iznosa od svakog prodatog primerka ide direktno prodavcu, a ostatak se koristi za štampanje narednog broja ili za ostale programe dodatnog osnaživanja. Takođe, to nikada nisu novine koje su komercijalne, već se bave važnim društvenim pitanjima.

Neodobravanje sredstava na nedavno završenom medijskom konkursu Ministarstva kulture i informisanja i odustajanje donatora od pomaganja, moglo bi one sa margine društva, koji rade za „Liceulice“, dodatno da marginalizuje. Iako ovaj časopis nije registrovan kao medij, svojim karakterom se uklapa u propozicije konkursa, te ostaje nejasno zašto sredstva nisu odobrena. „Od Ministarstva nije stiglo nikakvo obrazloženje, već samo negativan odgovor“, kaže Marjanović. „Ranijih godina, u dva navrata, dobijali smo podršku od Ministarstva. Međutim, važno je naglasiti, ‘Liceulice’ je jedan od retkih zaista neprofitnih medija koji se svojim celokupnim delovanjem, specifičnim načinom distribucije, ali i sadržajem, u potpunosti uklapa u propozicije konkursa koji je Ministarstvo raspisalo, te zaista mislimo da je ta vrsta podrške nešto što ne bi trebalo da izostaje.“

GRAĐANSKA SOLDARNOST: Od 28. jula, kada je objavljeno da se časopis nalazi pred gašenjem, pokrenut je niz onlajn i oflajn akcija i peticija za pomoć. U „Liceulice“ za „Vreme“ kažu da je za deset dana prikupljeno preko 250.000 dinara. To je, kažu, dovoljno da, recimo, odštampaju sledeći broj i da dobiju malo vremena u traganju za dugoročnijim i stabilnijim rešenjima. „Ipak, važno je naglasiti da su nam, u ovim danima krize, građani zaista pomogli na najrazličitije načine – od donacija i pretplata, preko kupovine naših majica pa sve do širenja naše priče i pozivanja na solidarnost sa magazinom. Uostalom, samo se tako, solidarno, možemo i izboriti za trajniji opstanak magazina. Ta borba nam tek predstoji“, kaže Marjanović.

Svi prodavci su, takođe, uključeni u borbu na najrazličitije načine. Oni su svaki dan, kao i uvek, na ulicama i prodaju magazin, ali i sa urednicima gostuju po medijima, a neki od njih predlažu i dodatne ideje kako bi mogli da pomognu opstanku priče pod nazivom „Liceulice“. „Naš prodavac Mirko, koji je zainteresovan za fotografiju, pre nekoliko godina je imao izložbu svojih fotki. Danas, Mirko ima ideju da napravi aukcijsku prodaju tih radova i da sav prihod od prodaje bude njegov način da pomogne opstanku magazina.“

Magazin „Liceulice“ samo je jedan od projekata za socijalno uključivanje marginalizovanih grupa koje sprovodi ova organizacija. Ujedno je i najveći projekat. Svi prodavci ovih novina pripadnici su neke od osetljivih i marginalizovanih grupa. Takav karakter čini ovu organizaciju socijalnim preduzećem. Međutim, u Srbiji i dalje ne postoji zakon o socijalnom preduzetništvu, pa samim tim ni takva preduzeća nemaju nikakve olakšice. Ministar za rad, zapošljavanje i boračka i socijalna pitanja u tehničkom mandatu Vlade i kandidat za isti portfelj u novom sastavu, Aleksandar Vulin, dva dana pre nastanka ovog teksta najavio je novi predlog zakona o socijalnom preduzetništvu. Kako će taj nacrt izgledati, ostaje da vidimo. Ipak, svi prethodni nacrti ovog zakona ni na koji način nisu olakšavali rad istinskom socijalnom preduzeću kakvo „Liceulice“ jeste, napominje Marjanović.

Za one koji prodaju ovaj magazin i od toga žive, veći problem od usvajanja zakona je to da li će i narednih meseci imati šta da prodaju. Nasmejana kolporterka sa Terazija Nataša Bojanić nada se da će još dugo zaustavljati građane i prodavati mnogo narednih brojeva. Ona je osoba sa invaliditetom i prodajom novina zarađuje za život. Koliko će još dugo to trajati, ne zavisi od prodavaca, a ni od uredništva. Važniju ulogu igraju neka druga lica.