U danima kada se prelama tekuća školska godina i pokušava da odredi da li će se studenti i đaci vratiti u klupe ili će se potpuno odreći jedne školske godine i nastaviti svoj protest do konačnog ispunjenja uslova, studenti su doneli novu odluku koja se čekala već neko vreme – zahtevaju od režima da raspiše vanredne izbore za skupštinu Srbije.
Posle šest meseci blokada i borbe na ulicama, borbe u selima i gradovima, borbe na putevima Evrope, studentski pokret se okrenuo opciji da zahvaljujući glasačkoj kutiji pokušaju izaći iz duboke krize u zemlji i tako doneti neophodne promene.
Eto, konačno, političke artikulacije od koje se bežalo i o kojoj nije htelo ni da se govori. Naime, ova opcija je odavno bila hladnokrvno odbijana jer se čekalo da “država proradi” i “institucije krenu da postupaju po zakonu”. Ali, kako se to nije dogodilo, a režim nije popuštao u represiji, stvorila se klima u kojoj je bilo neophodno da se zatraži neminovno. A to je raspisivanje izbora na kojima bi pokret iniciran ili podržan od studenata pokušao da pobedi stranačku mašineriju Aleksandra Vučića.
KAKO DO DOGOVORA
Za razliku od drugih, ova studentska odluka od 5. maja nije naišla na potpuno odobravanje javnosti, koja je po pravilu aplaudirala i podržavala sve što su studenti radili i govorili. Atmosfera je takva da se, na neki način, studentima poručuje: dobro ste se setili, gde ste bili da to kažete 15. marta u Beogradu, niste hteli da pričate sa Vučićem, a sad od njega tražite da bude glavni kada je na konopcima… Svi ti glasovi i komentari ilustruju onu vrstu dvoumljenja koju ima deo društva što ne podržava ovaj režim.
Dok je sa jedne strane monolit, kojeg bespogovorno podržava cela armija birača sa neograničenim sredstvima za neprekidnu kampanju i koji kontroliše svu silu u Srbiji, na drugoj strani je rastrojena grupacija koja se teško dovodi na jedan kolosek. Ona kanda još uvek nije razumela da bi njen monolit trebalo da bude odgovor volji jedne osobe i ujedno jasna alternativa sadašnjem režimu.
“Ne vidim šta nam stoji na putu da se ne dogovaramo”, zavapio je u Utisku nedelje Dejan Ilić, beogradski izdavač, kolumnista Peščanika, čovek koji je zbog javno izrečenih stavova nedavno privođen u beogradsku policiju.
Izgleda da su posle pola godine samostalnog delovanja i ograđivanja “od politike”, studentskom pokretu došle do pameti bar dve stvari: prva – režim nije zainteresovan da se bilo šta promeni u Srbiji (osim na nivou da se da više novca univerzitetima, ali da se za uzvrat dobije pokoravanje); i drugo – da sama studentska inicijativa bez uključivanja političkih aktera ne može da dovede do promene jer su one posledica političkih, a ne nekih imaginarnih procesa. U tom smislu, zahtev za izborima trebalo bi da znači da studenti sada imaju razumevanje za opoziciju i druge grupacije – aktivističke ili nevladine – koje su im saveznici u borbi za promene u Srbiji.
Ako je do toga došlo, onda je potrebno da se uđe u narednu fazu i pravi neka vrsta predizborne koalicije ili dogovora oko toga šta se očekuje da se uradi na budućim izborima i šta treba uraditi posle njih ako se na njima osvoji većina u parlamentu. Studenti su do sada pokazali nezabeleženu sposobnost organizovanja, koja ide dotle da se o tome ispredaju mitovi i šire glasine od početka kako “nema šanse” da “to oni smišljaju” nego, valjda, postoji neka organizacija iza njih koja im smišlja svaki korak i potez poslednjih šest meseci. No, sada ulaze u polje real politike, mnogo drugačije i dramatičnije nego bilo koje u kome su do sada bili i u kome vladaju sasvim drugačija pravila ponašanja i odnosa među akterima.
Poziv na raspisivanje izbora je poziv režimu, a trebalo bi da se vidi da li će postojati i poziv svim ostalima na društveni dogovor o tome kako se suprotstaviti režimu na budućim izborima. Oni mogu biti raspisani neočekivano brzo, a možda ih i ne bude pre nekog “redovnog termina” ako ne bude izuzetno jakog pritiska na ulici.
STUDENTI, JAVNOST I STRANKE
Danas, početkom maja, ne izgleda da je taj pritisak posebno snažan uprkos tome što i ove nedelje studenti marširaju prema Loznici, gde je zakazan novi veliki protest za petak 9. maj. Zapravo, deluje da se čitavo društvo, izmoreno od uzbuđenja blokada i protesta, povuklo na “rezervne položaje” i traži način da “povrati dah”. U istom je stanju i režim, koji je očevidno na konopcima, grogiran i da ne kažemo, bolestan, pa traži način da se presabere i proba da pokaže snagu.
Srbija je u paralizi. Studentska inicijativa je donela rezultata, tako da većina može i te kako da se zapita na šta liči život u Srbiji i kakva nam je budućnost. Nekoliko veličanstvenih masovnih okupljanja dalo je novu snagu onom pokretu koji jeste za promene i koji još uvek veruje u ideju na zakonu zasnovane države, uprkos žilavosti i beskrupuloznosti režima koji je bio prinuđen da obori vladu Miloša Vučevića. Sada ta ista parlamentarna većina tvrdi kako ima legitimitet da podržava nekakvu vladu Đure Macuta.
U tom kontekstu, novi vanredni izbori – i to oni koji bi bili odmah zakazani – jesu najočevidnije rešenje za pokušaj da se napravi pravednija raspodela političke moći, ali ne greše ni oni iz opozicije koji vele da nema nikakvih izbora dok se ne promene izborni uslovi.
“Hajde da studenti rade sa nama na poboljšanju izbornih uslova”, rekla je u utorak Ivanka Popović, ranije rektorka BU, sada profesor emeritus na Beogradskom univerzitetu i jedna od osnivačica inicijative Proglas.
U tekstu na Peščaniku, pravnica Sofija Mandić nešto slično poručuje studentima i pomalo ironično kaže da se studenti sada obraćaju “nenađenoj instituciji dajući mu na značaju kada je slabiji nego ikad”.
Glumac Nikola Kojo i nekadašnji predsednik DS-a Bojan Pajtić pozivaju sve da bezrezervno podrže inicijativu studenata, posebno političke partije koje su na različite načine reagovale i na prvi nagoveštaj ideje da će studenti tražiti izbore.
Opozicione partije koje su odmah podržale studentsku inicijativu su DS, Ekološki ustanak, Kreni-Promeni, pa i Zeleno-levi front. Ranije su prema mogućoj inicijativi bili skeptični SSP i Pokret Srce, insistirajući na tome da se ostane na konceptu prelazne vlade. Od tog koncepta odustala je partija NPS lidera Mikija Aleksića, koji sada veli da je za prelaznu vladu kasno i da se treba okrenuti ka novim inicijativama.
Ono što povezuje sve na opozicionoj strani Srbije i dalje je isto: opšte nepoverenje, surevnjivost i nemogućnost da se prevaziđe ni politička ni lična sujeta. Oni izgledaju kao posvađani lokalni odbori SNS-a bez Vučića. Zato se čini da bi im i izborni rezultat taman bio takav – oko granice cenzusa od tri odsto.
U trouglu režim–opozicija – studentski pokret, ovi poslednji za sada imaju najveće poverenje građana, pokazuju sva istraživanja od decembra prošle godine i bilo bi dobro da se takvo raspoloženje građana vidi i u preraspodeli političke moći, uticaja i odgovornosti.
Studenti moraju dalje da odluče da li će da vode proces ili će samo nekome da daju podršku, a opozicija mora da se ujedini i zatraži tu podršku od studenata istovremeno nudeći sve što može toj budućoj listi i nekoj budućoj Vladi Srbije, koja će zapravo biti prelazna vlada. A oni u opoziciji koji imaju drugačije ideje treba i da objasne javnosti zbog čega nema zajedničkog fronta.
LEGITIMITET I MOBILIZACIJA
Na drugoj strani, SNS i Vučić – čija je pozicija predsednika države za sada nesporna – imaju sve manje legitimiteta. To im je jasno, pa bi se zato moglo očekivati da Vučić ipak ide na izbore jer je više puta ponavljao da on neće držati vlast bez legitimiteta, ali je takođe i teško verovati da će ići u borbu koju unapred ne može da dobije. Možda je sada došao taj trenutak da se izmeri u relativno poštenoj utakmici, koja nikada neće biti poštena s obzirom na resurse i medijsku manipulaciju koju ima u rukama, ali da u mesecima kada više nije u stanju da formira relevantnu vladu, ponudi Srbiji izlaz iz krize na civilizovan način. U odluci da to uradi mogu mnogo da mu pomognu glasovi sa strane, posebno iz Evropske unije i pojedinačnih njenih članica. EU bi, takođe, mogla da pomogne i oko sprovođenja čitavog izbornog procesa. Vučić ima ono što niko nije imao: budućnost protiv sebe, mladost koja se žrtvuje da promeni Srbiju i da ta promena sve više znači da on ne bude na vlasti, štaviše.
Činjenica da se nastavnici vraćaju u škole i da ljudi sa Univerziteta ne žele da dovedu u pitanje postojanje te institucije ne govori da je režim pobedio – izgleda da sazreva ideja o novoj taktici, ali sa istim strateškim ciljem.
Studentska pobuna je prethodnih meseci pokazala kako su naizgled nemoguće stvari moguće kada ih sprovode oni koji imaju kredibilitet i zato je sada možda prvi put moguće zamisliti da bi se studenti, čak i ako bi se vratili na nastavu, mogli opet brzo da se organizuju u pobune ako režim pokuša da sprovede u tajnosti neku prevaru. Ako je nešto nasleđe ovih meseci pobune, onda su to možda dve stvari: razumevanje između nastavnika i učenika i spremnost dela društva da brzo reaguje na kršenja prava neke grupe.
Ono što se još čeka jeste dobro organizovan pokret koji će delovati na teritoriji čitave Srbije, uz odličnu vezu sa dijasporom i koji će doneti izbornu pobedu protiv ovog režima čak i u ograničenim izbornim uslovima. Zato čekamo šta će nam još reći i studenti i oni koji sebe vide kao opoziciju ovom režimu.
