"Da se srpska javnost tada drugačije odnosila prema žrtvama Prvog svetskog rata, istorija Srbije od 1941. godine do poslednje decenije prošlog veka izgledala bi drugačije. Jer, u tom ratu je stradalo 68 odsto aktivne muške snage, deca se nekoliko godina nisu rađala i u Srbiji nije bilo deteta ispod tri godine, 60 godina posle završetka toga rata nije bilo stanovništva koje bi ostarilo"
Knjiga dr Žarka Vukovića Savezničke medicinske misije u Srbiji – 1915 (Plato, 2004) sa podnaslovom Da ne zaboravimo, pretežno upućena lekarima, humanitarnim radnicima i istoričarima, predstavlja svojevrstan zbornik dokumenata koja iz ugla misionara svedoče o Prvom svetskom ratu u Srbiji. Knjiga je rezultat dugogodišnjeg sistematskog prikupljanja i proučavanja velikog broja dokumenata i podataka o događajima i ličnostima od 1914. do 1918. godine (članci iz strane štampe, pisma i dnevnici članova misija i dr.) i daje prikaz savezničkih misija koje su u našoj zemlji boravile za vreme Prvog svetskog rata. Ovu knjigu o stradanju i žrtvama doktor Vuković posvećuje stotinama lekara, sestara i bolničarki koji su moralno, profesionalno i odgovorno obavljali svoj posao ne napuštajući svoje ranjenike.
Autor ovog izdanja, specijalista socijalne medicine i publicista, smatra da naša istoriografija nije valjano zabeležila ono što se događalo sa narodom u pozadini, pogotovo u gradovima gde su se vodile bitke za spas života ranjenika i obolelih. „Kada sam video kako izgledaju knjige istorije moje dece pre dvadeset pet godina, zapanjio sam se – to nije bila istorija. Imao sam pred sobom dokumenta i inostranu literaturu, i okrenut istoriji medicine, ustanovio sam da se pravo bogatstvo nalazi u višetomnim izdanjima nekadašnjih lekara, medicinskih sestara i humanitaraca koji su bili u Srbiji za vreme Prvog svetskog rata“, kaže dr Vuković.
„VREME„: To je zapravo knjiga o srpskim žrtvama za vreme Prvog svetskog rata, iako naslov asocira na nešto drugo?
DR ŽARKO VUKOVIĆ: To je neka vrsta skrivanja, i tako sam postupio jer me boli činjenica da se naše društvo ne odnosi na pravi način prema žrtvama. Knjiga je puna jetkosti i tuge, jer su tolike žrtve iz Prvog svetskog rata zaboravljene, iako je Srbija dugo bila u žiži svetske javnost upravo zbog tih „žrtava koje su začudile svet“, ali ne i našu javnost koja se oglušila. Prema mom mišljenju, da se srpska javnost tada drugačije odnosila prema žrtvama rata, istorija Srbije od 1941. godine do poslednje decenije prošlog veka bi izgledala drugačije. Jer, u tom ratu je stradalo 68 odsto aktivne muške snage, deca se nekoliko godina nisu rađala i u Srbiji nije bilo deteta ispod tri godine, 60 godina posle završetka toga rata nije bilo stanovništva koje bi ostarilo, pa smo tako proglašeni „mladim stanovništvom. Zaboravlja se i da su srpske žrtve tokom tog rata bile veće od ukupnih žrtava Grčke, Bugarske, Rumunije, Italije…
U knjizi posebnu pažnju posvećujete britanskim misijama, pogotovo misiji Federacije žena Škotske, koji je predvodila legendarna dr Elsi Inglis.
Posebno ističem misiju Federacije žena Škotske zato što su one sve vreme bile sa srpskim narodom 1915. godine, a kada je Srbija okupirana, isti ti ljudi našli su se u bolnicama škotskih žena u sastavu srpske vojske na Solunskom frontu. Žene Škotske su bile u najtežoj situaciji za vreme trajanja epidemije pegavog tifusa i grobovi tih mladih devojaka i lekara su svuda oko nas: Luiza Džordan, glavna sestra bolnice u Kragujevcu, Margaret Frejzer, šampion engleske u ženskom golfu, dr Elizabet Ros, koja je umrla u Kragujevcu… Česmu u Mladenovcu, jedinstveni spomenik, podigli su vojnici tokom rata u znak zahvalnosti humanitarcima, lekarima i medicinskim sestrama koji su došli da pomognu srpskom narodu za vreme strašne epidemije pegavog tifusa koja je odnela oko 300.000 života (samo u Beogradu 50–100 ljudi dnevno). Ali, mi se ne obaziremo na takve žrtve i nemamo pravi odnos prema njima.
U knjizi su prikazane i druge savezničke misije: ruska misija, koja je spasila Srbiju za vreme epidemije pegavca; američka misija sa bolnicom Crvenog krsta, čijih je pet lekara umrlo za vreme epidemije; francuska misija, koja se sa sto ljudi odazvala na Pašićev poziv; zatim grčka, kanadska, australijska, holandska, belgijska, novozelandska i danska misija. Sve te misije ostavile su dokumentaciju o svom boravku u Srbiji i to su publikacije koje sam sakupljao četvrt veka. Monika Kripner, pisac knjige Žene u ratu, Srbija 1914–1918, ustupila mi je deo svoje dokumentacije po okončanju karije, pomagali su mi prijatelji iz Škotske, a posebno Margo Lorens.
Kako objašnjavate to što se Srbija „oglušuje“ o žrtve?
Razni istoričari su davali problematična objašnjenja te pojave, i ja ih ne bih komentarisao. Mislim da ima više faktora. Na primer, pojedinačne žrtve se kod nas više vrednuju nego žrtve u celini, tako je i sa onima u čiji spomen su kod nas podizani krajputaši. Ukupne žrtve su marginalizovane ukazivanjem počasti i isticanjem raznih vojvoda, generala i pukovnika…
Da li možete da napravite paralelu između nekadašnjih savezničkih misija i današnjih humanitarnih organizacija na tlu Srbije?
To je pitanje sasvim na mestu, ali mi je žao što sada nije sa nama mladi istoričar Predrag Marković koji je govorio o današnjim „humanistima“ u sastavu nevladinih organizacija koji to rade za lepe honorare, i poredio ih sa nekadašnjim heroinama koje su položile svoje živote dosledno izvršavajući svoje obaveze prema bolesnicima.
Postoji li, prema vašem mišljenju, manipulacija žrtvama u današnjim humanitarnim misijama, bilo da je reč o srpskim žrtvama ili žrtvama drugih naroda u ratovima devedesetih?
Mogao bih to samo da potvrdim, ne ulazeći u detalje, iz ličnog uverenja da je to toga moralo doći upravo jer se u protekloj istoriji žrtvama nije posvećivala odgovarajuća pažnja. Do manipulacije je moralo doći zato što su se sve žrtve u prošlosti zbog politike i ideologije podvrgavale nekakvim mehanizmima i opstrukcijama, premeštanjima, zanemarivanjima. Srpski narod koji je doveden do ivice biološkog istrebljenja danas je satanizovan. Ponekad se pitam da li je to taj isti narod, jer ga nije više ni bilo. Nastao je neki novi sa nekim importovanim osobinama.
Rozali Morton, američka misionarka, nazivana i „srpskom majkom“, posle završetka rata sakupila je stotinak naših dečaka i devojčica, povela ih na školovanje u Ameriku i nastavila da se brine o njima. Beogradska skupština je 1929. godine donela odluku da se jedna ulica nazove njenim imenom, ali je to 1945. godine promenjeno u Ulicu neznanog junaka. To je slučaj i sa Ulicom ledi Kaudri (današnja Šekspirova), koja je izgradila Memorijalnu bolnicu na Dedinju, danas poznatu kao Železnička bolnica.
Zašto je svako ko se bavio upotrebom neutvrđenog tipa akustičnog oružja na studentskom protestu 15. marta postao neprijatelj države, terorista i atentator na Vučića? Zbog čega bi i Berija pozavidio Biji na ovoj operaciji? Kako režim u Beogradu 2026. nastoji stvoriti atmosferu nalik na onu iz Moskve 1937
Podaci Vrhovnog javnog tužilaštva pokazuju da poslednjih godina raste broj zahteva koje tužioci upućuju policiji radi prikupljanja potrebnih obaveštenja, ali da odgovori na te zahteve sve češće izostaju. Reč je o prvoj i jednoj od najvažnijih radnji u predistražnom postupku, bez koje tužilaštvo u mnogim slučajevima ne može da nastavi istragu
Zašto su se na meti režima, pored studenata, našli verbalni delinkventi – analitičari, stručnjaci i novinari? Kako je Više javno tužilaštvo u svom saopštenju donelo presudu da su studenti sami sebe streljali zvučnim topom? I kako je Vučić tvrdio da Srbija uopšte nema zvučne topove, a ispostavilo se da ih ima, kao što je odmah posle pada novosadske nadstrešnice tvrdio da “jedino ona nije renovirana”, pa se brzinom svetlosti na društvenim mrežama utvrdilo da to nije istina? Na koji je način aktivirana medijska bomba u režimskim medijima sa unapred spremljenim spiskovima ljudi koji su učestvovali u “zaveri” i koje treba utući? I da li je reč o pokušaju zabrane studentskog pokreta
Pošto tužilac u Srbiji ne može da optuži osobu koja se kolima zaleće u građane, gledaoci RTS-a mogu videti kako se pred kamerama obesmišljava ta pravna institucija
Srbija će sačuvati mir, lokalni funkcioneri moraju da razgovaraju sa narodom ili će biti smenjeni, ekonomija raste brzo, žele da nas sruše jer Srbija grabi napred, nema više straha od “blokadera”, predsednik je žrtva, biće veće plate i penzije. Na osnovu iskustva, po svoj prilici ovako će izgledati Vučićeve poruke na predstojećem mitingu
Ljudi iz autobusa plaše se svega, a naročito da ne razljute glavu porodice. On im onoliko ponavlja da jedino zahvaljujući njemu imaju posao, zarade i penzije. Njihovo je samo da stoje, aplaudiraju i ostanu poslušni
Zašto je Aleksandra Radića, najistaknutijeg vojno-političkog komentatora u Srbiji, režim pretvorio u pokretnu metu
Manje je važno šta će pisati u službenim beleškama sa saslušanja Aleksandra Radića. Mnogo je važnije šta će večeras prolaziti kroz glave hiljada ljudi koji su o „zvučnom topu" govorili, pisali, svedočili ili tražili pomoć. Ako je odgovor: „Bože, samo da ne dođu i po mene", onda je cilj postignut
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
