Koliko se može zaraditi na učešćima u kvizovima? Tokom godina, gledaoci su primetili tridesetak istih lica u različitim emisijama na različitim televizijama. Omer Ekić, kao najuspešniji takmičar poslednjih godina u Srbiji, osvojio je blizu 70.000 evra
Sredinom šezdesetih Amerikanka Džojs Braders postala je prva žena kojoj je pošlo za rukom da pobedi u, tada najpopularnijem, televizijskom kvizu. Na uobičajeno pitanje kako je uspela da osvoji 134.000 dolara, odgovorila je: „Imala sam dobru motivaciju, bili smo gladni.“ Da li je ekonomska kriza dala vetar u leđa učesnicima nekog od petnaestak kvizova, koliko ih se trenutno prikazuje u Srbiji? S obzirom da se veći deo njih emituje po nekoliko puta nedeljno, šansa da takmičar zaradi na znanju ili životnom iskustvu, reklo bi se, nije zanemarljiva.
Eksplozija popularnosti kvizova vezuje se za u tranziciju: bar šezdeset odsto građana izjavilo je da bi rado bili učesnici u nekom od kvizova koji imaju izuzetno visoku gledanost. Ko ne bi da za nekoliko sati snimanja zaradi petogodišnju prosečnu platu u Srbiji i da pritom pokaže koliko je široko njegovo znanje, poput vulkanizera Agoštona Legvarija, koji je u kvizu „Milioner“ osvojio 2.500.000 dinara? Uzeo bi i duplo veću sumu, kako je posle priznao, da ga nije omeo prestrašen pogled supruge iz publike.
Ivan Zeljković
„Iskreno, ja bih voleo da takmičari osvajaju mnogo više novca. Svaka velika suma bi bila idealan povod za pisanje o kvizu u novinama, kao i neprocenjiva reklama“, kaže za Vreme Ivan Zeljković, vlasnik produkcijske kuće Adventidž koja poseduje licence za kvizove „Milioner“, „Keš taksi“ i „Narod protiv“. Pa ipak, u Srbiji niko nije osvojio maksimalnu sumu u „Milioneru“ za razliku od drugih zemalja u kojima se ovaj kviz emituje.
KVIZOMANI: Tokom godina, gledaoci su počeli da primećuju ista lica u različitim kvizovima . Procenjuje se da profesionalnih kvizomana ima oko 25 do 30, a svoje početne korake i prve pobede beležili su u „Slagalici“ i nekadašnjoj „Kviskoteci“.
Međusobno se poznaju, ljubitelji su enigmatike, teško ih može omesti sedam kamera uperenih ka njima, futuristička scenografija ili strogo limitirano vreme za odgovor.
Učestvovanje u kvizovima za neke je dopuna kućnog budžeta, a nekima čak i glavni izvor prihoda.
„Nije to neka zavera ili organizovana grupa, to su samo ljudi koji se znaju jer se sreću po snimanjima. Ali istina jeste da što više učestvuješ, to je trema manja“, kaže za „Vreme“
Andrija Dodig (52), pravnik, učesnik u osam kvizova. Svojim najvećim uspehom Dodig smatra treće mesto u jednom od ciklusa „Slagalice“, a u kvizu „Želite li da postanete milioner“, stao je na 13. pitanju.
Ipak, tridesetak učesnika u raznim kvizovima složno je bojkotovalo novu „Kviskoteku“. Problem su videli ne samo u neprecizno definisanom nagradnom fondu, već i u zabrani iz ugovora po kojoj učesnik ne sme da ode ni u jedan drugi kviz godinu dana od takmičenja u „Kviskoteci“. No, takmičarski pregovarački tim na čijem je čelu bio Goran Sević, pravnik i kvizoman iz Beograda, nije mogao da postigne dogovor sa producentskom kućom „Baš Čelik“, vlasnikom licence „Kviskoteke“ za Srbiju.
Spisak bojkotaša ujedno je i spisak najpoznatijih kvizomana u Srbiji: Omer Ekić, Aleksandra Čolakov, Jovan Ćuk, svakako se ređe viđaju na televiziji nego Milka Canić, supervizorka u „Slagalici“, ali i češće nego pojedine ministarke.
DRUGA STRANA BAJKE: Najuspešniji takmičar poslednjih godina u Srbiji, Omer Ekić, zaradio je blizu 70.000 evra zahvaljujući kvizovima. Međutim, kada takmičar zna, koncentrisan je, a posluži ga i sreća pa osvoji novac, ne znači da je stigao do zvezda, makar ne kada je u pitanju materijalna dobit. Pošto nijedan kviz ne ide direktno u program, deo svakog ugovora je da učesnik ne sme da iznosi bilo kakve informacije o toku snimanja, o osvojenim nagradama i slično do emitovanja konkretne epizode. Verovatno da nije lako ćutati kada takmičari znaju da su, recimo, bogatiji za nekoliko stotina hiljada dinara. Isplata se najčešće vrši u roku od devedeset dana (ili šezdeset radnih) od dana emitovanja kviza. Emisije se snimaju dosta unapred pa će neki od kvizova koji su snimljeni pre skoro mesec dana biti emitovani tek u septembru. Kada se uzme u obzir kurs dinara, početak 2010. deluje kao daleki termin za isplatu. Porez za dobijenu sumu u većini kvizova snosi učesnik, tako da je prikazan novac obično umanjen zbog obaveze prema državi. Činjenica je da nimalo bolje nije bilo u ni bogatijim vremenima: Predrag J. Marković, istoričar, kasnije tvorac osam kvizova u Srbiji i Crnoj Gori, za prvo mesto u ondašnjoj „Kviskoteci“ koju je vodio Oliver Mlakar, nagrađen je kursom engleskog jezika u Americi.
O tome kako brza zarada postaje neizvesna svedoče i slučajevi kada kviz ili program prestane da se emituje. Kada se televizija „Braća Karić“ ugasila, učesnici poslednjeg ciklusa „Milionera“ (licenca tada nije bila u vlasništvu Adventidža) pravdu, odnosno nagrade potražili su na sudu, pet godina nakon što su učestvovali u ovom kvizu. Slično, samo blaže, dogodilo se i sa kvizom „Sam protiv svih“ na RTS-u (to je onaj isti kviz koji se sada prikazuje na drugoj televiziji, sa drugim voditeljem i pod drugim imenom). Naime, učesnici poslednjeg ciklusa čekali su na svoj novac skoro godinu dana od emitovanja emisije.
A kako izgleda s druge strane kamere?
Producenti kažu da ni njima nije sve med i mleko. Potrebno je prvo kupiti licencu, zatim obezbediti prostor, napraviti odgovarajuću scenografiju, a potom platiti ljude koji prave pitanja, pa se onda gotova emisija prodaje medijskoj kući. Nezvanično saznajemo da je cena ovako upakovanog proizvoda 2000 do 3000 evra. Radi smanjenja troškova, producentske kuće snimaju tri, četiri emisije odjednom (ne čudi zato što je, recimo, u kvizu „Pitanja za šampiona“ učesnik u tri emisije isto obučen). Ređi slučaj je da sama televizija, kao što je to RTS, ima svoju izvršnu produkciju.
Novac najvećim delom dolazi od sponzora, navode producenti, a manjim delom od poziva i poruka gledalaca. No, kada se gledaoci podstaknuti pitanjem, na koje bi mogao da odgovori svaki iole inteligentniji desetogodišnjak, bace na telefon ne bi li osvojili tri ili deset hiljada, a dali pedeset dinara, pokaže se da računica nije tako jednostavna. Naime, veza se ne dobije odmah, već interaktivni učesnik s one strane žice čeka da mu se neko javi, da uđe u program ili ostavlja podatke automatu kome se ne žuri, telefonski računi rastu bez pardona. Tako se potencijalni dobitnik pretvori u dužnika Telekoma Srbije.
U LAŽI SU PLITKI DŽEPOVI: Za nekadašnju „Kviskoteku“, učesnici su morali da prođu četiri kruga kvalifikacija, uključujući i test inteligencije i intervju; Andrija Dodig se seća da mu je to uspelo tek iz trećeg pokušaja. „Kviskoteka“ je kviz u kojem se traži(lo) opšte znanje, enigmatski mozak, brzina, informisanost. Slični zahtevi takmičaru postavljaju se i u „Slagalici“, kvizu koji sanja svaki producent u Srbiji. Naime, sa malo izmena, „Slagalica“ od novembra 1993. godine ne gubi na popularnosti, iako se prikazuje svakog dana, a veće nagrade dobijaju samo prvih osmoro.
Većina kvizova koji su se kasnije pojavili, postavljali su pred takmičare manje zahteve i pružali im više pomoći. Pitanja za osnovce iz fizike i književnosti stavljaju se tako u isti rang sa poznavanjem opusa Dženifer Lopez. A tu su i kvizovi u kojima se ne traži nikakvo obrazovanje. To može da bude takmičenje u poznavanju bračnog druga. Može da bude pogađanje svari koje nekoliko mališana opisuju „svojim rečima“. Na televiziji „Avala“ se, recimo, prikazuje porodični kviz „Familijada“ u kojem učesnici naslućuju koji bi mogli da budu najčešći odgovori koje su, na određeno pitanje, dali gledaoci. Sam kviz je najavljen uz slogan „u ovom kvizu nije važno šta ko zna, već ko se čega seti“.
Međutim, sve ovo je postalo smešno od kada je „Trenutak istine“ ušao u Srbiju. Malo ko ne zna samu koncepciju kviza, jer, ako ničim drugim, on se može pohvaliti veoma visokim udelom gledanosti: takmičar odgovara na 15 pitanja, koja se biraju od 50 koja su mu već postavljena pre snimanja. Pitanja se odnose na najintimnije trenutke iz života, a učesnik odgovara sa da ili ne, pri čemu istinitost njegovih tvrdnji proverava poligraf. Ako slaže, gubi novac. O ovoj vrsti voajersko-egzibicionističke zabave dosta govori i sama prijava za kviz. Ona sadrži 14 strana i 115 pitanja. Između ostalog, traži se tačan broj svih osoba sa kojim je takmičar imao seksualno odnose, zatim s kojim je bio u vezi, uz lične podatke, datum početka i kraja veze, zahtevaju se podaci o ukupno 21 osobi koje su u bližem odnosu sa potencijalnim učesnikom kviza. Pitanja koja se postavljaju idu od „perete li ruke nakon korišćenja toaleta“ do „treba li homoseksualcima omogućiti da usvajaju decu“.
Jedan od takmičara je za 100.000 dinara priznao da vara ženu godinama, da je decu vodio kod ljubavnice i da je vodio ljubav sa ljubavnicom dok je supruga bila u istoj kući. Na 87. mestu pomenute prijave stoji „šta ste sve spremni da učinite za veliki iznos novca?“.
Nije li očigledno?
„Trenutak istine“
„Trenutak istine“ svakako nije srpska izmišljotina, već samo jedan od mnogih uvezenih kvizova. Velika većina onih koji se prikazuju na našoj televiziji i jesu uvozna roba. Na pitanje manjka li Srbiji kreativnosti ili novca, Ivan Zeljković kaže: „Osmišljavanje emisije je veoma skup proces. Traje godinama i valja mu se posvetiti. Puno ljudi ima ideju, ali postoji razlika između ideje i licence: licenca je ideja koja ima rešene sve probleme realizacije.“
Prema legendi, sama reč kviz nastala je pred kraj XVIII veka kada se vlasnik pozorišta u Dablinu, Džejms Dali, kladio da će izmisliti reč koja će u roku od 24 sata zaživeti u jeziku. Unajmio je grupu uličnih mangupa da ispišu reč kviz, koja je bila njegova trenutna izmišljotina, po zidovima celog Dablina. Za dan, reč je ušla u upotrebu, a pošto niko nije znao njeno značenje, svi su mislili da je u pitanju neka vrsta testa. A Dali je dobio opkladu. Iako nema dokaza koji bi ovu priču potkrepili, poruka je jasna.
Dobra motivacija s jedne i uspešan, agresivan marketing s druge strane. I eto formule za nastanak kviza.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
„Ako ti je neko rekao da si buntovnik, odgovori da jesi, ali dodaj i zbog čega, zašto ne pristaješ na situaciju u kojoj te svode na nulu, u kojoj si niko i ništa. Jer ako na to pristaneš, rezultati će biti loš život, loša politika, loša estetika, a prostor u kom si za tebe će postati neizdrživ“, rekao je za novogodišnji dvobroj „Vremena" vladika Grigorije
Poruke sa protestnog skupa pokazuju da među građanima više nema nedoumica i konfuzije, prepoznali su odakle se i kako generišu problemi u društvu i državi i postali otporni na jeftine finte. Jasno je svima, ne samo u načelu nego i u pojedinostima, da se iza velikih režimskih reči i čitave mehanizacije raspamećivanja i nasilja, iza ubijanja institucionalnog i ustavnog poretka, krije jedino i samo krađa istorijskih razmera. I jasno je da je takva država opasna po život
Crveno je boja krvi. Dobar grafički simbol može da ujedini ljude više nego mnoge reči i besede. Istorijski gledano to su učinili krst, Davidova zvezda, polumesec, petokraka. A u novije vreme i kod nas – target, pesnica “Otpora” i sada crvena, odnosno krvava ruka
Šta spaja Vučića i Jelenu Karlešu? Zašto je pevačica ispunila sve zadate elemente naprednjačke retorike? I koliko van granica Srbije moraju biti čudni i smešni višesatni monolozi koje njen predsednik drži svakog bogovetnog dana
Nije mu palo na pamet, ali da jeste, a očigledno jeste, "Kobre" bi na njegov mig „razbacale“ studente koji protestuju, poručio je u dva navrata predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Samo – “Kobre” ne bi smele da ga poslušaju
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!