»Martovske ide« u Prištini

Tog marta 1999. navršila se već godina mog „privremenog“ slanja „na par dana“ na Kosovo, kao reportera Tanjuga, iako je tamo već postojalo dopisništvo od nekoliko ljudi. Za vikend pred početak bombardovanja otišao sam u Beograd da zamenim odeću, napunim torbu čistim vešom (živeo sam već u iznajmljenom stanu sa današnjom suprugom), obiđem koga treba, regulišem putne naloge i – vratim se na Kosovo.

Za Prištinu putujem sa pukovnikom M. iz Državne bezbednosti, u njegovom službenom vozilu. Em se ne plaća karta za autobus, em se lepo ispričamo – u neobaveznoj priči on sazna nešto od mene, ja od njega, tako to ide. Sumiramo saznanja, slažemo se u jednom ‒ bombardovanje je neizbežno, ono što se izbeglo u oktobru, sada više ne može. Pukovnik M. je analitičar, čovek britkog uma i logike, poslat je, kao i ja, iz Beograda na „ispomoć“ u Prištinu.

Od Kraljeva nadalje pretičemo oklopnu kolonu 252. brigade Vojske Jugoslavije, „silna vojska ide na Kosovo“. Tako da one kasnije priče kako je čitava oklopna brigada vozovima prebačena na Kosovo, skrivanjem u tunelima preko dana, nije baš najtačnija.

Kod Jarinja, na ulasku na administrativnu teritoriju Kosova, zatičemo kolonu policijskih vozila; po registracijama, onoj trocifrenoj brojci posle slova M, vidi se da su iz Vojvodine.

U PREDVEČERJE RATA

Dolazim u hotel „Grand“, tamo sve vrvi od svakojakog ološa, pridošlog sa raznih strana sveta – novinarskog, špijunskog, „humanitarnog“, nevladinog, sve se to izmešalo – dovoljan znak da neće biti dobro. Počeli su oni tu da dolaze još od polovine januara, od „slučaja Račak“, ali tog vikenda pre 24. marta baš su nahrupili.

Ostvarujem kontakt sa „vezama“ u policiji i vojsci, i jedni i drugi kažu kako je đavo odneo šalu, pitanje je samo dana, a uskoro i sata kada će NATO da nas napadne. Ne ide im se ni u kafanu, svi su zaokupljeni crnim mislima, gledaju kako da izmeste ljudstvo i materijalno-tehnička sredstva na sigurno. Većina je već izmeštena, ali sad treba evakuisati i ono malo što je ostalo. Znaju da su zgrade MUP i Komande Prištinskog korpusa meta. Za MUP se obistinilo, pogođena je, ali za Komandu korpusa nije – NATO je znao da će im biti potrebna da tu smeste svoj štab kad uđu na Kosovo.

Instinkt nalaže da odmah odem u dragstor preko puta „Granda“ i dopunim zalihe hrane i pića. U stanu blizu hotela koji je, na moje insistiranje, u leto 1998. Tanjug iznajmio jer mi je dosadio „Grand“, a i bar pet puta je jeftiniji, uvek sam imao zalihe konzervi, dvopeka, gotovih jela, vode u flašama (Priština je jedan od retkih gradova koji nema reku i kuburi sa vodom, česte su nestašice), dve flaše rakije, par flaša vina… zlu ne trebalo.

Sledećeg dana ritam je bio uobičajeni, popodne službenom „floridom“ koju sam „dužio“ razvozim ljude, i iz Kosova Polja prema selu Preoce, gde je živela sekretarica u redakciji, krenem poprečnim makadamskim putem, da uštedim vreme. Odjednom, na sred nekog proplanka – vojna policija zaustavlja. Legitimišu, vide oznaku PRESS sa unutrašnje strane šoferšajbne i odmah zovu starešinu bezbednosti. Dolazi čovek, oni mu daju naša dokumenta, prilazi i kaže: „Opet ti, može li neki rat proći bez tebe?“ Zaboravio sam ga, ali on mene nije, saslušavao me početkom novembra 1991. godine na aerodromu Zemunik kod Zadra. Pitao me kako sam tamo ušao, jer nije verovao da me dovezao pilot helikoptera JNA, koji je u međuvremenu „skoknuo“ do aerodroma Udbina po pare za plate koje su stigle iz Beograda. I on mi je objasnio da postavljaju lažne mete za NATO projektile – makete „kubova“ i „Neva“, lažna isijavanja zračenja koja liče na radarska…

NA METKU PIŠE TVOJE IME

Dolazi taj 24. mart, prištinski Medija centar prepun, svi već znaju da je bombardovanje odobreno, pitanje je kad će pasti prve rakete. Svi političari u panici, jedini koji je zadržao notu smirenosti je Baki Anđelković. Sednem sa njim, pričamo normalno, ni on ne zna kad će krenuti, ali zna da hoće. „‘Bem li ga“ uzrečica je koja me nasmeje, a on dodaje: „Šta hoćeš, tebi ovo neće biti prvo bombardovanje i rat.“

Negde oko 19.30 zove me „veza“ iz Vojske, kratko javlja da su projektili ispaljeni sa Jadrana i avioni krenuli, a da će Priština biti jedna od prvih meta – vojni aerodrom „Slatina“, radarska stanica i centar veze na brdu Goleš.

Kratak susret, „odoh, druže, na izmešteno mesto“. „Gde?“ „Ne pitaj, znaš da sam ja bezbednjak.“ Komanda Prištinskog korpusa tada je imala više lokacija, od rudnika „Kišnica“, preko rezidencijalnog prištinskog predgrađa Grmija (prištinsko Dedinje), do podruma „Granda“.

Ispred Komande korpusa srećem druga, snimatelja RTS-a Tomu Magočija, sa njegovim novinarem, kasnijim „narodnim herojem“, a danas omiljenim gostom režimskih televizija Milovanom Drecunom. Nas dvojica nismo razgovarali još od ranije, jer je zloupotrebljavao novinarsku profesiju ponašajući se kao islednik (slučaj braće Mazreku, na primer, da ne pominjem izvesnog Domagoja Krištu zarobljenog u aprilu 1992. na Kupresu). Savetujem Tomi da ide u „Grand“ jer su rakete ispaljene, on kaže: „Brate, sećaš li se kako je govorio Slavko Lisica?“ U prevodu – na metku piše tvoje ime.

Sve to se dešava ispred kioska Momčila Trajkovića, prvog Miloševićevog „komesara“ za Kosovo. Momo prodaje pića, porno časopise i tople sendviče po većim cenama nego Albanac preko puta.

RAT UŽIVO

Jurim u „Grand“, u Medija centar, da obavestim kolege i da se popnemo na vrh hotela i to posmatramo. Srećem šefa Medija centra Mikija Mihajlovića koji deluje smireno, kao i svaki karatista, ali i uznemiren. I pre nego što sam ja njemu uspeo reći, on govori da je bio sa šefom Kosovske verifikacione misije Šonom Bernsom, koji mu je savetovao da odmah ide u sklonište ispod hotela, tri sprata iznad zemlje.

Drug Miki, inače vrlo odgovaran i ozbiljan čovek (i namrgođen, tako ga doživljavaju oni koji ga ne poznaju), već govori da je Kuršumlija bombardovana, rukometno igralište škole ispod koga je bio IKM (istureno komandno mesto) Treće armije. Mikijeve informacije su iz prve ruke, porodične – ništa posrednici.

Sa još par kolega odlazim na pretposlednji sprat „Granda“, u sobu okrenutu prema aerodromu, da pratimo „rat uživo“. Dok čekamo, zovem dežurnog urednika Tanjuga (a tad ih je bilo svakakvih, ovaj čisti birokrata), koji mi kaže da ga ne ometam i da javim kad se to desi.

U 19.55 se dešava, a dotični, kada sam ga pozvao, kaže: „Čekamo zvanično saopštenje.“ „Čoveče, evo gledam pogođeno prvo brdo Goleš, gde je radar PVO, tri rakete, evo padaju u isto vreme na aerodrom Slatina, evo dve u kasarnu ‘Maršal Tito’.“ Čovek mi kaže: „Mi imamo instrukcije kako da se ponašamo.“ A to znači – propisali Aleksandar Vučić, Goran Matić, magistar Ivan Marković i slični. Sledi razgovor sa zamenikom glavnog urednika Tanjuga Nedjeljkom Kojićem, koji mi je samo rekao: „Pusti budale.“ Vest da je Srbija bombardovana državna agencija objavila je u 20.35, čekali su dozvolu.

foto: print skrin

PRIPREME ZA ODLAZAK

Noć u provodim u „Grandu“, svi gledaju kako da odu, posebno stranci. Povukli se u svoje sobe i čekaju da li će im vozila biti na mestu. Banditi, ološ i fukare, srpski, naravno, ne miruju. Isti oni koji su se šepurili na terasi ispred „Granda“ od proleća do jeseni, a unutra zimi, dok su policajci iz cele Srbije dolazili da ratuju na Kosovu, sad su „dobili krila“. Američke uniforme, „hekleri“ MP-3 i MP-5, ta „gradska gerila“ je samo promenila scenografiju – jedino im je bitno da „ubiju Šiptara“, uključujući one od kojih su do juče uzimali reket.

Posmatramo taj „prenos uživo“ iz „Granda“, malobrojni, a sutra ćemo biti još malobrojniji jer je država donela odluku da protera strane novinare. Foaje hotela na prvom spratu, Miki Mihajlović i Dušan Radulović, kome je tog jutra ili prethodne večeri saopšteno da nije više šef dopisništva Radija Slobodna Evropa (nije na liniji ni SAD-a ni ministra Vučića). Tu i ja dobijam nimalo lepu vest – devojka mi ostaje bez posla i prihoda pošto je tamo radila. Radulović mi kaže: „A da ti pozoveš kući i kažeš da si živ. Zvao si 10 puta redakciju, a kući nijednom.“

U foajeu se onda, od svih tih desetina novinara koji su opsedali „Grand“ i potom se sklonili, pojavljuju naša draga Šerif Turgut iz Turske, Kanađanin Pol Votson i Španac Migel Moreno, snimatelj (stradao je kasnije, nažalost, u nekom terorističkom aktu na Bliskom istoku, radeći svoj posao). I Andrija Igić iz Radio Prištine. Čekamo tu jutro, pričamo o svemu i svačemu, već je hladno, a rekli su da je policijski čas i da vojska puca bez opomene.

Stan koji sam iznajmio prekoputa je hotela i ja krećem – bolje je spavati u krevetu nego u fotelji. Iz mraka izlazi vojnik i, gle čuda – ne puca. Kratak razgovor, legitimisanje i odoh u udobnu postelju.

LAŽNE I NEOBJAVLJENE VESTI

Rano sutradan, prvo odredište kod Bakija Anđelkovića, da vidim stanje. On mi objašnjava da proteruju strane novinare zbog njihove bezbednosti. Previše je bilo onih „srbendi“ koji su uzimali pravdu u svoje ruke. Održi Baki stranim novinarima govor, objasni, oni bespogovorno poslušaju, i čista situacija. Za njih, ali ne za mene. Dolazim u Medija centar u „Grandu“ i slušam dopisnika BK televizije kako javlja uživo u program šta je Baki rekao stranim novinarima.

Nakon početne primene određenih „mera“, a bile su i fizičke, pristane da ode u dopisništvo Tanjuga, jer je pokušao da se izvuče pričajući da mu je to javila urednica, pošto je to vest državne agencije. Dođemo u redakciju, kažem koleginici da otvori agencijski „tiker“ i da vidim ima li te vesti. Naravno da nema.

Onda zovem Bakija i citiram mu šta će BK TV objaviti da je rekao. Baki me pita da li sam počeo da koristim drogu jer sam bio na tom događaju. Uzvraćam: „Evo ti novinara koji je to javio“, i dajem mu mobilni. Šta je sve usledilo nije za prepričavanje, uglavnom, Baki je tom nesrećnom Božoviću obećao da neće slati obezbeđenje nego će lično doći da ga zadavi svojom crvenom mašnom.

Završava se ta epizoda, novi poziv – ubili uglednog prištinskog advokata Bajrama Keljmendija i njegova dva sina, 31 i 16 godina. Čovek intelektualac, nikad nije bio ostrašćen, drug iz policije mi javlja da su ih ubili ispred kuće i onda tela odneli na poligon auto-škole, koja je na izlazu prema Kosovu Polju. Stižem tamo, policija, koja kao obavlja uviđaj me tera, okrenem jedan telefon i sve je rešeno. Izdiktirao sam vest Tanjugu – da li je objavljena, nisam ni pokušao da proverim.

Onda su ti „maskirni“ koji su bili u „Grandu“ i oko njega sledeće noći napravili „ekonomsko čišćenje“; meta je bio tržni centar „Gradić Pejton“, Albanci su tu imali svoje radnje, a sve barake bile su od drveta. Prvo su te radnje, naravno, opljačkali, a potom ih spalili, da ne ostane dokaz. Uveče, u Dnevniku RTS-a, „narodni heroj“ Drecun ima prilog i objašnjava kako su NATO zločinci tukli bombama civilne delove Prištine. A iza njega se vidi zgrada Radio Prištine, na kojoj nijedan prozor nije popucao.

IZBEGLICE KOD IZBEGLICA

Što se novinarskog posla tiče, više ne postoji, sva saopštenja stižu iz Beograda. A i hrane je sve manje. Onog trenutka kad je NATO „zviznuo“ zgradu MUP-a u Prištini, a bio sam blizu, shvatam da je sve gotovo. Odlazim tamo da potražim prijatelje, od kojih su neki bili u atomskom skloništu, kažu mi da je poginuo jedan kriminalistički inspektor, slučajno se zadesio.

Srećem druga, pukovnika D, bos je – izbila ga detonacija iz poludubokih čizama, onih policijskih. On me, potpuno dezorijentisan, pita znam li koji je broj njegove sobe u „Grandu“.

Sretnem i pukovnika M. iz Državne bezbednosti, i on me posavetuje: „Idi odavde, ti si čovek terena, a brojati rakete i nemati šta jesti nije za tebe. Korisniji ćeš biti u Beogradu.“

Mozak mahinalno sluša, odlazim da se pozdravim sa drugom Bakijem, koji pozdravlja moju odluku. Dok izlazim, vidim jednu službenicu u kancelariji, znao sam odranije i nju i njenog muža, pukovnika vojske. Imaju malo dete, ona uplakana, muž negde na ratištu, ne zna šta da radi.

„Uzimaj dete, vozim te za Beograd“, rekao sam joj. Tako smo i učinili, i kuriozitet je bio da u moju i devojčinu podstanarsku garsonjeru od 26 kvadrata, ja, izbeglica iz Krajine, primam izbeglicu s Kosova sa detetom.

Odlazak u Tanjug bio je posebna priča. Dvojicu čelnih ljudi, direktora i njegovog zamenika, zanimalo je samo u kakvom je stanju auto. Na kontrapitanje: „Ne zanima li vas možda koliko puta i šta sam jeo prethodnih dana?“, nisu imali odgovor. Kao ni na pitanje da li su živi i kako su zaposleni u dopisništvu. A imali smo sjajnu novinarku, albansko-turskog porekla, koju nije podnosila nijedna strana. Molio sam šefa policije da šalje patrole i da joj obilaze kuću, u centru Prištine. I radili su to.