Lečenje Zastave = raskid sa socijalističkim gigantima. Gašenje četiri propale državne banke = raskid sa političkim bankarstvom. Zakon o radu = raskid sa samoupravljanjem. Zakon o privatizaciji = raskid sa društvenom svojinom. Preispitivanje decembarskih računa za struju = ??? Da, da nema dileme: povratak najcrnjoj vrsti populizma i miloševićevskoj demagoškoj bolećivosti.
To liči na Vladu Srbije u prvih godinu dana – četiri sjajno odigrana reformska koraka napred, a onda jedan korak nazad. S jedne strane aplauzi na međunarodnoj sceni za reformsku hrabrost i odlučnost, a s druge strane – „pali se na demagogiju“.
Nimalo nije dobro što je Vlada ishitreno zasedala kad je proizvođač (EPS) isporučio potrošačima (građanima/kupcima) račune za struju i zatražila od Elektroprivrede Srbije da ih preispita i pronađe olakšavajući način plaćanja. Otkud sada odjednom tolika briga premijera i ministara za mene kao građanina koji je unapred trošio neku robu znajući da neću moći da je platim. Da li to Vlada šalje signal svima da uđu u prodavnicu bilo čega (bundi, automobila, zlatnog nakita, cepter posuđa) da bogato pazare, šmugnu iz prodavnice, a kad ih policija uhvati, kažu da neće da vrate, nego su spremni da plate na rate. A državna administracija ih podržava u tom zahtevu.
Struja je roba kao i svaki drugi proizvod, a posledice delovanja onih (Milošević & company) koji nisu tako mislili platio je elektroenergetski sistem u istoriji nezabeleženim stepenom devastacije. Uz pomoć stotina miliona dolara inostranih donacija i vrednih majstora EPS-a sistem je letos malo doteran i uspeo je da u vreme dugotrajnih niskih temperatura izdrži teorijski maksimum potrošnje od 150 miliona kilovat-sati.
Pred početak zime, uostalom, Elektroprivreda Srbije svakodnevno je upozoravala svoje kupce da će njena roba u decembru, januaru i februaru biti izuzetno skupa za onaj deo građanstva koji odluči da tu robu (to jest struju) troši za grejanje. U do sada neviđenoj medijskoj kampanji EPS je, valjda, uz podršku Vlade pokušao sloganom „pali se na štednju“ da potrošače i obrazuje i upozori kako da pazare robu koja je em skupa, em je nema dovoljno.
I sad, pošto je roba kupljena i potrošena, Vlada Srbije iz samo njoj objašnjivih demagoških razloga ustaje u odbranu ČETIRI odsto potrošača koji su digli galamu da su im računi za potrošenu struju visoki i da ne mogu da ih plate. Pri tom su mnogi od njih nemilice trošili struju računajući da će im Đinđić kao Mirko Marjanović progledati kroz prste i rasporediti dug u nekoliko rata. Zanimljiv detalj je da se i tih četiri odsto uglavnom ne žali da im je EPS „smestio“ veću potrošnju od stvarno utrošenih kilovata. Ne, oni kažu „jeste, potrošili smo mnogo, ali ne možemo da platimo“ i to sada smatraju državnim problemom.
Ekonomske reforme podazumevaju da nema besplatnog ručka i da Vlada nikako ne sme da razmazi svoje građane promovišući jeftin populizam. Od trenutka kad je Đinđićev kabinet izašao u javnost sa bolećivim zahtevom o preispitivanju decembarskih računa za struju, pao je procenat naplate i menadžeri Elektroprivede Srbije počeli su da se hvataju za glavu zbog smanjenih prihoda kompanije.
Sme li Vlada, zarad zaštite četiri odsto neodgovornih kupaca, da ugrozi poslovanje svoje vitalne kompanije?
Reformisti u srpskoj vladi nemaju razloga da ćute i sada je poslednja prilika da kolegama demagozima u Đinđićevom kabinetu objasne pravila tržišne ekonomije a kupcima struje jednom za svagda poruče da vode računa kad kupuju tu robu. Oni bi trebalo da podrže i menadžere EPS-a koji su se javno suprotstavili zahtevu za preispitivanje računa.
Uzimanje u zaštitu Elektroprivrede Srbije pred demagoškim zahevima vlasti ne znači amnestiju ove državne kompanije od sitnog lopovluka koji joj je ostao „u duši“ od prethodnog režima. I u tom slučaju treba podržati građane/potrošače koji se žale na način kako je EPS obračunavao potrošnju struje. Najviše kupaca struje dolazi na šaltere Elektrodistribucije Beograd u Masarikovoj ulici da se žali na to što je EPS računao potrošnju na 40, a ne na 30 (mesec) dana. Tako su mnogi koji su se ponašali racionalno i štedljivo prinudno naterani da uđu u čuvenu crvenu zonu u kojoj se kilovati plaćaju papreno. To je takođe krađa, ali u ovom slučaju proizvođača struje. I kao u slučaju krađe od strane kupaca, i krađu od strane proizvođača treba kazniti. I to je posao Vlade ako želi poverenje građana.
