„Ja sam samo mali čamac privezan za veliki brod.“ Tako je početkom devedesetih Goran Hadžić odgovarao na primedbe ljudi iz tek formirane Republike Srpske Krajine, čiji će predsednik postati nešto kasnije. Tada je bio tek predsednik vlade SAO Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema, čovek više nego blizak Badži Stojičiću, Braciki Kertesu, Frenkiju Simatoviću, Jovici Stanišiću i – najviše od svih – Željku Ražnatoviću Arkanu. Bio je blizu Beogradu i još bliži glavnom stanu finansijskih i drugih mahinacija zbog kojih se rat u Slavoniji itd. smesta pretvorio u grabežno umorstvo – ako nije i počeo s tom namerom. Goran Hadžić možda jeste bio „mali čamac privezan za veliki brod“, ali je taj čamac uskoro bio pun kao brod.
Haški tribunal, nažalost, u svojoj optužnici protiv Gorana Hadžića ne ulazi u te finansijske poslove. Tužilaštvo ga tereti za ratne zločine, zločine protiv čovečnosti, progon, ubijanje itd.; ukupno 14 tačaka optužnice. Najteža tačka odnosi se na masakr ratnih zarobljenika i civila na Ovčari, neposredno po padu Vukovara, ali mu se na teret stavljaju i masakri u Lovasu (minsko polje), Erdutu, Dalju itd.; osim toga, tu su i proterivanja nesrpskog stanovništva, slanje civila u logore na teritoriji Republike Srbije itd… Sve to po komandnoj odgovornosti u svojstvu predsednika vlade SAO SBZS, predsednika RSK i lidera SDS za Slavoniju, pored ostalog. Optužnica je na snagu stupila 4. juna 2004. kao tajna. U Beograd, u Ministarstvo inostranih poslova stiže uskoro, 13. jula izjutra. Istoga dana popodne Goran Hadžić naglo i u nepriličnoj žurbi netragom nestaje iz svoje lepe i velike porodične kuće u Novome Sadu.
Kako je „Vremenu“ objašnjeno tada, porodična kuća Hadžića bila je pod prismotrom sa „statične pozicije“ već neko vreme, 24 sata dnevno. Događaj od 13. jula 2004. dokumentovan je i vizuelno: Goran Hadžić se motao po bašti u šortsu i majici kad mu je zazvonio mobilni telefon; javio se, razmenio nekoliko reči i ušao u kuću; ubrzo je izašao obučen i sa torbom, seo u auto koji je, u međuvremenu, stigao i odvezao se u nepoznatom pravcu. Naš izvor nam je sa žaljenjem uskratio detalje: s kog telefona je poziv stigao i kakav je bio sadržaj tog kratkog razgovora (nije da ga nisu slušali…); registarske table automobila; zašto u nadzor nije bio uključen i mobilni tim, što bi bilo za očekivanje; itd. Statički tim za nadzor mogao je samo da javi šta se desilo. Sa tim operativnim okolnostima neka izlaze na kraj Boris Tadić, Vuk Jeremić iz čijeg je dućana upozorenje procurilo (tada nije bio ministar, ali sada jeste) i njihovi akcioni timovi, službe i MUP; svi su ljudi i svedoci tu i dostupni su.
POGREŠNA PROCENA: Goran Hadžić rođen je u Pačetinu, kod Vinkovaca, Slavonija, 7. septembra 1958. U mladosti je bio član SKH i dogurao je do mesta magacionera neke lokalne firme (Vuteks, valjda) u Pačetinu. U trenutku pojave višestranačkog sistema, 1989–1990, učlanio se u Račanov SKH-SDP, ali je uskoro prešao u Raškovićev SDS i postao predsednik prvo opštinskog odbora, a zatim i vukovarskog. U martu 1991, posle Pakračkog incidenta, Hadžić u jednom intervjuu kaže da oni (Srbi iz Slavonije) sa Hrvatima nemaju šta da razgovaraju sve dok se „barem jedan ili dva hrvatska intelektualca ne oglase i osude bestijalnost i genocidne namere do zuba naoružanih HDZ-ovaca“; „nama se spremaju novi jasenovci“. Sve vreme nastupa u ime srpskog naroda Slavonije: oni u Hrvatsku neće; oni neće da budu federalna jedinica; možda lokalna autonomija u okviru Srbije; traži da Slavonija, kao deo Krajine, „ima svog predstavnika u najvišim telima“; kasnije će tražiti i „ravnopravno učešće na međunarodnim konferencijama“. Ukratko, Goran Hadžić ispušta zvuke poželjne i uobičajene za tadašnju miloševićevsku propagandu – kao i svi drugi. Pritom je relativno neupadljiv: jedan od bradatih galamdžija sa velikim ambicijama; u odnosu na Jovu Raškovića, Milu Martića, Milana Babića i ekipu iz Knina on je izgledao kao sitna riba. Pokazaće se da je to bila pogrešna procena.
Na dan Plitvičkog incidenta, 1. aprila 1991, Goran Hadžić našao se na krivom mestu u pogrešno vreme. Šta je on na Plitvicama tada radio – ostaje nejasno do dana današnjeg. Naime, 26. marta Martićeva milicija zauzela je Plitvice, što je Hrvatsku iznerviralo jako. Četiri dana kasnije, MUP Hrvatske izveo je veštu i brzu akciju, isterao Martićeve ljude sa Plitvica i zauzeo ih ponovo; dva čoveka, po jedan sa svake strane, poginula su tog mutnog i maglovitog jutra; sasvim izvesno od zalutalih metaka, jer je vidljivost bila manja od deset metara, ako i toliko. U toj akciji uhapšen je i Goran Hadžić, tamo na licu mesta, uz nekog Boru Savića, zemljaka koji je kasnije nestao iz političkog opticaja. U Slavoniji se, naravno, digla strašna galama, ali su obojica tamo stigli dva-tri dana kasnije, celi i slobodni.
Tu sad dolazi do nadasve zanimljivog razvoja situacije: Slavko Degoricija, tadašnji zamenik ministra unutrašnjih poslova Hrvatske (Josipa Boljkovca), pričao je posle kako je Hadžić bio jako uvređen i ljut dok ga je u službenom vozilu vozio u Vukovar: da je tamo, na Plitvicama, popio par šamara; da su mu uzeli pištolj itd. Degoricija kaže da mu se popeo na glavu s tim pištoljem, pa da je izvadio svoj pištolj i poklonio ga Hadžiću. Posle će stari udbaški lisac Josip Boljkovac pričati da kako je Goran Hadžić bio saradnička veza prvo RSUP-a, pa onda i MUP-a Hrvatske i da je pušten otprilike po toj nekoj liniji. To je ponovio i pre neki dan u „Slobodnoj Dalmaciji“; još je rekao da neće da kaže do kada je Hadžić radio za njih, ali i da će se to doznati kad dođe vreme.
Bilo kako bilo, politički rejting Gorana Hadžića rastao je tokom 1991. Već u septembru 1991, ohrabren razvojem situacije, on „prihvata i mogućnost dogovora za zelenim stolom sa hrvatskim vlastima“: granice da se povuku po reci Ilovi do Virovitice; da se razmeni stanovništvo, pa smo kvit.
Onda dolazi pad Vukovara, 18. novembra 1991. Ključni događaj za Haško tužilaštvo bio je notorni sastanak toga dana, gde su bili Goran Hadžić, predstavnici JNA (uključujući i Milu Mrkšića), teritorijalci, Arkan i ostali. Tada je lokalnim vlastima dopušteno da se dokopaju ratnih zarobljenika iz Vukovara, što je izravno dovelo do masakra na Ovčari narednih dana. Taj sastanak stajao je slobode mnoge učesnike; Slavka Dokmanovića stajao je i glave, jer se obesio u Sheveningenu.
„TRUPCI ZA MOTOROLE„: Kako se stvar smirivala, Goran Hadžić se sve bolje snalazio. Eto ga u Kninu prilikom donošenja Ustava RSK na Sv. Nikolu; svako malo je u Beogradu, a u Novome Sadu provodi sve više vremena. Stvarni vladari Istočne Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema su Radovan Badža Stojičić ispred MUP-a Srbije i Željko Arkan Ražnatović ispred Državne bezbednosti i Miloševića. Goran Hadžić još je „mali čamac“; još prazan, ali ne za dugo. U martu 1992. Hadžić se mota po Baniji i Kordunu sa idejom „trupci za motorole“: hajde da sečemo drvnu građu, pa da kupujemo radio-stanice za našu vojsku. Tu su negde i Rade Leskovac (SDS, pa kasnije predsednik Srpske radikalne stranke za Krajinu; danas u Slavoniji, petljao sa Veljkom Džakulom i niko ga ne dira), ali i neizbežni Boro Mikelić („Gavrilović“, Petrinja) kao poveznica sa Beogradom, po liniji SKPJ, pa JUL.
Izgleda da se trgovina drvnom građom bila jako dopala Goranu Hadžiću, ali i njegovom drugu Arkanu. Jesu oni radili za blagosloveno vreme sankcija tečna goriva (šverc iz Mađarske i Đeletovci), cigarete na veliko, koješta; ali ta drvna građa bila je nekako slatka. Uskoro se kao jaka veza pojavio i onaj Dragan Čičić iz Kraljeva (firma „Drvoplast“, dan-danas u poslu, hvala lepo), čovek koji je među prvima uvideo prednosti članstva u JUL-u, odmah 1996. Arkan, Hadžić i kompanija bacili su se tada na seču izvanredno kvalitetne slavonske hrastovine iz spačvanskih i ostalih šuma i na izvoz. Ko se tu i koliko ugrađivao – nikoga nije zanimalo, niti ga zanima i danas. Sve je to tako trajalo za blaženih naših sankcija sve do kraja zabave 1997. kada je Goran Hadžić svoj već dobro nakrcan „mali čamac“ usidrio u Novome Sadu, a Hrvatska „mirno reintegrirala“ UN područje Istok. Šta smo ispumpali – ispumpali smo; šta smo posekli – posekli; šta smo prošvercovali – to nam je.
NEVIDLJIVI ČOVEK: Da ponovimo: stvarni gospodari Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema bili su u Beogradu; Goran Hadžić teško da je komandno odgovoran za ono što su Arkan, Badža i paravojske radile na teritoriji njegove „vlade“, ali mu je bilo veoma udobno i unosno da izigrava „premijera“, pa kasnije – od marta 1992 – i „predsednika RSK“ (umesto Milana Babića) dok ga Sloba nije godinu dana kasnije zamenio Milom Martićem. Goran Hadžić znao je veoma dobro šta se radi: i za progone i za ubistva i za pljačke i za masakre. Najbolje je znao kako se potkrada sopstvena zemlja. Nije rekao nikad ništa – osim opštih šovinističkih velikosrpskih frazetina. Imao je – i još ima – zanimljivu osobinu: da bude neprimetan do nevidljivosti – u javnom životu. Prosečan proćelavi bradonja; lupeta isto što i svi, sklanja se od medija. Prosečan, zanemarljiv, nevidljiv; takvih je bilo na hiljade. Svi ti neki raškovići, opačići, martići, babići, božanići, šolaje, džakule, tanjge, to se kurčilo i vikalo na sav glas; Hadžić je bio samozatajan i skroman. On je bio „Miloševićev glasnik“, eto; „mali čamac“.
Veliko je pitanje da li je Goran Hadžić uopšte shvatio kuda vodi istraga oko Ovčare; ako i jeste – onda kada. Neko drugi je, međutim, shvatio na vreme i sklonio Hadžića taman zgodno. Gospodo draga, on je nestao bez traga (što reče pesnik). Samo bi im još Goran Hadžić sada falio da počne da priča šta, kako i ko. Zanimljivo je takođe da je Goran Hadžić upadljivo odsutan iz ove dosadne antihaške propagande s kojom nas muče od 2000. godine kao vrag grešnu dušu. U toj impresivnoj galeriji „srpskih junaka i vitezova“ na koje je zinula haška aždaha i koji čame u „kazamatima“ đe akrepe memla davi, nigde Gorana Hadžića. To je nepravda prema tom čoveku.
Da se prisetimo: Veselin Šljivančanin imao je nevladinu organizaciju koja je bila nadasve bezobrazna i nasrtljiva u njegovoj odbrani; čak su telefonom maltretirali novinare koji im se ne sviđaju, a o organizovanju prekršaja javnog reda i mira većih razmera sa povređenima i velikom materijalnom štetom i da ne govorimo. Slobodan Milošević imao je do kraja svoje nevladine organizacije. Radovan Karadžić imao je Odbor za odbranu svog lika i dela. Ratko Mladić ima nešto slično. Čak je i veseli Mile Martić imao kakvu-takvu, što vladinu, što nevladinu podršku – kao i ostali.
Hoće li Goran Hadžić dobiti bratsku srpsku podršku večito nasmejanog Koste Čavoškog? Zašto još nema ekstatično nadahnute Ljilje Bulatović da stane u njegovu odbranu, pa da napiše još jedno prejezovito žitije, ovoga puta srpskog junaka Gorana Hadžića? Šta rade krajiški intelektualci: Jarčević, Macura, Ocić, Božanić, Ljubica Šolaja, Budo Košutić? Gde je Vučelić? Zašto se ne javlja Bracika Kertes? Gde je Rade Leskovac? Zašto ćuti Boro Mikelić? Čak su se i srpski radikali pokrili ušesima i ćute: gde je „premijer Vlade RSK u izgnanstvu“, onaj Milorad Buva? Gde su poslanici izgnane „skupštine RSK“ sada kada im je predsednik u opasnosti? Zašto ćuti profesor doktor Vojislav Šešelj? Ko će biti „portparol porodice Hadžić“, sada kad je gospa Ljilja Bulatović već zauzeta?
Ovo sve zajedno ne sluti na dobro.
