Ljudi, životinje i druge nevolje

U vreme apsurdno loših izbora koje bira domaća “kulturna politika”, autonomiju je teško braniti. Konačno se suočavamo sa činjenicom koja nije nova – političko, shvaćeno kao dimenzija antagonizama, postaje spektakularno. Nevolja je u tome što u svojoj spektakularizaciji političko guta politiku, odnosno institucije i pritom razara preostale oblike zajedništva koje je sada neophodno braniti snažnije nego ikad. Zato je izuzetno važno da u ovim neobičnim vremenima skrenemo pažnju na one autore, umetnike, delatnike i institucije koji uprkos dominantno iracionalnim odlukama i dalje proturaju normalnost, vrednosne okvire i kritički stav. Jedna od takvih institucija jeste nagrada “Dimitrije Bašičević Mangelos”, ali isto tako i sam konkurs, njegove propozicije i transparentnost.

Nagradu “Dimitrije Bašičević Mangelos” osnovali su pre 25 godina “Centar za savremenu umetnost u Beogradu” i The Foundation for Civil Society iz Njujorka. Zahvaljujući njujorškom partneru i njihovim projektima Residency Unlimited i Young Visual Artist Award, nagrada se danas dodeljuje mladim umetnicima u deset zemalja Centralne, Jugoistočne i Jugozapadne Evrope i obično nosi ime umetnika čiji je rad visoko vrednovan na lokalnoj ili regionalnoj umetničkoj sceni. U oštroj konkurenciji ove godine prestižnu nagradu “Mangelos” osvojio je umetnik Nemanja Milenković (1996).

Razgovor s Nemanjom Milenkovićem odvija se svega tri dana nakon dodele nagrade i pet dana nakon otvaranja izložbe “Neprirodne spekulacije”, koju je mladi umetnik priredio sa Darijiom Dragojlović u impozantnom zdanju Galerije savremene umetnosti u Subotici. Reč je o još jednoj uspešnoj kolaboraciji, po čemu se Milenković izdvaja na domaćoj, ali i međunarodnoj sceni.

“VREME”: Nagrada “Mangelos”, začudo, još uvek nije kompromitovana…

NEMANJA MILENKOVIĆ: “Mangelos” je uspeo da ostane nekompromitovana nagrada zahvaljujući naporima Remonta, Fonda, ali i svih ostalih nezavisnih struktura koje logistički sprovode konkurs. Osim toga, svi finalisti su prošli još jednu novinu, a to je mentorski rad. Naime, organizacioni tim od prošle godine svakom umetniku finalisti dodeljuje mentora s ciljem da zajednički rad bude usmeren ka što preciznijoj verbalnoj artikulaciji umetničke prakse. Ja sam bio povezan sa teoretičarem i kustosom Stevanom Vukovićem. Iako se prethodno nismo poznavali, sarađivali smo jako dobro i konstruktivno. Dobio sam veoma dobre smernice i dodatno osvestio određene elemente u svom radu koji su zapravo, ispostavlja se, danas veoma aktuelni.

foto: elvira kakuszi

U igri su, uvek, i “kulturana politika” i “lična poetika”. Na koji konkretan način se politika kao opšti društveni ugovor (ljudski i neljudski?) spaja sa tvojom umetničkom poetikom?

Uh, na različite načine koji mi na početku, kao autoru, nisu bili jasni. Međutim, iz ove perspektive prepoznajem da su i moji najraniji radovi bili naglašeno politični. Moje interesovanje za taj spoj, koji najlakše mogu da opišem kao odnos između ljudskih i neljudskih životinja, vuče koren iz detinjstva. Naime, i otac i majka su poreklom s juga, iz veoma malog sela u okolini Pirota i u detinjstvu sam veoma dobro upoznao procese priprema velikih porodičnih okupljanja, spremanje hrane, uzgoja i klanja životinja. Takav način saživota sa životinjama bio je apsolutno normalizovan. Ipak pošto sam se rodio i školovao u Novom Sadu, uvek sam osećao izvestan polaritet i nepripadanje. Kao tinejdžer, naravno, počinjem da promišljam svoj identitet i postajem senzibilniji na jednostavno pitanje: šta je životinjska pozicija danas? Tako je počelo interesovanje za mnoge oblike eksploatacije životinja kroz različite industrije hrane, zabave, lova, kozmetike, mode i slično. To je na kraju rezultiralo radikalnom odlukom da prestanem da konzumiram meso i sve životinjske produkte, te sam tako ušao u direktan konflikt sa svojim nasleđenim identitetom, sa svojim roditeljima i konačno sa normativnim saživotom sa životinjama i životom od životinja. Sve to se kasnije razvilo u moju dominantnu temu umetničkog istraživanja. Političnost u svom radu vidim najpre na nivou ličnog konflikta sa patrijarhalnim, balkanskim identitetom u kome balkanac, muškarac mora da jede meso i da podržava kulturu svojih predaka. Ja sam to odbio. Kasnije je počeo da me zanima lov kao savremena pojava koja je danas opstala kao industrija i koja se takođe vezuje za moje detinjstvo. Dosta članova moje porodice su lovci hobisti, tako da smo u kući imali različite trofeje manjih dimenzija, uglavnom srna i jelena, ali je bilo i drugih bizarnih predmeta poput škorpiona izlivenog u epoksiju i drugih kurioziteta… Lov je nužno političan jer lovci demonstriraju svoju poziciju moći spram drugih vrsta. Nije slučajno što su i danas mnoge moćne političke figure strastveni lovci. Kada sada razmišljam o ljudskom odnosu prema bilo kom neljudskom entitetu, automatski vidim političko polje borbe. Mali je korak između ekologije, bioetike i politike.

Važan je bio i traumatičnoi događaj iz detinjstva…

Da, traumatični događaj iz detinjstava koji je veoma važan i koga ističem i u portfoliju. Taj događaj je vrlo verovatno odredio i estetiku mojih umetničkih istraživanja. Naime u petoj godini napao me je porodični pas i zamalo me je usmrtio. Nakon toga sam razvio traumatske posledice i veliki strah od životinja. Mislio sam da je strah popustio kada je porodica usvojila malo štene sa kojim sam se odmah sprijateljio. Tek kasnije sam saznao da je na čitav događaj veliki uticaj imalo to moje interesantno južnjačko poreklo. Naime, da bi mi pomogle, majka i baka su me odvele kod starije žene na salivanje strave. Reč je o magijskom obredu kroz koji se ličnost oslobađa straha. Možda je i to mutno sećanje uticalo na moj docniji rad, jer u svojim instalacijama često suočavam razne materije i materijale. Neretko rezultat podseća na mistični ambijent ili prostor magijske prakse. Mislim da se slična vrsta radikalne misterije može naći i kod Olge Tokarčuk. Konačno, nisam siguran kako to psihoterapija tačno definiše, ali postoje konkretne pojave kada se prema izvoru traume izgradi ili ekstremna odbojnost, ili se pak, razvija izrazito zalaganje da se razume i prihvati uzrok traume. Ja sam otišao u drugi ekstrem. Danas pokušavam da kroz svoj rad promislim različite modele saživota sa svim onim što nije čovek. Tu bioetika igra ključnu ulogu jer nam nudi mnoge aparate i izvore razumevanja onoga što bismo mogli nazvati zajednicom koja može biti međusobno zavisna, podržavajuća, ali i progresivna.

U svom radu često predstavljaš mreže odnosa moći raznih entiteta i identiteta. Ti odnosi, međutim, nisu strogo utvrđeni, već dopuštaju kretanje i interpretacije. Tvoji radovi su takođe veoma poetični, a čini se da takva poetika pre vuče koren iz književnosti nego iz teorije, pre iz poezije nego iz kritike.

Postoje mnogi uticaji, na primer muzike, zatim pop kulture. Tu su i japanski crtaći, “Pokemoni” i “Digimoni”, popularni krajem devedesetih, koji su se upravo bazirali na prisnom odnosu ljudi i životinja. Od detinjstva mi je bio potreban blizak odnoso sa životinjama, bilo da je u pitanju moj ili komšijski pas, i uvek sam takvo povezivanje osećao kao mesto sigurnosti i međusobne zaštite. Uticaj anima iz Studia Gibli (Studio Ghibli) i te kako se oseća u mojim ranim radovima. Naravno, ubrzo se pojavila i književnost koja ima veoma važan uticaj. Inspirišu me različiti pisci poput Olge Tokarčuk, Jana Martela, Kaspara Kolinga Nilsena ili, najnovije, Gorana Milašinovića. Jako mi je važno da vidim kako autori koji nisu vizuelni umetnici i koji koriste druge metode izražavanja, promišljaju slične teme kao i ja. Književnost zapravo vidim kao prostor iz koga mogu da uzimam veoma korisne elemente. Isto je i sa muzikom. Veoma sam zainteresovan da vidim na koji način muzičari vizuelno uspevaju da okarakterišu svoj projekat; i na koje sve načine se stvaraju upravo te asocijativne mreže, koje kada se povežu, stvaraju jednu koherentnu celinu. Zato mislim da je moja poetika izgrađena u odnosu na sve te različite uticaje o kojima sam pričao i da je tako nastao taj čudan miks koji je i dalje u nekoj vrsti kretanja i konstantne promene.

Utoliko, tvoj rad nije dominantno povezan ni za jedan specifični likovni medij ili disciplinu.

Ipak, čini mi se da su crtež ili slika uvek nekakva baza. Crtež jeste najintimniji i najneposredniji likovni medij i to odgovara mojoj umetničkoj metodologije koja je odlična za promišljanje određenih fenomena i motiva. Upravo dok crtam, razmišljam o svim tim različitim, mogućim i nemogućim konstrukcijama, tako da se na kraju obavezno pojavljuju i ideje za reprezentacije tih mojih zaključaka i kroz druge medije. Kada izlažem, obično je reč o grupi radova koji su realizovani u različitim medijima, ali su postavljeni u strogo kontrolisanim odnosima, tako da se sadržaji nadovezuju i grade određene narativne celine.

Subotička izložba je prošla odlično. Kakav je osećaj?

Izložbu “Neprirodne spekulacije” Darija Dragojlović i ja smo pripremali bezmalo dve godine. Svako je krenuo od svojih individualnih polazišta. Pravili smo individualne mape uma i kroz takav format smo uspevali da poentiramo određene motive i pojave. Kada smo uporedili mape, shvatili smo da postoji dosta analogija. Izvođenjem tih analogija, napravili smo zajedničku umetničku mapu i naslov izložbe se nametnuo sam od sebe. Posle dugog zajedničkog rada na izložbi, došli smo do jednog potpuno drugačijeg formata od početnog. Na početku smo planirali otvorenu, hibridnu mapu kroz koju bi se publika kretala i suočavala sa različitim procesima naših razmišljanja. Međutim to na kraju uopšte ne izgleda kako smo zamišljali. Zapravo, mislim da se takve promene dešavaju u svakom umetničkom procesu, a naročito u kolaboraciji. Osam izlagačkih soba koje čine deo kompleksnog prostora subotičke Galerije priredili smo kao zasebne celine u okviru kojih se naši radovi susreću. U tim susretima, pored svojih inicijalnih, autorskih koncepata, radovi nužno dobijaju i nova značenja. Kada se posmatrač kreće iz sobe u sobu, najpre se upoznaje sa opštom temom – odnos prirodnog i veštačkog, a onda i sa pitanjem da li je priroda sama po sebi veštački konstrukt. U svakoj sledećoj prostoriji konkretnije promišljamo sve pojave koje smo izvodili iz tog prvobitnog odnosa prirodnog i veštačkog. Drago mi je što je izložba već na otvaranju privukla veliku publiku, što nam govori o tome da smo i Darija, koja je takođe članica “Led arta” i koja je učestvovala u mnogim projektima, i ja, obezbedili određenu prepoznatljivost i zainteresovanost za probleme kojima se bavimo. Iz pozicije mladog umetnika to je neobična i retka pojava. Mladi umetnici kod nas obično ne dobijaju tu vrstu pažnje i prepoznatljivosti na sceni. Mi smo imali tu vrstu privilegije.

Zaslužena privilegija je i još jedna važna stvar, a to je dvomesečni boravak u Njujorku u sklopu nagrade “Mangelos”.

To jeste neverovatna prilika. Moram da priznam da sebe nisam zamišljao u ovoj situaciji, ali mi je jako drago što se trenutno nalazim u njoj. Mislim da ću konačno uspeti da sebe i svoj rad projektujem u neki složen i ozbiljan umetnički sistem. Ne znam kako bih drugačije definisao svoja očekivanja. Namera mi je da se pre svega upoznam sa onim praksama koje danas definišu savremenu umetnost. Centri poput Njujorka nude različite pristupe savremenoj umetnosti i veoma se radujem obilasku kolekcija i muzeja. S druge strane, voleo bih da istražim uhodanu mrežu koju čine privatne galerije, razni nezavisni prostori, muzeji i slično. Svakako bih želeo da napravim mapu kolektiva i pojedinaca sa kojima bih morao da sarađujem u budućnosti. Stečene kontakte bih mogao da iskoristim za povezivanje sa našim nezavisnim instiucijama i grupama, kao i sa studentima i kolegama sa naše Akademije. Za sada je to nekakav osnovni plan.