Legitimno je da se na ulici branite od nepravde

Advokat Zdenko Tomanović karijeru je započeo 1980. u sudstvu. Bio je jedan od osnivača Društva sudija Beograda, prve organizacije sudija koje su se zalagale za samostalnost i nezavisnost sudstva. Krajem 1993. napustio je sud zbog raskoraka između realnosti i njegovog pogleda na mesto i ulogu sudije u društvu, te je od 1994. godine u advokaturi. Preko 30 godina advokatskog rada stvorilo je arhivu njegovih predmeta od preko 2,5 milona stranica iz najrazličitijih pravnih oblasti. U arhivi su imena klijenata iz sveta biznisa i novinarstva, kulture i sporta, podzemlja i politike, te mnogih drugih delatnosti. Oni su toliko različiti da im je jedina zajednička tačka – isti advokat.

U toku je javna rasprava o izmenama Krivičnog zakona. Da li stvarno prisustvujemo raspravi ili ispunjavanju forme?

Nema rasprave kada kritike nacrta zakona nazivate manipulacijama i politikantstvom. Na sajtu Ministarstva pravde imate prvo poziv na javnu raspravu, a onda izjavu ministarke pravde da su kritike na spomenuti nacrt “svesna manipulacija i politikanstvo koji imaju za cilj obmanjivanje građana”. Pozivate na javnu raspravu u zemlji u kojoj nema rasprave, u kojoj vladajuće strukture sve svode na samozadovoljno razmetanje vređanjem i diskvalifikacijama, ukoliko ne širimo službene narative.

Generalno, kakav je utisak o izmenama krivičnog zakona?

Zbir ograničavanja prava i sloboda građana, nespretnih formulacija, nezgrapnih rešenja i disharmonizacija sa međunarodnim standardima.

Pažnja javnosti usmerena je na predloge da se kažnjava za objavljivanje materijala koji savetuju izvršenje krivičnog dela. Vlast kaže da to ima za cilj da zaštiti društvo od sadržaja koji bi mogli podsticati kriminalno ponašanje…

Taj predlog pre izgleda kao deo projekta u kojem se targetira sloboda govora i izražavanja. Najpre, širok je spektar materijala u kojima se može prepoznati savet sa ciljem izvršenja krivičnih dela. Od knjiga, članaka, filmova, video-igrica, internet sadržaja do objava na društvenim mrežama i drugim platformama ili forumima.

Realnost pravne nekulture govori nam da tumačenje – da li nešto od toga predstavlja davanje saveta za krivično delo – neće dati formalno nadležni nego nenadležni. Oni koji imaju odlučujući uticaj na rad nadležnih. Dakle, oni koji su do sada građane vrednovali kao teroriste, strane agente, državne neprijatelje, izdajnike, podstrekače na ubistva i sl.

Kreativna dela koja mogu prikazivati nasilje ili kriminal, deo narativa, edukativnog materijala i istraživačkog rada o kriminalu – sve to može zloupotrebom da se proglasi nedozvoljenim savetom, a isključivo radi ograničavanja slobode govora i umetničke slobode. Generalno, suština stava političke elite je sledeća: Do sada smo bili jako tolerantni u odnosu na slobodu, a sada idemo na radikalnije mere i pokretanje krivičnih postupaka. Na kraju će hapsiti zbog natpisa na majici – Nećete kopati. Zato što će tumačiti da je natpis na majici savet za rušenje ustavnog poretka blokadom puteva.

Vi kažete da postoji projekat targetiranja slobode govora. Međutim, predsednica Skupštine kaže da opozicija poziva na građanski rat, da hoće nasilno da svrgne vlast, pokazujući naslovne strane listova “Danas” i “Nova”?

Upravo ta retorika besa vrha države ima elemente širenja panike i straha. Vrh vlasti širi strah i paniku od revolucija, od nekih “Beomajdana”, od krvi po ulicama, da bi se zapravo otvorio prostor za napad na slobodu govora. Oni vide opasnost u Srbiji od slobode govora. Pokušavaju da ubede slobodan narod da se odrekne svojih sloboda i prava. Njihova kampanja Zbijmo sada redove da bismo odbranili Srbiju intenzivna je jer žele da ubede ljude da je opravdano da targetirati građane, razvijati nesigurnost i širiti autocenzuru. Šire strah da će vas neko pokupiti na aerodromu, u prodavnici, prolazu i da bi mogli da vas podvedu pod neko krivično delo. Za izazivanje panike postoji krivično delo koje glasi: “Ko iznošenjem ili pronošenjem lažnih vesti ili tvrđenja izazove paniku”. Panika može da bude iznenadno uznemirenje građana jačeg intenziteta, prouzrokovano strahom zbog iznošenja neke tvrdnje koja je lažna. Osećaj nezadovoljstva, revolta zbog navodnog uvoda u građanski rat vodi ka gubitku razuma, strahu od mogućeg napada na javnim mestima, nemogućnosti napuštanja poznatog i sigurnog okruženja, strahu od gubitka kontrole, posebno kod osetljivijih na stresne situacije. I upravo navedenu tvrdnju predsednice Skupštine treba da razmatra tuzilaštvo, jer nema vlast ovlašćenja da gura građane u strah i paniku, a ni u nesigurnost. A nesigurnost je postala deo dnevnog života ljudi, posebno strah da oni koji imaju vlast već gube kontrolu.

Šta se još ističe kao zabrinjavajuće u predlogu izmene Zakona?

Mnogo toga. Na primer, krivično delo Neovlašćeno prisluškivanje i snimanje (član 143). Do sada je građanin imao pravo da snimi razgovor koji je njemu namenjen bez obzira na to da li u njemu učestvuje ili ne. Recimo, razgovor u kojem mu neko preti ili u kojem mu neko iz vlasti traži koruptivni način rešavanja problema. Izmenama je zabranjena svaka vrsta snimanja razgovora, bez obzira na to da li se taj razgovor odnosi na vas i da li vas bezbednosno ili pravno ugrožava. Setimo se pojedinih objavljenih snimaka ili razgovora u kojima vlasti nude nameštanje tendera ili legalizaciju objekata, izgradnju puteva, prete novinarima, građanima, ili pak postupanja novinara na tajnim zadacima u stranačkim kol centrima. Sada se zabranjuje neovlašćeno snimanje bilo kog razgovora, a onda je kažnjivo i ako takav razgovor nekom nepozvanom dostavite, recimo novinarima.

U takvim situacijama, policija i tužilaštvo su i do sada uvek tražili da utvrde ko je neovlašćeno snimao razgovor?

Ali ste se mogli uspešno braniti da ste bez znanja sagovornika ili učesnika u razgovoru snimali razgovor jer je namenjen vama. Bilo je često sporno da li tako snimljen razgovor može da se koristi kao dokaz na sudu, ali u praksi postoje odluke sudova da mobilnim telefonom sačinjeni snimak pretnje predstavlja dokaz koji može biti korišćen u postupku, iako postoje i drugačiji stavovi.

Već dugo vremena, kontinuirano, vrh vlasti uvredljivo vrednuje ili retorikom ugrožavanja upozorava vaše klijente Dragana Šolaka i United Media, kao i mnoge novinare?

Vrh države očekuje od medija da budu megafon vladajuće partije i promoteri istine koju vrh vlasti proizvodi prema svojoj potrebi. Traže da mediji budu filter između realnosti i građana, te da se ne narušava ulepšana slika koju montira vlast jer ste u suprotnom izdajnik najpre svoje profesije, a onda i mrzitelj države. Traže da se mediji ne bave stvarnošću i istinama niti pak realnim mogućnostima razvoja društva, već da se pusti i zasadi koren korisne laži i propagande. To je njihov koncept slobode govora i prava na informaciju. A svrha kontinuiteta u proizvodnji straha, pretnji, vređanja i tog rituala ponižavanja novinara United Medije i Dragana Šolaka jeste nedozvoljena kontrola slobode govora i informisanja. Nismo mi samo na terenu uvreda ili ugrožavanja. Kada posmatrate retoriku pojedinih iz vrha vlasti imate utisak da su zapravo napravili “Pokret za borbu protiv slobode govora i prava na istinitu informaciju”. Razvili su celu industriju proizvodnje neistina uz pomoć osovine koju čine: režimska organizacija vlasti, pojedine medijske korporacije i institucije koje su u funkciji povećanja moći vrha vlasti. Kao podrška tom “pokretu” brojna poznata lica, iz različitih društvenih delatnosti, pokazuju pretvaranje kao svoju drugu prirodu, polako skidaju maske i kreću u funkciju režimskih akcija. Svi oni su prepoznali svoje prednosti u zajedničkom delovanju sa režimom. Zbog tog “plesa” sa vlašću, ti navodno objektivni se zgražavaju nad potezima ugrožavanja slobode govora i ugrožavanja novinara u Americi ili Rusiji, a sve to gledaju uživo kod nas i ćute. Članovi vladajuće partije su pre nekoliko nedelja podržali rezoluciju EP da je slučaj Asanž imao efekat zastrašivanja na novinare, a u svojoj zemlji podstiču upravo ono što je na tom evropskom skupu navedeno – da je istina potkopana, napadnuta odmazdom zbog iznošenja istine.

To se sve dešava u zemlji koja je na evropskom putu?

Nismo mi ni na kakvom putu već u smo u rukama cenzure. Implementirali su masivni sistem kontrole govora i preko surogata cenzure. Borba protiv slobode govora i prava na istinitu informaciju postala je i biznis koji se finansira novcem građana u koordinaciji režimskih zvaničnika i grupa za sastavljanje spiskova i prezentaciju virtuelne istine. Oni su i istinu postavili kao robu na kojoj se zarađuje novac – ograničenjem slobode govora i ućutkivanjem drugih. Nema tu nikavog puta sem moći vladajuće strukture, jer život pod maskom mnogi i dalje smatraju neizbežnim za opstanak. Ali to povlači i odgovornost. Ipak, ako postupke, tu matricu vlasti prepoznate kao loše, to onda znači da i ono što je naizgled dobro nije onakvo kakvim se čini.

Zašto se toliko bore protiv istine?

Ahilova peta vrha vlasti je istina. Politička elita smatra da je merilo istine u njihovoj moći. I oni hoće da nam nametnu svoju istinu ubeđivanjem, a ne dokazivanjem. Razvili su sve sofisticirane strategije da nas ubede da im treba verovati. Rešavaju sve propagandne dileme kako ubediti građane da im veruju u ono što nije tačno. Protivustavno su sprečili funkcionisanje srpske države i srpskih institucija na severu KiM i protivustavno su prihvatili francusko-nemački sporazum, a direktna posledica nije samo izlazak Srba iz sudova, tužilaštva i policije nego i danas zbog tih protivustavnih obećanja Srbi na KiM trpe teror i žive u strahu i iseljavaju se. Međutim, oni nas ubeđuju ogrtanjem zastave Srbije oko ramena da to nije istina. Pa što onda ispunjavaju obaveze ako ih nisu prihvatili? Obećali su svojevremeno Tačiju i Amerikancima ukidanje suda za ratne zločine OVK. To je onaj sud koji je formiran na osnovu istrage Dika Martija koji je istraživao zločine OVK i Žutu kuću. A oni kažu nismo se dogovorili… Pa zašto njihovi sagovornici i prijatelji iz vrha američke administracije postojanje takvog dogovora danas promovišu kao svoj uspeh? Obećali su pretvaranje Generalštaba u hotel, a nas su ubeđivali da je to tek u fazi razmatranja i da dogovora nema. Pa zašto sada Senat Amerike istražuje ulogu male grupe iz naše vlasti i nekih američkih moćnih lica u vezi sa projektom Generalštab? Obećali su Zapadu litijum i rudu bor. Dugo su nas ubeđivali da su to drugi obećali i stavljali tačku na to, a danas pokušavaju da nadvladaju narod Srbije i ubede ga da će sa litijumom doći novac i da je novac simbol slobode građana. Slave Beograd na vodi koji je nikao nasiljem nad zakonom u Savamali. Te noći su građani zvali policiju koja nije došla, ali su došli bageri i ljudi u fantomkama koji su vezali građane za stubove i rušili tuđu imovinu. Vladajuća elita razvija mehanizam uvlačenja velikog broja ljudi u okvir potreban za proizvodnju njihove istine. U tom okviru nijedna istina osim zvanične ne sme dobiti podršku na javnoj sceni, a sve druge istine moraju ostati ograničene na nejavnu scenu. Sve što bi se otrglo i otišlo u javnost mora da bude zgaženo, isprljano, omalovaženo. U trenucima otkrivanja velikih laži i obmana, posebno ako dotaknete zonu između korupcije i kolaboracije, istina postaje državni neprijatelj.

foto: marija janković

Pomenuli ste litijum, u javnost je pre nekoliko meseci dospela informacija da se Rio Tinto obratio Arbitraži Svetske banke. Da li to znači da je Srbija tužena ili ne?

Na portalu Investment Arbitration Reporter 19. juna je objavljena informacija da je u prethodnom periodu kompanija Rio Tinto uputila “obaveštenje o zahtevu” Vladi Republike Srbije, a u vezi sa “projektom Jadar”. Ukoliko je ta informacija tačna, u ovom trenutku je preuranjeno govoriti da li je ovo obaveštenje platforma za već planirane pravne pregovore o ovoj stvari ili zaista uvod u arbitražu ili nesto treće. Bitno je da su građani rekli “Nećete kopati”. To je presuda naroda i na nju nije dozvoljena žalba. Ta javna presuda “Nećete kopati” podiže moralni kapacitet celog društva. Odluka naroda – kopanja neće biti, pre svega je moralnog i pravnog karaktera. Prepoznali su da je političkoj eliti zdrava Srbija propagandni pojam, a građanima je to život. Prepoznali su da se privatni interes nameće i promoviše kao interes celog društva, te da iza glorifikacije strane investicije postoji sumnja o interesnoj simbiozi vlasti i investitora. Za narod Srbije moralno i pošteno delovanje nije izašlo iz mode i zato je taj otpor prema kopanju litijuma i bora osnova za promenu u bolje i zdravije društvo.

Vlast je rekla da čeka stručnjake…

Vlast sada otkriva navodne stručnjake, ali su zaboravili da se znanju koje ne služi dobru i koje je suprotno moralu ne može verovati. Ne može se sada uz pomoć prezentovanog “znanja” proizvesti istina, jer je narod prepoznao da ti navodni stručnjaci nisu vodiči ka istini već vojnici projekta koji nije opšte dobro. Danas bi voleli da nađu izabrane stručnjake, a gazili su struku kada je ona rekla da su državne strukture i službe bezbednosti učestvovale u proizvodnji droge na Jovanjici, kada je rekla da Generalštab ne treba pretvarati u hotel, kada je osudila događaje u Savamali, kada je rekla da je prihvatanje francusko-nemačkog sporazuma protivustavno…

Jedan od profesora ustavnog prava, gostujući nedavno na TV sa nacionalnom frekvencijom, privukao je pažnju javnosti kada je rekao da nigde nije video da ustav poznaje pravo na protest, bez obzira na vreme, mesto, način… Te da su takvo pravo izmislili pojedini naši opozicionari…

Nije to izmislila naša opozicija, već su se za to pravo odavno izborili građani sveta. To pravo građana na javno iskazivanje neslaganja ili drugačijeg mišljenja na javnoj sceni postalo je ljudsko pravo. Ulica jeste javna scena i to istinska. Na ulici je dozvoljeno ono što je legitimno, prirodno i prihvatljivo, logično i moralno. Legitimno je da se branite od nepravde. Javno okupljanje kao osnovno demokratsko pravo može da bude iznenadno, u vidu demonstracija, protesta, a žestina otpora prema nezakonitom delovanju vlasti, odnosno nepravdi, zavisi od obima te nepravde, jer poznavaoci prava znaju za onu staru izreku – “Kada zakon prestane, tiranija nastane”.

Dominacija poniženja građana rađa ogorčenost iz koje se uvek razvija potreba da narod bude moralni pobednik. A moralnost u pravu postaje sve glasnija u cilju očuvanja osnovnih prava građana. Ta sloboda u protestima protiv kopanja bora i litijuma je stvarna, predstavlja ostvarivanje političke slobode građana. Oni osećaju da su odgovorni za politiku svoje zajednice i zato je podrška potrebna.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić kaže da će on biti u dnevnoj kontroli ispravnosti kopanja, kao i njegovi šefovi institucija i da će građane obaveštavati o svakoj nepravilnosti?

Ne treba predsednik države da bude policajac. Mi imamo policajce poput Milenkovića, Mitića, Isakova, Vešovića i sličnih. A što se obaveštavanja tiče, da li će nas institucije obaveštavati onako kao o Jovanjici? Da li sa onakvim stavom kao što je glasio onaj čuveni da “tona marihuane nije mnogo”? Sa onom mašinerijom uključenom u prikrivanje Jovanjice i naknadne odmazde prema Milenkoviću i Mitiću?

Imamo informaciju da se inspektor Slobodan Milenković pre nekoliko dana pojavio u zgradi suda, ali da ju je brzo napustio? Da li je to zbog Jovanjice?

Ne, nije zbog Jovanjice zato što još nije dobio poziv za svedočenje. I naravno, čim bude dobio poziv, doći će i obavestiti i sud i građane o istini zbog koje je vladajuća mašinerija inspektore nazivala “nosioci državnog udara”. Bio je u sudu u pratnji SAJ, odazvao se na poziv da bude svedok u jednom parničnom postupku. Upoznao je tada sudiju sa najnovijim usložnjavanjem svoje bezbednosne situacije, a odmah nakon tog razgovora inspektor Milenković je nadležne u policiji upoznao sa informacijama koje povećavaju njegovu bezbednosnu ugroženost.

Dosadašnji visok respekt centara moći prema licima koja je Milenković identifikovao kao operativne nosioce aktivnosti koje ugrožavaju živote njega i inspektora Dušana Mitića, neprimereno nizak intenzitet angažmana nadležnih i razmatrajnje vrha policije o promeni obezbeđenja inspektorima, pogoduju učesnicima zla koji ugrožavaju njihovu bezbednost u cilju osvete za slučaj Jovanjica. Potpuna istina o Jovanjici je na čekanju, a životi Milenkovića i Mitića su na odloženoj neizvesnosti.

Vaša kancelarija zastupa i reditelja Emira Kusturicu, te ste podneli zahtev za pravnu zaštitu zbog zloupotrebe vestačke inteligencije na TV Pink. Takvo verno manipulisanje video – i audio–zapisom gotovo da nije viđeno na ovim prostorima. Iako je javnost naviknuta već da kritičari moćnika bliskih režimu prolaze kroz javnu odmazdu, ovakav tehnološki obračun deluje posebno zastrašujuće…

Zahtev smo podneli zbog lažiranja i kreiranja uvredljivog sintetizovanog audio – i video-snimka korišćenjem tehnologije. Kontekst osvetljava koren napada na Kusturicu. A taj kontekst se zove – litijum. Kada je izneo stav da je protiv kopanja litijuma, Kusturica nije stao ni uz vlast ni uz opoziciju već uz narod i rekao da je to pitanje egzistencije. I tada se ohrabruju ostrašćeni zaštinici realnosti u Srbiji. Svodeći proteste građana na delovanje stranih država, jedan političar ga naziva ruskim špijunom (zbog čega je predata tužba zbog krivičnog dela uvrede). A na Kusturičino vrednovanje tzv. ružičaste Srbije dobio je na nacionalnoj frekfenciji ukraden glas, ukraden lik, izmišljen tekst i vređanje. To je mnogo više od zloupotrebe tehnologije. To je krađa istine i identiteta, jer umesto istinitog glasa, istinitih reči, istinite osobe – stavljate mašinu kao zamenu za sve. I to ne bi moglo da institucije nisu opijene moćima onih koji svakodnevno šalju ocene da je svako ko je protiv kopanja litijuma protivnik naroda i opšteg dobra. Naravno, ovde se otvara i dodatno pitanje odbrane univerzalnih vrednosti. Umetnici ne mogu sprečiti zlo, ali ga mogu delegitimizovati, razobličiti i dehumanizovati. Izaslanici kulturnog razvoja treba da deluju u pravcu buđenja nade da ima smisla da ne budete zarobljeni vladajućim pogledom na svet. A to znači da se ne mogu gubiti tragovi integriteta u lavirintima i strukturama dominantnog i pogrešnog sistema vrednosti. I kultura i tradicija se deformišu ako je politika pogrešna.

U saopštenju za javnost naveli ste da očekujete da tužilaštvo reaguje. Zaista to očekujete?

E pa ovako, Više javno tužilaštvo u Beogradu, ove godine 3. jula, dalo je sledeće saopštenje: “Povodom video-zapisa koji je objavljen na društvenoj mreži Facebook […] u kojem je upotrebom veštačke inteligencije kreirana izjava premijera RS Miloša Vučevića Posebno odeljenje za visokotehnološki kriminal Višeg javnog tužilaštva u Beogradu je policijskim službenicima Službe za borbu protiv visokotehnološkog kriminala podnelo zahtev za prikupljanje potrebnih obaveštenja. Pomenutim zahtevom zatraženo je uklanjanje predmetnog naloga na društvenoj mreži, uz prethodno prikupljanje podataka o nalogu i njegovom korišćenju od pružaoca usluge ’Meta Platforms’”. Dakle, Kustirica nije samo građanin sveta već i Srbije, i ima pravo na jednak tretman pred zakonom.

Takođe zbog zloupotrebe veštačke inteligencije, i takođe protiv Pinka, Vaša kancelarija je i u slučaju Dragana Đilasa pokrenula postupak još pre više od godinu dana. Šta se dešava sa tim predmetom?

Sud je ipak, ali tek nakon godinu dana, doneo privremenu meru i zabranio Željku Mitroviću dalje emitovanje nezakonite obrade glasa i lika Dragana Đilasa. Nezakonito korišćenje veštačke inteligencije poznatije kao “dipfejk” (deepfake) društveno je opasno ne samo za ljudska prava već i onda kada je na sceni “dezinformaciona kampanja” protiv političara. Čak je Europol u jednom izveštaju analizirao krivičnopravnu i bezbednosnu opasnost od takvih falsifikata i ukazao da je “operacija koja namerno širi lažne informacije da bi obmanule” opasna zbog “uticaja na izbore”, te je upozorio na nemerljiv uticaj na politički proces ukoliko ovakve “manipulacije uspešno obmanu veliki deo populacije”. U slučaju predsednika najveće opozicione stranke, pred tada najavljivane izbore verovatno su imali u vidu da, prema međunarodnim izvorima, više od 80 odsto populacije nije čulo za kreiranje ovakvih montiranih i lažnih snimaka. Nesumnjivo je da ovakav snimak obmanjuje. Srbija je nažalost postala primer kako izgleda zloupotreba vestačke inteligencije kada padne u pogrešne ruke, u inače vulgarizovanom javnom prostoru. Naravno, u izmenama krivičnog zakona potpuno su ignorisali društvenu opasnost od dipfejka.

U svojim javnim nastupima uvek ističete vladavinu prava. Da li od toga počinju i da li se na toj temi završavaju sva važna državna pitanja?

U vladavini prava se nalaze mnogi odgovori. Mi gubimo deo teritorije, ravnopravnost građana, potreban nivo društvene svesti, pravne svesti i ceo niz elemenata vrednosnog sistema koji je neophodan našem društvu. A danas su, nažalost, institucije postale sredstvo za uvećavanje moći onih koji su iznad i izvan zakona i insititucija, i koji i zakone, pravo, institucije i navodne stručnjake koriste kao sredstvo koje će uvećati njihovu moć, a tada se ulazi u zonu bez kontrole. Institucije kalkulišu s tenzijom između te moći, individualnih prava i društvenog interesa, jer nosioci moći vrše nadzor i nad zakonima, kao kontrolori i korektori nad radom institucija. Kad ste advokat, u praktičnoj primeni prava najbolje se oseća taj odnos države i društva prema pojedincu. A pojedinac je slobodan samo ako svoja prava ostvaruje uvek, u suprotnom mu se uskraćuje sloboda.

foto: marija janković

Planirane novine neće zaobići ni advokaturu. Naime, izmene se predlažu i kod čuvanja advokatske tajne?

Potpuno neprikladno je izmenjen član 141 KZ, jer je do sada bilo zabranjeno “neovlašćeno otkrivanje tajne koja se saznala u vršenju advokatskog poziva”, a sada je u nazivu zadržan izraz “tajna”, ali se zabranjuje samo otkrivanje podatka o ličnom ili porodičnom životu. Dakle, advokati neće imati krivičnopravnu zabranu da čuvaju tajne koje se odnose na profesionalni život ili različite sfere profesionalne aktivnosti svog klijenta. Taj odnos poverljivosti klijenta i advokata ostaće samo na nivou profesionalne etike ili morala advokata, ali ne na nivou krivičnopravne zaštite. U zemlji u kojoj su mnogi advokati saučesnici u vrednosnom propadanju društva, u kojoj se mnogi advokati dive političkoj eliti koja se odavno odvojila od morala i protivustavno deluje, advokatska tajna mora da bude potpuna i krivičnopravno zaštićena. Advokati su čuvari tajni svojih klijenata, i ličnih i profesionalnih, i to moraju da ostanu.