Ledolomce nema ko da plati

Zima dospeva svake godine, a zimi hoće i sneg da padne, hoće i reke da se zalede. Istina, ovo drugo ne biva svake godine – u ovom veku (svega) dva puta – 2012. i ove godine.

Kad se prethodni put uhvatio led na Dunavu, saznali smo da, u stvari, nemamo čime potencijalnu štetu da predupredimo ili bar ublažimo: spreman za dejstvo bio je samo ledolomac „Greben“ u vlasništvu Elektroprivrede Srbije, namenjen prevashodno razbijanju ledenog čepa kod Sikolovca na ulazu u Veliki Kazan, gde se Dunav naglo sužava sa kilometar i po na svega 400 metara. Drugi ledolomac – „Bor“, umesto da mrvi sante koje „Greben“ odvali, čamio je okovan ledom negde u Bugarskoj.

Operativno, spremni su bili i ledolomci „Čakor“ i „Vučevo“, poimence najpominjaniji rečni brodovi u poslednjih mesec dana, ali su ostali na vezu: vlasnik ovih brodova, kompanija „Dunav grupa agregati“, tražila je za angažovanje ovih brodova „simboličnu“ nadoknadu od tri miliona dinara dnevno. Umesto njih, na osnovu trilateralnog ugovora između Mađarske, Hrvatske i Srbije o održavanju plovnog puta od Daljske krivine uzvodno, angažovana su dva od pet mađarskih ledolomaca, sa stacionarom u vukovarskoj luci. Prema tom ugovoru Srbija pokriva tek četvrtinu troškova njihovog angažmana, isto toliko Hrvatska, a resto Mađarska. Ta disproporcija u pokrivanju troškova nije tek tako: začepljenje toka Dunava na Daljskoj krivini, odnosno potencijalna posledična ledena poplava, najviše ugrožava Mađarsku.

foto: tanjug

Celokupan tok Dunava nizvodno od Daljske krivine pao je tada na pleća „Grebenu“, konstruisanom da razbija led do metar debljine, ali je junački udarao i na trostruko deblje naslage. Za taj podvig „Greben“ je zaslužio prefiks „brod heroj“, a posada orden „zasluga za narod“, ako takav orden (još) postoji. To se, naravno, nije dogodilo i sva je prilika i da neće, mada je sad pred „Grebenom“ i njegovom posadom mnogo teži zadatak nego što je bio pre pet godina i opet se, zahvaljujući stručnosti i požrtvovanosti posade, sa tim uspešno nosi. Istina, „Bor“ je ovog puta tamo gde i treba da bude u ovo doba godine i uspešno sitni sante koje „Greben“ odlomi, kako se to inače radi.

NEKAD BILO: Sve do izgradnje hidro-elektrane „Đerdap I“ led na rekama nije doživljavan kao elementarna nepogoda, već prirodna pojava koja dođe pa prođe, sem ako se nagomila tamo gde se nagomilava od kako je zime i Dunava – na Daljskoj krivini, kod Gročanske ade i kod Sikolovca na ulazu u Kazan. Sa time se uspešno nosila inženjerija Jugoslovenske narodne armije – mineri eksplozivom, pešadija pijucima, testerama i sekirama. Jedared je angažovano i ratno vazduhoplovstvo, što i nije bilo nužno – mogli su mineri sa tim da izađu na kraj, ali se zgodno namestilo za pokazno-taktičku vežbu „dejstvo jurišnih bombardera protiv (ledenih) objekata na pograničnom vodotoku“. Dejstvo avijacije snimale su Filmske novosti, a reportaža prikazivana u „Filmskom žurnalu“ pred projekciju filmova u bioskopima – „Ništa nas ne sm(ij)e iznenaditi“.

Prema stručnoj studiji iz tog vremena, za uspešnu odbranu od leda na 588 kilometara toka Dunava kroz i oko Srbije, 206 kilometara toka Save i 174 toka Tise, potrebno je najmanje šest ledolomaca, po dva sa stacionarom nizvodno od neuralgičnih tačaka – u Novom Sadu, Beogradu i Kladovu/Prahovu.

U sledećih 20 godina formirana je flota od devet ledolomaca – „Čakor“, „Vučevo“ i „Petrovaradin“ u okviru flote moćnog brodarskog preduzeća „Heroj Pinki“, čija je zona odgovornosti bila Dunav uzvodno od ušća Tise i Tisa, „Komovi“, „Tara“ i „Dinara“ u okviru Jugoslovenskog rečnog brodarstva, takođe moćne lađarske kompanije, čija je zona odgovornosti bila od ušća Tise do Rama, a nizvodno od Rama dejstvovali su „Deli Jovan“, „Greben“ i „Bor“.

I sve do 1985. na Dunavu nije bilo više ni ledostaja, ni ledoloma, ne zato što nije bilo sibirske zime, nego što led nije stigao da se uhvati: ledolomci su slati ledu u susret, lomili ga na vreme dok ne naraste, a ne dockan kao sad, kad se nagomila. Led na rekama usred zime nije bio vest za naslovnu stranu, već samo crtica – ledolomci ti-i-ti su tad-i-tad stavljeni u pripravnost, oni drugi su uposleni kad je trebalo zaplovili i uspešno preventivno skrckali led po obodu plovnog puta, neki treći sačekali su santu leda koja je doplovila iz Mađarske i razbucali je. Bilo je malo povuci-potegni 1985. – žešća je zima bila, poput ove aktuelne, a i nije sve šta treba aktivirano na vreme, pa su u drobljenju santi (opet) priskočili vojni mineri i stara dobra pešadija sa krampovima i sekirama.

foto: tanjug

MASAKR: Iako se samim nazivom „ledolomac“ sugeriše da je reč o namenskim brodovima za taj posao, njihova osnovna delatnost je prevoz tereta tokom plovidbene sezone, ali i da tokom tri zimska meseca budu na stacionaru prema zoni odgovornosti, budući da su projektovani i za lomljenje leda. Tegljači imaju u pramcu rotirajući ekscentar koji se startuje kad brod u led zabije pramac i tim vibracijama drobi led kao ćuskija kamen, dok se na gurače vibro-pramac dodaje kao priključak kad je potrebno, da budu pripravni da obezbede prohodnost plovnog puta tokom zime, kao i da odagnaju svaku pomisao da može da se dogodi ledena poplava.

Ta pripravnost, podrazumeva se, nešto košta, ne koliko i kad brodovi rade, otprilike je ceh upola manji, ali košta, pa je red i da se plati. Kako je Dunav naša reka i naš plovni put, mi smo ti koji bi to trebalo i da platimo: u budžetu bi morala da postoji stavka „odbrana od leda“. Tako to inače funkcioniše, u čijem god da je vlasništvu brod: plati pa klati, ama to već četvrt veka ne radi.

U interegnumu od onda do sad, „Heroj Pinki“ je u procesu privatizacije došao u sastav kompanije „Dunav grupa agregati“, koja je od prošle godine u stečaju; „Čakor“ i „Vučevo“ su pod hipotekom i treću godinu trunu na vezu očerupani, a „Petrovaradin“, iako sposoban da isplovi, privezan je negde kod Zemuna. Nema posadu.

„Komovi“, „Tara“ i „Dinara“, svojevremeno najmoderniji dunavski tegljači, dika i ponos Jugoslovenskog rečnog brodarstva, redovno remontovani i u „top“ formi, isečeni su i prodati kao sekundarna sirovina za, kako kažu oni koji tvrde da znaju, 30.000 evra svaki. Navodno, odluka za taj masakr je doneta jer za tegljače nema dovoljno posla, a da ih se drži samo da bi bili spremni da krckaju led nema ko da plati.

Od sve one ledolomačke sile koju smo imali, pretekli su samo „Greben“ i „Bor“ – „Deli Jovan“ je takođe završio u rezalištu kao zaista zastareo, s tim da je „Bor“, koji je u privatizaciji pripao „Prahovu“, iz nekog već razloga ostao bez dodatka za razbijanje leda.

Sve u svemu, cela knjiga spade na dva slova, „Slogu“ i „Takovo“, snažne gurače poslednje generacije, koji doduše nisu opremljeni za drobljenje leda, ali ipak, zahvaljujući trudu, znanju i veštini posade, uspešno obavljaju i taj posao.

Dva mađarska ledolomca stigli su na lice mesta kad je već bilo dockan: čep na Daljskoj krivini već je bio nekoliko metara debeo/visok, pa su ova dva ledolomca prvo morala da probijaju prolaz kroz ledenu branu naopako – nizvodno, što je bitno teže nego ako taj posao rade uzvodno. Kad ledolomci dejstvuju uzvodno, svaka santa koju odlome povučena maticom otplovi pored broda, a kad to rade nizvodno, odlomljene sante se podvlače pod kobilicu i povećavaju otpor, time smanjuju učinak. Zbog toga je probijanje čepa potrajalo onoliko koliko je potrajalo, jedan od dva ledolomca je ostao nekoliko dana zarobljen dok onaj drugi nije prosekao koridor, te je tek tad, u povratku, oslobodio zarobljenika. Njihov dalji zadatak je da „krajcuju“ led po obodu plovnog puta sve dok ga ne prošire na 120 metara, što će da potraje.

KOLIKO KOŠTA: Zbog nagomilavanja leda nizvodno od Daljske krivine, angažovana su još dva mađarska ledolomca, ovog puta po komercijalnoj ceni, da razbiju čep od Belegiša do Pupinovog mosta, opet naopako – nizvodno, pa brodovi najahuju na sante, hoće i da se prevrnu. Kako god, njihov angažman unekoliko je olakšao posao „Gebenu“, koji sad može da se posveti razbijanju leda kod Gročanske ade.

Ona dva mađarska ledolomca angažovana po već pomenutom trilateralnom sporazumu, kad rade koštaju nas 120 evra na sat svaki, a kad su na čekanju 77,5 evra. U proseku 2400 evra dnevno, puta brat-bratu 30 dana, jer toliko će najmanje da traje njihov angažman, pa puta dva broda – zaokruženo 150.000. Ona druga dva ledolomca, koji su na našu teritoriju doplovili prošle nedelje, koštaju četiri puta više: oni neće biti angažovani koliko ona prva dva – na najmanje 15 dana slobodno može da se računa, dakle još (opet najmanje) 300.000 pride. Ruku na srce, i nije neka para u odnosu na štetu koja bi bila pričinjena da nisu ovde, naročito ako se uporedi sa ponudom „Dunav agregata“ iz 2012. godine.

Ukupan ceh bi (možda) bio bitno manji da su nadležni reagovali na vreme, da nisu čekali da se na Daljskoj krivini, kod Pupinovog mosta i Gročanske ade već napravi čep, umesto da su angažovali, ako ništa drugo, „Takovo“ i „Slogu“ da rade ono što sad i rade, ama na vreme, dok je led bio u narastanju, dovoljno tanak da ga ovi izlome na sitne komade bez bojazni da im bude probušeno korito. U stvari, led u nastajanju, čija se debljina meri santimetrima, mogao bi da skrcka svaki brod, samo da se neko setio da to može i tako.

Međutim, neko mnogo pametan je, uprkos upozorenju Hidrometeorološkog zavoda da je opasnost od ledostaja/ledoloma na vidiku, utvrdio da „nema frke“ sve dok je polovina plovnog puta protočna, jer zašto bi država zaludnim lađarima plaćala vozikanje u prazno uzvodno i nizvodno Dunavom kad, eto, Dunav i dalje teče. Sad se neko drugi, takođe mnogo pametan, dosetio da bi bio red da Srbija ima svoje ledolomce, pa je najavljena kupovina/nabavka novih.

Ministar poljoprivrede i zaštite životne sredine Branislav Nedimović upozorava da je ovo poslednja opomena da Srbija mora nešto da uradi kada su u pitanju ledolomci, kako ne bi uvek u pomoć morala da priziva kolege iz Mađarske, ali i da su troškovi ledolomca iz Mađarske koji su sada angažovani deset puta niži od troškova koji su bili pre sedam-osam godina za održavanje ledolomaca koji nisu funkcionisali i koji su bili u jako lošem stanju, pa je zbog toga taj posao prekinut 2011. Ovo pitanje, kaže, mora sistemski da se reguliše i Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine će sve svoje kapacitete staviti u tu funkciju, te da su Srbiji potrebna najmanje dva ili tri ledolomca koji će biti multifunkcionalne namene i isplativi, odnosno ekonomski održivi jer će moći da se bave i drugim poslovima na reci. „Ovo mora na pravilan način da se kanališe, jer ako se tako ne radi, ugroženi su mostovi.“

Ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Zorana Mihajlović konstatovala je da je Srbija u „strašnim privatizacijama izgubila dva ledolomca koja su sada u privatnom vlasništvu i koji ne mogu da se koriste, jer su u lošem stanju“, te da će „ove godine Srbija sigurno izdvojiti novac i kupiti bar jedan ledolomac“.