Lažni kursevi, stanovi na poček i ostali slučajevi

Po definiciji, svaka prevara se sastoji od dva elementa: nečije namere da kod nekog izazove ili održi zabludu radi pribavljanja neke koristi i formirane pogrešne predstave o suštini obligacionog odnosa u koji se upušta kod onog „nekog“ – da je nešto ono što inače nije, da biva nešto što inače ne biva. Recimo, da se do dobro plaćenog zaposlenja može tek tako, da se može vući pozamašan interes od uloženog novca „u dobar posao“, da nema ništa loše u vrtoglavo velikoj proviziji od transfera prljavog/krvavog novca, da je potpisan kupoprodajni ugovor za stan koji će tek biti izgrađen dovoljno čvrsta osnova za plaćanje unapred, da…

ULAZNICA ZA INTERPOL: Vest je u najmanju ruku smehotresna: više od stotinu polaznika kursa za službenike Interpola je posle svega godinu dana obuke shvatilo da su žrtva prevare.

Elem, dvoje bivših službenika smederevske opštine prošle godine u ovo doba „pustilo je buvu“ da se u Smederevu osniva novi Interpolov centar za Jugoistočnu Evropu, te da je za taj „novi centar“ potreban obučeni kadar. On je, kao, savetnik direktora Interpola za Jugoistočnu Evropu, a ona ništa manje nego v.d. direktora beogradske kancelarije Interpola za Jugoistočnu Evropu i menadžerka Interpola za ljudske resurse. Oboje su u tajnoj misiji odabira kadrova, što za „novu centralu“, što za službovanje u Bazelu. Kao što to inače biva, mamac beše pozamašan: plata od tri do pet hiljada evra. Ko da odoli? Ne nudi se takav posao svakog dana.

Ipak, u Interpol se ne ulazi kao u kafanu: mora da se prođe specijalna, što teorijska, što praktična obuka, a posao će dobiti samo oni koji polože teorijske i praktične ispite, kao i testove izdržljivosti, snalaženja u prirodi, preživljavanju.

Svi polaznici su bili u obavezi da pre početka obuke uz neizbežni si-vi prilože uverenje o državljanstvu, izvod iz matične knjige rođenih, uverenje o „nekažnjavanju“… Posle toga bi, ukoliko bi prošao provere i plaćanje upisnine od 200 evra, kandidat ušao u uži izbor.

Teorijska nastava organizovana je u Osnovnoj školi „Sveti Sava“ u Smederevu, Radničkom univerzitetu Smederevo i Železničko-industrijskoj školi, Domu kulture u Vrbovcu, Soko Banji, te kod ribnjaka u Ralji, inače u vlasništvu (samozvanog) savetnika direktora Interpola za Jugoistočnu Evropu, „test izdržljivosti“ organizovan je na Ozrenu. Naravno, svaki segment obuke je obaška naplaćivan: za ovo dvesta, za ono trista, petsto evra… Ukupno oko 3500 evra „po glavi“.

Pored ovo dvoje „direktora“, teorijsku nastavu je vodio i nekadašnji predsednik opštine Smederevo, danas predavač policijsko-bezbednosne topografije na Kriminalističko-policijskoj akademiji u Beogradu.

Svaka međusobna komunikacija polaznika izvan nastave bila je najstrože zabranjena, jer ih „Interpol, zbog daljih provera i pouzdanosti, prati i prisluškuje im telefone“. Nisu smeli jedni drugima ni na ulici da se jave.

Cela igra je pukla na samom kraju, kad se ispostavilo da od obećanog puta u Bazel i završnog tromesečnog kursa nema ništa, ama je i za to trebalo vremena. Put je više puta odlagan uz objašnjenje da ima objektivnih teškoća, ali da se „ne demorališu“ i da svi budu spremni, jer će polazak biti iznenadan, „čim se umire razne terorističke grupe i agenture koje ih nadziru“.

Među prevarenima je najviše mladih od 20 do 25 godina, ali ima i onih preko 50 godina: intelektualci, nastavnici, pravnici, čak i jedan radnik tužilaštva i bivši gradski funkcioner.

HLEB BEZ MOTIKE: Za svakog ko vidi dalje od nosa i pamti duže od juče, sinonim za prevaru je devizna štednja po Jezda-Dafina receptu: deponuješ crkavicu u „dobru“ banku i svakog meseca dođeš po svojih 10 odsto interesa. Ničeg, naravno, čudnog nema u tako visokoj kamati, jer zaboga, reč je o veštim poslovnim ljudima, nema nikakvog značaja to što nemaju formalnog obrazovanja, jer nisu li nas školovani ekonomisti doveli tu gde smo, pa šta ako neodoljivo podsećaju na pijačne muljare, jer zaboga, nećemo valjda po izgledu suditi, uostalom liče na nas… I bi šta bi.

Ni deset godina nije prošlo otkako su se treskom zatvorili šalteri „Jugoskandik“ štedionice i „Dafiment“ takoreći banke i tek što je postpetooktobarska vlast počela da vraća „staru“ deviznu štednju iz upravo likvidiranih društvenih banaka, usput i depozite iz ove dve privatne, u dnevnim novinama osvanuo je oglas kojim agencija „Elita internacional“ poziva „male investitore“ da ulože svoj novac u „dobar posao“ koji donosi prinos od tri odsto mesečno.

„Elita internacional“ bila je registrovana za promet nekretnina i ulaganje a sa „malim investitorima“ sklapani su ugovori o pozajmicama. Najmanji ulog je u početku bio 3000, kasnije 5000 evra, a novac prikupljen od „investitora“ agencija je pozajmljivala dalje sa kamatom od 10 odsto mesečno, i kao zalog stavljala tapiju na nekretnine zajmoprimca.

Budući da je godinama „ulagačima“ novac tačno u dan isplaćivan na ruke, ulozi su uvećavani, jer što je ulog veći, veći je i zaovar. Bilo je, tako, i uloga koji se pišu sa pet nula. Ipak, bilo je i onih, bar tako post festum tvrde, koji su prevaru (na)slutili, ali tek kad je „firma“ u decembru 2009. prestala da se oglašava u novinama i prestala „sa transparentnim radom“, a krajem meseca izostali su i sitni pokloni – upaljači i rokovnici, što je, vele „mali investitori“, bio „zaštitni znak firme“. To sa prestankom „transparentnog rada“ je posebno zanimljivo: kanda su „mali investitoru“ znali gde se plasira njihov novac, ali sa tim problema nisu imali.

Kako god, dva dana pred Novu 2009. godinu Nikola Lazić, vlasnik „Elite“, otperjao je u vidu lastinog repa, a „mali investitori“ koji su uložili svoj novac u „dobar“ posao shvatili su da su (opet) prevareni, pa su prvo protestovali na ulici zahtevajući da vlast reaguje, da uhapsi sve koje treba da uhapsi, te da im se pare vrate. Kako od toga ništa ne bi, osnovali su Udruženje građana za obeštećenje od „Elite internacionala“, angažovali advokata i podneli krivične prijave protiv Nikole Lazića kao glavnog i odgovornog, ali i protiv zaposlenih u prevarantskoj firmi jer su učestvovali u prevari, a tužiće i državu koja je svojim nečinjenjem prevaru omogućila, poresku upravu što ovu firmu nije dovoljno kontrolisala… O porezu na kapitalnu dobit koji su ostali dužni državi ni reči, nego pare da im se vrate, negde cirka 35 miliona evra.

Ako je za utehu, ne rođevaju ovce samo u Srbiji: američki „finansijski mag“ Bernard „Berni“ Lorens Medof na sličan način prevario je malo veće investitore od ovdašnjih malih i to za najmanje 18, a po nekim procenama 65 milijardi evra. Ipak, za razliku od srpske sudske prakse, Merdof je osuđen na 150 godina robije bez prava na pomilovanje.

BUĆKALO: Reč je o prevari poznatoj kao „Nigerijska“, ali „bućkalo“ više priliči: Somu bućne mamac u poštansko sanduče – pismo očajne Nkome Nbue u kome moli adresanta za pomoć. Ona je, naime, kćer generala Gnkla Nbue, opasne zverke u nekoj tamo već afričkoj državi u kojoj plemenski ratovi traju od objavljivanja Deklaracije o nezavisnosti i trajaće do ko-zna-kada, a čiju su karijeru nasilno prekinuli neki zli ljudi: ubiše ga mučki, na spavanju, masakriraše mu usput celu porodicu osim nje, Nkome, koju je prst sudbine te kobne večeri poslao u obližnje selo prenatrpano gladnim izbeglicama u humanitarnu misiju. No, ne beše im to dovoljno, nego se nameriše i na generalovu životnu ušteđevinu – nekih dvadesetak miliona dolara koje bi, da je pravde, trebalo da nasledi Nkoma. Srećom, u toj nekoj afričkoj zemlji u kojoj krv teče potocima ima i dobrih ljudi, vernih opciji koju je general Gnkl zastupao, kadrih da novac transferišu na neki račun van granica te nesretne zemlje, samo im treba broj računa, te ako bi adresant bio toliko ljubazan da jednoj sirotoj nezaštićenoj devojci ustupi svoj bankovni račun na nekoliko dana, koliko da tih tričavih dvadesetak miliona dolara stečenih krvavim radom njenog pokojnog oca bude uplaćeno i netom podignuto, ona bi zahvalnost za iskazanu ljubaznost izrazila četvrtinom transferisanog novca. Sve što primalac pisma treba da uradi jeste da pošalje broj svog računa i sve druge podatke potrebne da se novac uplati. Naravno, sve treba obaviti brzo, jer oni zli ljudi su toliko zli da ne prezaju ni od obustave platnog prometa, samo da se njenog nasledstva dokopaju. Srećom, obustava platnog prometa nije što i polje preći, tako da nekoliko dana još ima, ali ne i za nećkanje, zbog toga je, uostalom, predviđen tako obilat iskaz zahvalnosti.

„Što da ne?“, kaže Som: hoće da pomogne, ko ne bi pomogao devojci u nevolji, a tu je i onih pet miliončića, zaovar je, nema veze što ih je general u pravom smislu reči krvavo stekao. Šta on sa tom krvi ima? Nema ništa. To što se oni tamo ubijaju, to je njihova stvar, a pare su već nešto drugo. Da nije pet miliona mnogo za jedan transfer novca? Pa i nije, jer da jeste, zar bi bilo toliko milionera?

Već sledećeg dana stiže sledeće pismo: Nkome se bog zna kako zahvaljuje, Som joj je vratio veru u ljude, ama isprečio se sitan problemčić: da bi se transfer obavio, mora da se uplati neka sitna taksa, svega par desetina dolara/funti/evra, ali uplata iz već nekog razloga mora da stigne sa računa na koji novac treba da legne, pa ako bi bio ljubazan… Proguta to som lako, jer šta je par desetina dolara/funti/evra, nekoliko pića u osrednjem lokalu, a pet miliona je pet miliona. I uplati.

Jedva da je dan prošao, eto opet Nkominog pisma: opet se bog zna kako zahvaljuje, legla je taksa, sad je sve u redu, novac samo što nije krenuo. prođe nekoliko dana, Som proverava račun… Nema uplate. Taman pomisli da je ispao majmun, kad opet pismo: Nkome mu javlja da je odnekud isplivala još jedna taksa, istina malo je veća od prethodne, par stotina dolara/funti/evra ali mora da bude uplaćena na isti način kao i prethodna, pa bi to bilo sve. Tu se Som malo nećka, sumnjivo mu je, ali opet… Pet miliona! I opet uplati.

I onda opet ništa, sve do sledećeg pisma sa novim problemom: jedan od onih dobrih ljudi se prozlio, pa traži mito, nije bog zna koliko, ali mora da se plati, a ona te pare nema, pa ako bi joj poslao… On ljutito odgovara da mu ne pada na pamet da šalje još novca, ona uzvraća da to nije tek tako, da taj koji se prozlio ima njegove podatke, pa preti da će obavestiti vlasti u njegovoj zemlji, jer posao je čist k’o suza u njenoj zemlji, dok u njegovoj baš i nije, odnosno da može neko da mu bane na vrata, ali i da njoj preti velika opasnost, pa ako bi ipak bi dobar kao što jeste da joj to malo novca pošalje, eto uvećaće zahvalnost na 30 odsto… nepoznat je broj somova koji su se na ovo bućkalo uhvatili, ima ih svuda po svetu, nekoliko njih i u Srbiji.

STAN NA POČEK: Otkako je stanogradnja prešla iz društvenog u privatni sektor, u prometu nekretnina prevare skoro pa da su postale pravilo. Primera ovakvih prevara ima na pretek, a najveća od svih je višestruka prodaja još neizgrađenih stanova koji, da prevara bude kompletna, nikada neće ni biti izgrađeni. Naime, poslovni sistem Stankom je 2004. godine, u svojstvu investitora, ponudio u pretprodaji nekoliko hiljada stanova u Filmskom gradu. U oglasu, kao i na bilbordima na samoj lokaciji, navedeni su svi relevantni podaci, od broja pod kojim je zavedena građevinska dozvola, početak i kraj izgradnje, izgled budućih zgrada. Ponuđena cena, naravno, bila je po kupce povoljna.

I sve je išlo kao po loju: kupci bi izabrali zgradu u kojoj bi stanovali, potom i stan koji im odgovara i mogu da ga plate, pola cene „kešnu“ odmah, drugu polovinu u ratama tokom sledećih godinu dana. Sve je propraćeno urednom papirologijom: za stan u lameli toj-i-toj, ulaz taj-i-taj, na spratu tom-i-tom, stan pod brojem tim-i-tim, kvadrature te-i-te, kupci su potpisivali sa građevinskom firmom Delta legal, koja je na osnovu ugovora sa Stankomom overenog u sudu tom-i-tom, pod brojem tim-i-tim suinvestitor. Kupci su se obavezali da će ugovorenu cenu isplatiti na naveden način i u navedenom roku, a da će stan biti izgrađen u skladu sa YU standardom, da je cena fiksna i da se ni pod kojim uslovima ne može menjati, sa fiksiranim rokom za završetak radova. Naizgled, sve pod konac.

Sumnja da ipak nešto nije u redu rodila se tek kad su sve pare legle, a da na mestu buduće zgrade ni ašov nije zaboden. Istina, neke zgrade u istom kompleksu su i izgrađene, neke su i useljene, ali se nisu uselili svi koji su platili: podosta stanova prodato je po više puta, pa ko je prvi stigao, taj se uselio, a ko je okasnio…

„Veliki je broj građana koji su na različite načine oštećeni kojima mi kao Ministarstvo, nažalost, ne možemo da pomognemo jer su, prosto, ušli u kupoprodajni odnos i sada mogu pravdu da potraže na sudovima. Kupovina stana je kao kupovina bilo čega drugog i morate da shvatite da mi kao Ministarstvo ne možemo da budemo nadležni za štete koje neko na bilo koji način ima, bez obzira na to da li je kupio loša kola, falsifikat nekog sata, pokvareno mleko ili stan. U tom kupoprodajnom, odnosno obligacionom odnosu, u koji ulaze dve strane, mi kao Ministarstvo nemamo nadležnost“, izjavio je svojevremeno za „Vreme“ ministar za životnu sredinu i prostorno planiranje Oliver Dulić.

I nikom ništa: vlasnik Delta legala fasovao je pritvor, ali ne zbog prevare više od hiljadu kupaca, već zato što je muljao nešto sa porezom, firma je bankrotirala, stečajne mase nema, a prevareni kupci su osnovali Udruženje građana „1000 oštećenih“, protestuju, pišu peticije, zahteve, tužbe…

Dobro je, veli ministar Dulić, što su oštećeni kupci uspeli da se organizuju i da privuku medijsku pažnju i iskazuje nadu da će oni svoj problem da reše. Hoće, hoće, kako da neće.