Kako bi to rekao doktor Haus – ljudi lažu. Jednoj je pacijentkinji, na primer, utvrdio polnu bolest, ali ona je nepokolebljivo odbijala da prizna vanbračni izlet. Lagala je. Kako bi joj spasao život, morao je Greg Haus, inače diskretan u toj materiji, da uključi i njenog muža u slučaj. Mužu se to nije previše svidelo. Pacijentkinja je preživela, ali njen brak nije. Zaključak je da ljudi lažu čak i kada laž ide protiv njih ili čak i kada im je zbog laži život ugrožen. Zašto je tako? Ni dr Haus nije uspeo da odgovori na ovo pitanje, ali ako laž uporedimo sa šminkom, možemo ponuditi malu teoriju po kojoj je ljudima slika o sebi važnija od istine o sebi: bolje izgleda ako nije spavala s muškarcem koji nije njen muž (šminka), nego ako prizna da jeste (istina).
Ali to je privatna laž. Laž koja se izriče u javnom prostoru nešto je drugo. U javnom prostoru laž se izriče u ime grupe, kolektiva, a neretko opravdava se državnim razlogom (raison d’État). Država je, dakle, toliko ozbiljna stvar da je sama sobom dovoljan razlog da opravda laž, jer – glasi prepostavka – predstavnik države koji laže radi to u korist i za dobrobit iste te države. Osim ako ne radi za dobrobit države, nego u sopstvenu korist. Tada nastaje problem, jer ostvarivanje privatnog interesa u javnoj sferi naziva se korupcija. U tom slučaju laž i korupcija sestre su bliznakinje.
SVETO TROJSTVO PROPASTI
Nikada istina i politika nisu pokazivale oduševljenje jedna drugom, te je nekako postalo samorazumljivo da istini nema mesta u politici: političari lažu, a istinu govore samo kada im je to od koristi. Uostalom, kako kaže Hana Arent, nikada se istinoljublje nije ubrajalo u političke vrline. Da li to znači, nastavlja Arent, da je suština istine u njenoj nemoći, a suština politike u podmuklosti? Pa, ako je tako, zar nemoćna istina ne zaslužuje istu količini prezira koliko i moć koja ne mari za istinu? Makijaveli će, na primer, u svome Vladaru napisati da vladar ne mora da drži reč ukoliko mu je to u interesu, a oni koji su, kroz istoriju, još od antičkih dana, nastojali da istini pribave dignitet i delotvornost bili su neretko izvrgavani ruglu, a ponekad i dejstvu vatre, otrova, te hladnog ili toplog oružja.
Problem, međutim, nastaje kada se, u najvećem broju slučejeva, utvrdi veza između laži i nasilja: vladarima laži služe kako bi, pozivajući se na državni razlog, opravdali nasilje. Hitler je, na primer, slagao da su komunisti zapalili Rajhstag. Zapalio ga je on. Ali laž je poslužila da pokrene pogrom protivnika. Kada Vučić govori o nasilju demonstranata, on, naravno, laže, ali tom laži pravda nasije nad građanima. Ili, kako to kaže filozof Andrea Perunović s Instituta za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu, “glavna odlika javne laži jeste da ona nikada nije nevina kao što to može biti privatna”. Privatna laž, nastavlja Perunovć, “nekada poprima forme fantazma i fantaziranja, fabule i afabulacije koje ne čine nažao ni onome ko laž formuliše niti onome kome je laž upućena”. Nasuprot ovome, “javna laž je uvek stvar intencionalne obmane, vođene političkim interesima.” A mi bismo dopunili: i privatnim interesima.
Kada se privatno i javno spletu do neraspoznatljivosti, to je korupcija, te laž, sada, s nasiljem i korupcijom čini sveto trojstvo propasti svake zajednice. Uostalom, gde to možemo bolje videti nego u Srbiji, u kojoj su građani dopustili da zemlja postane talac privatnih interesa jednog čoveka za koga još nije utvrđeno da je izgovorio istinu, ali zato jeste od korupcije načinio državni projekat, te sada taj projekat brani nasiljem.
KO NE LAŽE TAJ NIJE ĆACI
Iako je uz Rusiju Srbija možda najekstremniji rasadnik laži u Evropi, s autoritarnim režimima i njihovim lažljivim jezikom polje borbe se proširuje.
“U diskursima autoritarnih, populističkih, desnih i ekstremno desnih režima danas”, kaže Perunović, “primećujemo dva predominantna modusa laži: poricanje i odricanje. Ova dva modusa laži se temelje na dva psihološka fenomena: poricanju i odricanju. Laž kao poricanje sreće se u desnim diskursima na svakom uglu – poricanje klimatskih promena ili poricanje socijalne nejednakosti samo su dva veoma rasprostranjena primera koji pokazuju da je Frojdova čuvena opaska (parafraziram) – ‘kada vam pacijent kaže da žena u njegovom snu nije njegova majka, budite sigurni, to upravo jeste njegova majka’ – analitički vredna i u političkom diskursu. Setimo se samo slučaja Rio Tinto: ‘neće biti projekta Jadar’, značilo je upravo suprotno: biće projekta Jadar (za sada, doduše, samo na nivu namere).”
Odricanje je, međutim, još više zastupljeno u savremenim strategijama laži i laganja. “Psihološki gledano”, nastavlja Perunović, “odricanje je karakteristika psihotičnih epistemoloških struktura u kojima subjekt jednostavno odseca i odstranjuje jedan deo Realnog koji mu ne odgovara. Najčešće, taj deo realnog je stub na kome počiva ceo simbolički poredak (pa tako i istina). Odricanje se sažima, otprilike, u sledećoj formuli: Znam vrlo dobro kako stoje stvari, ali ipak…. Upravo ovakva psihotična struktura političke subjektivnosti dozvoljava Trampu da govori o ‘migrantima koji jedu kućne ljubimce’, Kiru Starmeru ‘da je Britanija postala ostrvo stranaca’ i slične koještarije, a da to ima politički uticaj, iako je reč o notornim lažima. Dakle, laž sa modusom odricanja dobija veoma specifičnu vrstu imuniteta: i kada je prepoznata kao laž, ona ne gubi na svojoj učinkovitosti”.
Da li se, međutim, isti model može primeniti i na javne prostore u kojima ne postoji ni mogućnost čak da se istina suprotstavi laži? U Americi se odvija bitka za javni prostor, te ni kompulsivnom lažovu poput Trampa ne prolazi sve: nije mu prošao pokušaj da zataška svoje veze s Harijem Epstinom i njegovim sklonostima ka veoma mladim ženama. U Velikoj Britaniji i dalje funkcionišu rapublikanski mehanizmi, te Kir Starmer i te kako mora da pazi šta priča. Drugim rečima, u evropskim demokratijama politička laž je zabranjena, pa ako se javni delatnik uhvati u laži, postoji način – slobodan javni prostor, medijski pritisak, najzad pravosuđe – da se ona razotkrije i, na odgovarajući način, kazni. Na ruševinama srpske republike, međutim, nema ničeg. Laž je normalizovana. Laž je postala nerprikosnivena i preporučljiva vrlina. Ko ne laže nije s nama (s njima). Ko ne laže nije ćaci.
OTKUD PREVLAST LAŽI?
Laž odnosi prevagu zbog jednog dvadesetovekovnog izuma koji je, istina, dobio zasluženu i dužnu pažnju, ali ne i protivotrov: organizovana laž. Pre totalitarnih režima ideja da laž može da odnese prevagu bila je nezamisliva. Žorž Klemanso, jedan od predsednika francusle vlade u vreme Prvog svetskog rata, ne znajući još, kako kaže Hana Arent, “za veštinu ponovnog pisanja istorije”, mogao je da zamisli i pretpostavi najsumornije laži, ali ne i da činjenične istine – poput iskaza: “Nemačka je napala Belgiju avgusta 1914. godine” – mogu da budu zaobiđene. To će, izjavio je Klemanso, zauvek ostati istina. Osim što neće.
U sistemu organizovane laži, poput Sovjetskog Saveza ili nacističke Nemačke, istina ne vredi ni pišljiva boba. Istina, jednostavno, nije važna. “Istina laži”, međutim, jeste. Ako vođa nešto kaže, recimo da je na ulice izašlo 150.000 ljudi da ga podrži, nema veze što to bude 7000: vođina verzija se, bez obzira na to što je čista laž, ima preobratiti u istinu. Upravo iz iskustva totalitarnih režima 20. veka daju se izvesti obespokojavajući zaključci: niti je istina tako čvrsta veličina, niti je laž inferiorna istini.
“Ako laž danas preovlađuje u javnom, odnosno, političkom prostoru”, kaže Andrea Perunović, “za to postoje uslovi koji se ne tiču samo politike ili konkretnih političkih prilika, već temeljne promene paradigme načina na koji verujemo i saznajemo svet oko sebe i prilike u njemu. Ako je era od prosvetiteljstva do modernizma bila obeležena (dobrom) verom u (naučnu, činjeničnu) Istinu, a postmodernizam doneo dekonstrukciju velikih narativa o Istini i mogućnost postojanja mnoštva interpretativnih istina, stvari danas stoje posve drugačije. Ako je istina nekada bila stvar raširene vere u čvrsto uspostavljene činjenice, ili kasnije plod kritičkih promatranja činjenica, danas je istina postala fenomen koji se oslanja isključivo na veru i verovanje subjekta koji se za nju zalaže”.
Drugim rečima, pokolebana je vera u činjenice. Činjenički iskaz “Nemačka je napala Belgiju avgusta 1914. godine” svoju snagu je crpeo iz toga što nije bio potreban nikakav kontekst da bi bio istinit: ne može se dogoditi ništa što bi taj iskaz načinilo lažnim. On važi uvek i svugde. Ali svet je ukoračio u doba postistine, odnosno – može se i tako reći – doba tumačenja koje je izbrisalo granicu između istine i laži. Kako se to dogodilo? Pa, totalitarni poreci davedesetog veka bili su dobra priprema za ono što danas živimo. Medijski pritisak je toliki – s jedne strane dobro kontrolisan, kao u Srbiji, s druge prepušten internetskom preobilju u kojem nema orijentira – da, naprosto, nema dovoljno dobrog i bezbednog prostora za istinu. Sitne protivrečnosti koje su antivaksere sustizale u vreme korone – teško se razboli jer nije primio vakcinu iz samo njemu dostupnih razloga, ali neizostavno traži pomoć lekara, savremene medicine i nauke – takve protivrečnosti, dakle, ne uzbuđuju dezorijentisane ljude.
KAKO SE BORITI PROTIV LAŽI?
Sa poplavom i normalizovanjem laži ne dovodi se u pitanje samo odnos istina–laž, već čitava infrastruktura koja na istini počiva i zove se stvarnost. Laž, dakle, tvrdi da jeste ono što nije. Ili da nije ono što jeste. Sama laž je, dakle, nihilistički gest: ona poništava stvarnost.
“Da bi se uspostavila istina, više nije neophodno obratiti se nekoj spoljašnjoj realnosti i njenim pravilima”, kaže Perunović, “već je ‘istina’ navodno uvek već ‘u nama’. Ono što nespretno nazivamo danas postistinom, zapravo je pobeda nepoverenja nad poverenjem, u kojem slepo verovanje, obogaćeno negativnim predznakom, postaje jedini uslov istine. U takvoj konstelaciji laž se uspostavlja kao sasvim legitiman govorni čin, kao sasvim legitimno sredstvo političke borbe. U svetu u kojem je obmana postala paradigma političkog delovanja, laž nije moralno problematična. U političkoj areni u kojoj se svi, ili gotovo svi, intencionalno i beskrupulozno obmanjuju, vrednost lažnih iskaza se izjednačuje sa vrednošću onih istinitih.”
Ako se laž legitimiše, to znači da ne postoji prostor u kojem bi se laž i istina suočile, ili se taj prostor – slobodan javni prostor – uništava na sve moguće načine. U Srbiji slobodan javni prostor ne postoji. Ne postoji ni u Rusiji, recimo. Ni u Kini. U Americi Tramp se svim silama okomio na “javnu stvar”, republiku. I to je očekivano. Jer uporište istine upravo je slobodan javni prostor. Nikome se ne može zabraniti da laže, kao što se nikome ne može zabraniti da govori istinu. Ali istina se može zatrpati lažima – primer srpske skupštine, na primer, gde glasna većina zatrpava svaki glas istine.
“Protiv laži se”, kaže sagovornik “Vremena”, danas može boriti jedino parezijastičkom praksom, odnosno govorenjem istine u lice moći.
Međutim, da bi ta borba bila zaista svrsishodna i učinkovita, ona se mora upisati u širu borbu za radikalno demokratske vrednosti, među kojima je primat neslaganja glavna odrednica političkog života. Dakle, kada budemo prestali da posmatramo konsenzus (slaganje) kao jedino merilo učinkovitosti političkog delanja (makar on bio i negativan konsenzus, kao što je danas najčešće slučaj), kada napustimo logiku poverenja/nepoverenja kao dominantnu matricu političkog rezonovanja i vratimo mogućnost misli i mišljenja, refleksije i rezonancije u javni prostor, vratićemo i mogućnost povratka istine u javni prostor. Dakle, demokratski, horizontalni agonizam, protiv autoritarnog, dogmatskog antagonizma”.
Drugim rečima, u slobodnom javnom prostoru moguće je lagati, ali moguće je i suprotstaviti se laži istinom. Diplomatske igre obmanjivanja, preciznih i nepreciznih formulacija, izvrdavanja istine, ili otvoreno laganje – sve to je deo igre koja se u slobodnim zemljama na kraju odvija u javnom prostoru. Zbog toga predstavnici demokratskih poredaka paze šta pričaju. Neslobodne zemlje, poput Srbije, nemaju taj filter. Zbog toga, uostalom, diktature uništavaju javni prostor. Bez slobodnog javnog prostora, bez republike, laž odnosi prevagu.
