Kuda dalje, predsedniče

Dvodnevna poseta predsednika Srbije Aleksandra Vučića Kosovu i Metohiji udarna je vest u medijima već deset dana. Počelo je megalomanskim najavama i epitetima poput „istorijska“ i „sudbonosna“, kulminiralo praćenjem svakog predsednikovog koraka na nacionalnim televizijama, a završilo se kao da se nije ni desilo – ništa se u životima Srba na Kosovu posle ovoga nije promenilo.

Istorijski govor, možda najvažniji u životu, kako je najavio, Vučić je pisao nedeljama. Ako se upustimo u đavolji posao dekonstrukcije tog govora, isplivava nekoliko ključnih tačaka: morbidne istorijske paralele, revizija perioda od 2000. do 2012. godine, amnezija u vezi sa sopstvenom ulogom u politici Srbije prema Kosovu do 2000. i ključna poruka da Aleksandar Vučić nema rešenje za Kosovo i nada se da će neke buduće generacije postići kompromis sa Albancima.

No, iako je uspeo da ne kaže ništa konkretno, Vučić je vešto bacio nekoliko verbalnih šok-bombi.

REHABILITACIJA SLOBODANA MILOŠEVIĆA: Naravno da je pomenuo Gazimestan, jer su se mnogi, naročito oni koji mu nisu naklonjeni, usudili da uporede Miloševićev govor na Gazimestanu sa najavljenom Vučićevom posetom Kosovu, a poznato je da predsednik ima potrebu da u svakoj prilici odgovori na svaki naslov, svaki tvit u kom ga neko ismeva, ma koliko to bilo nebitno: „I pre skoro trideset godina, nedaleko odavde, stotine hiljada ljudi, a Slobodan Milošević je tada bio dovoljno velik da ih u tom broju okupi na Gazimestanu, dočekalo je kraj njegovog govora, čuvenog, za neke nečuvenog, zavisi od toga ko ga i zašto tumači, sećate se kako?“ Sećamo se. A sećamo se i šta je bilo posle, tako smo i dospeli dovde, do trenutka kad svi čekamo nekakav, bilo kakav rasplet kosovske krize, do momenta kad nam predsednik Srbije najavljuje da će u Mitrovici održati važan govor u kom će reći šta je rešenje, a onda suštinski priznaje sopstvenu nemoć.

Međutim: „Milošević je bio veliki srpski lider, namere su mu svakako bile najbolje, ali su nam rezultati bili mnogo lošiji. Ne zato što je on ili bilo ko drugi to želeo, već zato što želje nisu bile realne, a interese i težnje drugih naroda zanemarili smo i potcenili. I zbog toga smo platili najvišu i najtežu cenu.“

Hajde da na ovom mestu pokažemo dobru nameru i izrazimo veru da je Vučić uzneo Miloševića u nebesa jer se obraća „ciljnoj grupi“ u kojoj je Milošević do kraja svoje vladavine bio neprikosnoveno popularan. Ali, hajde i da budemo racionalni. Godina je 2018. Već smo debelo zagazili u 21. vek. Koliko je razumno proglašavati velikim liderom čoveka koji je zemlju uterao u tri rata, pod čijom je vlašću došlo do druge najveće hiperinflacije u svetu, koji je ostavio na cedilu Srbe u Krajini, čovek čiju vladavinu pamtimo po stajanju u redovima za hleb i mleko, švercu svega, od benzina do salame iz Segedina, po političkim ubistvima i procvatu organizovanog kriminala, i na kraju krajeva, po bombardovanju Srbije. U redu, niko ne poriče da su postojali „interesi i težnje drugih naroda“, ali reći da je Slobodan Milošević imao dobre namere, a da su za baš sve drugi krivi, niti je razumno niti je istinito. Jer, nisu se strane sile bavile pražnjenjem penzionog fonda i pljačkom stare devizne štednje, na primer. Niti su ga naterale na izbornu krađu 1996. godine. Koji veliki državnik krade izbore i koje bi dobre namere mogle da stoje iza tog organizovanog poduhvata?

Uostalom, ima jedan deo u ovom Vučićevom govoru koji je sasvim lako zamisliti da ga izgovara Slobodan Milošević: „Opet ćemo jednako i mi biti krivi, valjda što nismo imali dovoljno vode da vatre koje su zapalili ugasimo. I uvek je tako. Zato i naš posao jeste da nastavimo da se borimo, da menjamo ugled Srbije u svetu, da promenimo sliku ne samo o sebi, već da promenimo ugao iz kojeg gledaju na stvari ovde na Balkanu.“

Pojedini analitičari su već deo Vučićevog govora o Slobodanu Miloševiću protumačili kao ambivalentan, i pohvalan i kritički; upadljivo je da na čak dva mesta u tom delu Vučić insistira na „namerama drugih“ koje su dovele do loših posledica po Srbe kako unutar, tako i van granica Srbije. Jer, nabrajajući kako Srba više gotovo da nema u Kninu, Sarajevu, Prištini, Kosovu Polju, predsednik Srbije poentira da to nije zato što su drugi bili jači i hrabriji, nego „zbog toga što nismo razumeli poziciju Srbije i sveta, zbog toga što nismo shvatili da nismo sami u svetu i da se bez sveta ne može. Zbog toga što smo potcenjivali sve druge i što nismo uspeli da računamo. Ni uspeli, ni umeli. Zbog toga što smo uvek videli i slušali sebe, drugi nas nisu zanimali. Nismo bili sa realnošću ni u dosluhu.“ Ispada da Milošević, veliki srpski lider sa najboljim namerama, nije bio u dosluhu sa realnošću i da je mnogo bio zagledan u sopstveni pupak.

Po ko zna koji put, Vučić se vratio na stari izgovor za političke neuspehe Srbije, izgovor na nivou onog „pas mi je pojeo domaći“ – kako nismo razumeli istorijski trenutak i mesto Srbije u svetu. I po ko zna koji put, uporno koristi zamenicu „mi“, a tu bi zapravo trebalo da stoji „ja“. Jer, ako nešto upadljivo nedostaje u Vučićevoj rekapitulaciji perioda pre pada Miloševića, to je odgovor na pitanje gde je on za to vreme bio i šta je radio i pričao. Pogotovo kada je reč o Kosovu i Metohiji, jer, podsetimo, jedina stranka u tada vladajućoj koaliciji SR Jugoslavije koja je pretila izlaskom iz savezne vlade ako bude potpisan Kumanovski sporazum, bila je Srpska radikalna stranka, čiji je Vučić bio generalni sekretar, a u toj vladi ministar informisanja. Kumanovskim sporazumom, podsetimo, okončano je bombardovanje Jugoslavije 1999. godine.

A nije loše podsetiti ni šta je tada opozicioni poslanik Aleksandar Vučić govorio u januaru 2012. godine, malo pre nego što će doći na vlast: govorio je da je Ustav Srbije za tu stranku tačka koju neće preći kada je u pitanju Kosovo i Metohija i da će, ukoliko dođe na vlast, građanima otvoreno reći šta oko te pokrajine može da se uradi: „Ukoliko ne bude moguće sprovesti sve ono što piše u Ustavu Srbije, prvo bismo seli sa svim političkim strankama i ustanovili šta je to što možemo da dobijemo, a to sada ne znamo, jer ne znamo kako teče pregovarački proces. I to možemo znati tek kada bismo došli na vlast, kada ćemo otvoreno građanima reći kako stvari stoje“, pa je još i dodao da je plan tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića za Kosovo: „Šta je tu Tadićevo, to piše u Ahtisarijevom planu. Ako kaže specijalni status za sever Kosova, da li to znači da priznaje Kosovo i u okviru čega je taj specijalni status – u okviru Kosova ili u okviru Srbije“.

Sve su ovo pitanja koja bi danas komotno mogao da postavi sam sebi, ali ne o Tadićevom ili Ahtisarijevom planu, već o Briselskom sporazumu. Kad smo kod toga, tema Zajednice srpskih opština upadljivo je nestala iz Vučićevog, a samim tim i javnog diskursa. Dodajmo i da postoji ne mali broj onih koji smatraju da je Ahtisarijev plan Srbima sa severa nudio više nego ZSO.

NE DIŽITE MI SPOMENIKE: Profesor Zagrebačkog sveučilišta Dejan Jović primetio je u Vučićevom govoru jednu morbidnu crtu. Vučić je i inače sklon zlokobnim predskazanjima samome sebi (setimo se čuvene izjave: „Radim u interesu Srbije i znam kako ću skončati“), te preglumljavanju kad se uživi u ulogu žrtve. Ovog puta je, međutim, nadmašio samog sebe, jer je u istom govoru uspeo sebe da obesi, strelja i spali na lomači, ali – ne traži spomenik. Počelo je s omčom i bez omče: „Ako je Stefan Nemanja, osnivač države srpske, mogao pred Manojla Komnina sa omčom oko vrata, goloruk, zbog Srbije, ja mogu, moram i hoću i bez omče, i zbog iste te Srbije i pred Tačija, i pred Mogerini i Merkel i Makrona i Putina. I kao što vidite, i smem i mogu. I borim se i boriću se za našu Srbiju i za naš srpski narod.“ Jedino razumno pitanje posle ovoga je: kud ste pošli, predsedniče? Manojlo I Komnin jeste zatočio Stefana Nemanju kako bi mu nametnuo vazalni odnos, što je kasnije poslužilo kao temelj budućoj srpskoj državi, ali čemu ova analogija? Teško da Federika Mogerini ima tamnicu kojom mu preti svaki put preti Vučiću kad se sa njom sastaje u Briselu. A i ta omča na Nemanjinom vratu istorijski je nepotvrđena – pojavljuje se, naime, samo u seriji „Nemanjići – Rađanje kraljevine“ u produkciji RTS-a. Dobro je da Vučić nema vremena da gleda „Igru prestola“, u suprotnom, mogli su okupljeni u Kosovskoj Mitrovici da čuju kako će da uzjaše zmaja i ujedini zaraćene zemlje istoka i zapada, to jest, u našem slučaju, Srbe severno i južno od Ibra.

Sa omči, predsednik je prešao na streljanje i samožrtvovanje: „I mogu, i radim to, i hoću, i hiljadu puta ako treba, po bilo koju cenu, pa i po cenu sveopšte mržnje, ka meni, i sve da me nazovu, neki izdajnikom, neki velikosrpskim šovinistom, i da me sutra i streljaju, zato što, za razliku od njih, znam razliku između salonskog i pravog patriotizma. I da je pravi patriotizam i rodoljublje samo ono u kojem si spreman da žrtvuješ sve, pa i sopstvenu sadašnjost, zarad budućnosti svoje zemlje i njene dece.“ Sad je već veliko pitanje šta tačno predsednik Srbije radi na rešavanju položaja kosovskih Srba. Jer, posle svake runde Briselskih dogovora mi čujemo samo gomilu opštih mesta, anegdote o nadmudrivanju sa Tačijem i generalnu ocenu da pregovori teku. Osim toga, dobijamo na kašičicu priče o Zajednici srpskih opština, nejasnu ideju o razgraničenju, ikonopisani voz Marka Đurića i deobu zečeva u Lapljem Selu. I to je otprilike sve.

Negde pred kraj svog obraćanja Vučić je rekao i: „Ubeđen sam, kada prođe sve ovo, ako me neki osude, prokunu, kada se ugase lomače jednog dana, da ćete bar vi, vi ovde prisutni, junaci srpski, naši junaci Kosova i Metohije, da ćete bar vi znati i šta i za šta sam radio. Za Srbiju, za otadžbinu, za vas i za život. I svako dete koje se sutra rodi, svaki čovek koji dobije posao, svaka nova škola, bolnica, biće dokaz da smo radili jedinu pravu stvar. I to mi je više nego dovoljno. Spomenike, spomenike neka dižu onima koji su izgubili, kako kažu uvek časno i, uz svoju, uglavnom tolike tuđe žrtve.“ Osim što je opet sebi predvideo da će goreti na lomači (a zašto?), Vučić nije mogao da odoli a da ne pokaže svoju megalomansku crtu: jer ovo „spomenike neka dižu drugima“ nije ništa drugo do pritajena želja da jednog dana uđe u istoriju kao veliki lider. Možda ne baš veliki kao Stefan Nemanja, ali svakako dovoljno veliki da bi nekom ili svima moglo da padne na pamet da mu dižu spomenike. U redu, svako ko se bavi politikom sigurno pomalo gori od želje za istorijskom važnošću, ali ona se postiže delima, a ne rečima i, što je za Vučića nezgodno, ne može da se planira unapred.

foto: zoran žestić / tanjug

SLAVODOBITNO PRIZNANJE PORAZA: Iako famozno razgraničenje nije pomenuto, zanimljivo je da je Vučić tokom dvodnevne posete mnogo više pažnje posvetio Srbima koji žive na severu Kosova, nego onima na jugu. Istina, barikade veterana Oslobodilačke vojske kosova a i kosovske vlasti sprečile su ga da pređe Ibar, ali već sama činjenica da je ovako važan govor Vučić održao na severu u sebi sadrži implicitnu poruku. Srećom, ako ništa drugo, bar je poslao poruku mira: „Ostali ste vi, najjači i najhrabriji. I ne zaboravite da nas je 1991. godine bilo, procentualno govoreći, tri puta više nego danas na Kosovu i Metohiji. Tri puta više, pre nepunih 30 godina. I zato ja danas govorim o realnosti. I zato ne pevam borbene pesme, neću da vas huškam, neću da vam obećavam oružje i municiju iako je jasno, i to vam obećavam, da nikome nećemo dozvoliti da oružje i municiju koristi protiv vas. To sam rekao pet puta, to ponavljam i danas na ovom veličanstvenom skupu. A ovo sve kažem zato što vas hoćemo žive. Hoćemo srpsku decu, škole za njih, udžbenike, obdaništa. Hoću da imate dovoljno posla da poželite tu decu. Hoću porodilišta, igrališta, puteve, fabrike, da na kraju imate zašto ovde da ostanete.“

Naravno, želja da ljudi ostanu tu gde jesu je lepa, kao i želja da se mesto gde ostaju razvija i napreduje. To se, međutim, neće desiti iz prostog razloga što se Kosovo ubrzano prazni, pre svega zbog ekonomskih razloga, kao, uostalom i ostatak Srbije. Ovde treba imati na umu i više puta ponavljane izjave Rade Trajković i Marka Jakšića da Srbi sve više napuštaju sever od januara, nakon ubistva Olivera Ivanovića. I baš u vezi sa tim, Vučić bi morao da odgovori na pitanje koje je pre skoro sedam godina postavio u vezi sa Ahtisarijevim planom: gde ti ljudi ostaju, unutar granica Srbije ili nezavisnog Kosova? A na to pitanje odgovora nema, osim ako ne pristanemo na simboliku koju su neki komentatori već primetili: zabranom da stigne do Banja kosovske vlasti su Vučiću poslale jasnu poruku – po severu Kosova se šetaj koliko hoćeš, ali ispod Ibra mi kontrolišemo.

Još je nešto Vučić priznao, a na to se malo ko osvrnuo iako je to verovatno njegova ključna poruka Srbima na Kosovu: „Imamo li nekakav nacrt rešenja u Briselu, pošto o tome bruji ceo svet, pričaju svi u Srbiji koji nikada u razgovorima učestvovali nisu i koji o tome pojma nemaju? Ovde pred vama govorim najotvorenije i najodgovornije – nemamo nikakav nacrt rešenja, nismo ni blizu njega. Ali, po prvi put, čini mi se da dobro znamo da moramo i da razgovaramo i bar da pokušamo naše odnose da uredimo. I nisam po tom pitanju nikakav optimista. I ja znam da postoji hiljade onih koji samo čekaju da kažu: Aha! Otišao je dole! A to dole je za njih Kosovo. Za mene Kosovo i Metohija nisu dole, oni su gore, oni su iznad svega, oni su važni i najvažniji za svakog Srbina. I reći će – ništa novo nije rekao. Kao da je reći nešto novo o Kosovu uopšte moguće. Kao da sve priče odavno nisu ispričane. Ali, novo je i to što neću ovde da psujem Albance, ni one koji su danas pretili i meni, i pretili našem narodu južno od Ibra. Neću čak ni one koji su, tukući Srbe, stvarali im državu, a koji se i danas prave blesavi na sve ovo što se zbivalo, već želim da vidim kako delima možemo da stvorimo bolje sutra za Srbe na Kosovu i Metohiji.“

Aleksandar Vučić je priznao da nema nikakvo rešenje za Srbe sa Kosova. I ne samo da ga nema, nego ne očekuje ni da će rešenja uskoro biti: „Moramo i moraćemo da živimo i zajedno i jedni pored drugih. I zato ćemo da razgovaramo i pregovaramo, do iznemoglosti ako je potrebno. I upravo zato, na Kosovo sam došao da vam kažem da će neko, nekada u budućnosti, morati da postigne kompromis sa Albancima.“ Dakle, došao je da kaže da rešenja nema i da će morati da ga traži neko drugi u budućnosti. Došao je da kaže da nema šta da kaže, ali: „Kada budemo imali bilo šta da vam kažemo, oko bilo kakvog rešenja, o bilo čemu, nećemo to saopštavati ni u Beogradu, ni u Briselu. Reći ćemo vama, ovde u Kosovskoj Mitrovici i Gračanici. I nemojte da strepite ni jednoga časa, i ni jednoga dana zbog toga.“

Na kraju govora, Vučić se osvrnuo na jedan grafit u Mitrovici koji kaže „Odavde nema nazad“, a onda se okrenuo i otišao nazad u Beograd. U nedelju, 9. septembra, Aleksandar Vučić održao je pokaznu vežbu kako ostaviti na cedilu 120.000 ljudi i za to još dobiti aplauz.

Napadi na novinare

KAKO DO POMIRENJA: Barikade na Drenici

Tri novinarske ekipe napadnute su na barikadama koje su albanski demonstranti postavili kako bi sprečili Aleksandra Vučića da stigne do mesta Banje. Napadnuta je ekipa Insajdera i novinarke Dojče velea i Tanjuga, o čijoj bezbednosti, očigledno, niko nije vodio računa. Reporterke Dojče velea Sanja Kljajić i Elona Elezi napadnute su na putu za selo Banje, u opštini Srbica, odakle su izveštavale o blokadama puta u znak protesta zbog posete Vučića. One su uz pomoć lokalnog stanovništva i policije uspele da se vrate ka severu Kosova. Njih je napalo desetak demonstranata, navodeći da ih one provociraju tablicama. Sanji su tražili ličnu kartu kako bi se uverili da je Srpkinja. Bila je uplašena i pomislila je da se iz te situacije neće izvući i da ih demonstranti neće pustiti.

Ekipa Insajdera napadnuta je na putu koji vodi od sela Banje ka Kosovskoj Mitrovici. Naime, novinari Insajdera su krenuli alternativnim putem kako im je savetovala policijska patrola, ali su naišli na još jednu blokadu. Prvo su okupljeni građani, u trenutku kada je ekipa Insajdera zaustavljena da se legitimiše, opkolili automobil. Kako javljaju reporterke Insajdera, situacija je postala sve napetija, pa su čak pojedinci iz grupe, u trenutku kada je automobil krenuo, otvorili vrata i pokušali da izvuku jednu od novinarki, dok su ostali okupljeni lupali po automobilu. Ekipa Insajdera je na kraju ipak uspela da prođe.

Albanci su na barikadi u mestu Vojteš, na pravcu iz južne Kosovske Mitrovice ka Banjama, gađali flašama ekipu novinske agencije Tanjug. Oko 200 ljudi blokiralo je put vozilima, zapalili su automobilske gume, a preko celog puta postavili transparente na albanskom jeziku kojima se srpski narod i Aleksandar Vučić optužuju za genocid. Na parolama se nalazi transparent sa slikama nestalih i ubijenih iz tog kraja. Policija je pred barikadom savetovala izveštačima Tanjuga da se okrenu i odu jer je mnogo „mladih i nervoznih“, pa bi mogla da poleti kamenica. Iako je bilo prisutno četiri-pet policajaca, Tanjugovoj ekipi rečeno je da ne mogu da garantuju za njihovu bezbednost, javio je RTS. Pojedini okupljeni provocirali su Tanjugovu ekipu dobacivanjem, a pred odlazak su novinare gađali flašama.

foto: rade prelić / tanjug

Ulica Olivera Ivanovića

KONTROVERZE U DELU JAVNOSTI: Milena Ivanović sa A. Vučićem

Još 29. avgusta, odbornici Srpske liste u Kosovskoj Mitrovici podneli su inicijativu da dosadašnja Nemanjina ulica dobije ime Olivera Ivanovića. Za razliku od njih, sinovi i sestra Olivera Ivanovića želeli su da dobije ulicu u kojoj je radio i u kojoj je ubijen. Kao što je poznato, nakon nerešenog atentata na Ivanovića, njegova supruga Milena, zajedno sa maloletnim sinom preselila se u Beograd i radi u Vladi Srbije. U nedelju je bila u pratnji Aleksandra Vučića kada je postavljao venac na spomen-ploču njenom pokojnom suprugu. Vučić joj se obratio i u govoru: „I danas sam posebno ponosan što sam ovde, u Kosovskoj Mitrovici, i hvala, Milena, vama što ste sa nama. Reč je o supruzi pokojnog Olivera Ivanovića. I ta ulica biće najlepša u Kosovskoj Mitrovici, i neće se o tome odlučivati ni na kakvim forumima. To je odlučio narod i to je odlučila srpska država. A Vama hvala što ste ostali uz svoju državu i što niste naseli na sve one provokacije i na sve one ponude koje ste dobijali, zlato, svilu i kadifu, da optužite svoju zemlju i svoju državu za nešto u čemu ona učestvovala nije.“

Pojavljivanje Milene Ivanović uz Vučića izazvalo je žustre i prilično odvratne komentare na društvenim mrežama, počev od toga da nema šta tu da traži do degutantnog komentarisanja izgleda i toga kako je bila obučena. Bilo je i onih koji veruju da je ucenjena ili bespomoćna, ali nesporno je da su reakcije na prisustvo Milene Ivanović bile neukusne i surove. Kroz sličnu harangu prolazila je i Ružica Đinđić svojevremeno, što nam govori o tome da smo kao društvo naročito okrutni prema udovicama i da su, za razliku od ostatka porodice, one večito pod lupom i da im se sudi i presuđuje za svaki treptaj oka ili odevnu kombinaciju. Milena Ivanović oglasila se na Tviteru i poručila kritičarima da ćute ako nisu hodali u njenim cipelama.

foto: dimitrije goll / tanjug