Kud plovi brod

Bilo da je reč o tenderskoj privatizaciji frizerske zadruge, poljoprivrednog dobra ili rudarsko-topioničarskog basena, učesnici moraju da ispune dva jednostavna uslova: da su određeni broj godina u istom poslu kao i preduzeće za čiju se privatizaciju nadmeću i da su u prethodnoj godini imali određeni promet, primeren veličini i značaju objekta privatizacije. Naravno, tu je i treći: da imaju čime da plate.

Svi koji ispunjavaju prva dva uslova rangiraju se prema ponuđenoj sumi, pre svega za otkup kapitala, zatim za obavezno investiranje i socijalni program. Ponuđene sume množe se već nekim koeficijentima koji se razlikuju od slučaja do slučaja, ali, kako god, najveći broj u zbiru određuje pobednika.

Međutim, imenovanje pobednika na tenderu ne znači da je posao i okončan: slede pregovori o detaljima, potom potpisivanje ugovora, a kad pare „legnu“, kupac se uvodi u posed. Nije, u stvari, ni tada sve gotovo: svi učesnici na tenderu u svakom koraku imaju pravo prigovora, odnosno mogućnost da tender „obore“. Cela priča se okončava tek na Vrhovnom sudu, odnosno u Strazburu.

PALMALI vs. DAXIN: Kako u pozivu na javni tender piše, za kupovinu Jugoslovenskog rečnog brodarstva, odnosno 70 odsto društvenog kapitala tog preduzeća, mogao je da konkuriše samo onaj „koji se bavi delatnošću saobraćaja na unutrašnjim vodenim putevima i/ili uslugama na rečnom i jezerskom saobraćaju i/ili izgradnjom i opravkom brodova najmanje tri poslovne godine u kontinuitetu i da je ostvario poslovni prihod od najmanje 20 miliona evra u 2006. godini“. I jedno i drugo dokazuje se validnim obligacionim i finansijskim dokumentima. Takođe, ako je ponuđač konzorcijum, lider konzorcijuma mora da ispunjava sve navedene uslove.

Inače, flotu Jugoslovenskog rečnog brodarstva čini 27 motornih plovila ukupne snage od 22.662 KW: 14 potiskivača, dva tegljača, dve samohotke, četiri putnička broda, dve ploveće radionice i tri čamca, 129 barži i šlepova ukupne nosivosti blizu 200.000 tona, kao i 14 pristana. Ukupan kapital „četvrtog brodskog prevoznika na donjem toku Dunava“ procenjen je na nešto više od 30 miliona evra sa sve poslovnom zgradom od 6500 kvadrata u samom centru Beograda, u ulici gde je najviše ambasada, i još 1800 kvadrata u raznim dunavskim lučkim gradovima, između ostalog i u Beču.

Tendersku dokumentaciju otkupilo je 12 zainteresovanih firmi/konzorcijuma, a ponudu je dostavilo tek njih pet. Jedna ponuda je odbačena kao nepotpuna, a ostale su uzete u dalje razmatranje, odnosno rangiranje. Konzorcijum koji čine Tamoza Trading Ltd. Kipar i Daxin Petroleum PTE Ltd. Singapur kao lider proglašen je za pobednika jer je ponudio 32,5 miliona evra za otkup kapitala, 10 miliona investicija, dok je drugoplasirani, takođe konzorcijum koji čine Palmali Shipping SA i Palmali Holding Company Ltd. Malta, ponudio 30 milona evra za kapital i 15 miliona investicija.

Iako je ukupna ponuda drugoplasiranog veća od ponude prvoplasiranog, redosled je ovakav jer se za rangiranje zbraja tek petina sume predviđena za investiranje. Takva su pravila ovog tendera i sa te strane gledano, zamerke na odluku nema.

PRIGOVOR NA FAUL: Na odluku Tenderske komisije prigovorio je drugoplasirani konzorcijum, odnosno njihov predstavnik, sa tvrdnjom da prvoplasirani ne ispunjava bar jedan uslov tendera, onaj o „delatnosti saobraćaja na unutrašnjim plovnim putevima i/ili… u tri poslednje godine u kontinuitetu“, posredno ni onaj drugi o ostvarenom prihodu jer, prosto, ne može postojati prihod od nepostojeće delatnosti, kao i da su dokumenta koje je prvoplasirani podneo da svoju kvalifikovanost dokaže u najmanju ruku sumnjiva.

„Daxin je priložio ugovore sklopljene sa Silverstonom SA iz Švajcarske o prevozu tečnih goriva sa četiri broda od rafinerije u Njižnjekamsku do luke u Sevastopolju i Kerču svojim brodovima tokom 2004. godine“, objasnio je za „Vreme“ Aleksandar Denda, zastupnik Palmalija. „U autentičnost ugovora posumnjali smo još na otvaranju ponuda, budući da znamo ko je ko u ovom poslu: Daxin je, naime, kompanija koja trguje naftom. Da bi odagnali svaku sumnju, obratili smo se direktno Silverstonu da potvrdi autentičnost ugovora i dobili odgovor da takav posao nikad nije sklopljen. Zvanični odgovor ove kompanije imamo ’crno na belo’, potpisan i overen pečatom. Taj dopis, kao i još neke koji dovode u sumnju i druge ugovore predali smo uz prigovor.“

Zbog prigovora, Agencija za privatizaciju je postupak prodaje obustavila na „najviše 90 dana“, Daxinu je određen rok da nedostatke otkloni, a prigovor je prosleđen drugostepenom organu, Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja. „Jednostavno, Agencija se proglasila nenadležnom“, nastavlja Denda, mada, kako kaže, prema tački 14. Uputstva za ponuđače Agencija može da prekine pregovore sa (prvoplasiranim) ponuđačem i da odbije ponudu pre potpisivanja ugovora, između ostalog ako je podneta neispravna dokumentacija. „Mi smo tvrdili baš to: dokumentacija koju je Daxin podneo je neispravna, štaviše falsifikovana je, čime je Daxin pokušao da stekne prednost u odnosu na druge ponuđače na nedopustiv način – falsifikovanjem dokumenata, što je ’faul’ koji u najmanju ruku povlači diskvalifikaciju, ako ne i nešto teže.“

Po proceduri, Ministarstvo je moralo da se oglasi u roku od osam dana. „Prošlo je i svih petnaest, a Ministarstvo je i dalje čekalo da prvoplasirani Daxin eventualnu neispravnost otkloni, odnosno dokaže da je prigovor neosnovan, da je Daxin zaista brodoprevoznik, što je najlakše učiniti podnošenjem originalnih ugovora i/ili faktura o obavljenom poslu“, rekao je Denda i dodao da pri samom prijavljivanju na tender nije obavezno da se podnesu original dokumenta, ali i da su već u sledećem koraku originali neophodni, naročito ako postoji i najmanja (ne)osnovana sumnja u verodostojnost dokumenata. Uprkos tome, umesto originala Daxin prvo je prvo dostavio kopije ugovora overene u ambasadi Srbije u Džakarti, pa kad je i na to prigovoreno, overene u Prvom opštinskom sudu. „To je isto kao kad bi Brus Li doneo potvrdu overenu u Džakarti i/ili Prvom opštinskom sudu da je prvak Boljšog teatra“, kroz smeh je pričao Denda. „Ispalo je da smo mi morali da dokazujemo da Brus Li nije Barašnjikov.“ Kako god, Ministarstvo je sudski overene kopije prihvatilo kao validna dokumenta, a prigovor Palmalija odbacio kao neosnovan.

ORIGINAL ILI KOPIJA: Ni prihvatanju sudski overene kopije umesto originala ne bi se imalo šta zameriti, da se u sve to nije umešalo jedno ozbiljno „ali“: može li se bezrezervno verovati sudskom pečatu, bez obzira na to što bi, da je sreće, tako moralo biti.

U komunikaciji sa građanima država ne veruje kopijama, makar sto puta bile overene u sudu. Ni čamac se, naime, ne može registrovati bez originalnih dokumenata o poreklu i vlasništu i dokazu o plaćenom porezu, a kamoli da se obavi nešto ozbiljnije.

U stvari, može, javna je tajna, ali ako se podmaže da lakše ide: mnogo toga se može uraditi sa sto, nekoliko puta po sto ili mnogo puta po sto evra. Recimo da izvodi iz zemljišnih knjiga za istu nekretninu izdatih u razmaku od nekoliko dana mogu sadržavati različite podatke, da se urbanistički uslovi za neku lokaciju razlikuju u zavisnosti od toga ko ih traži… Da se overi kopija bez velikog udubljivanja u sadržinu originala, najlakše je.

Naravno, to sve ne znači da su dokumenta zaista falsifikovana i da je u to zaista umešan neki novac. Ne, nipošto. Jedino što unosi smutnju jeste pitanje kako su originali ugovora i faktura mogli da stignu do sudskog šaltera, ali ne i do Ministarstva, udaljenog od Prvog opštinskog suda nekoliko stotina metara. Kako se, uostalom, u našem sudu može uopšte overiti ugovor napisan na stranom jeziku?

NAD PEČATOM PEČAT: Na pitanje zašto se Ministarstvo ne obrati direktno Silverstonu i razreši dilemu, naročito ako već postoje službeni pismeni iskazi u kojima se tvrdi suprotno od onoga što piše u overenoj fotokopiji, a da su pritom iskaz dali, potpisali i opečatili odgovorni u firmama koje se u „fotokopiji vernoj originalu“ pominju kao ugovorni korisnici prevoza „unutrašnjim plovnim putevima“ brodovima u vlasništvu Daxina, Luka Andrić, državni sekretar za privredu i privatizaciju, odgovorio je da „mi ne možemo da sprovodimo veštačenje ni istragu jer to, prosto, nije posao Ministarstva. To je posao za sud: dobili smo kopije ugovora na kojima je sudska potvrda da je izvornik istovetan sa kopijom, i to je za nas dovoljno. Sa druge strane, nemamo ništa protiv toga da Palmali, ako smatra da su njegova prava povređena, pred nadležnom instancom, Vrhovnim sudom, tako nešto i utvrdi. Sudsku odluku ćemo u svakom slučaju poštovati“.

VRLO NEPRIJATNO: Da je do toga došlo, od brzine reakcije Vrhovnog suda mnogo toga bi zavisilo, jer posle odbijanja prigovora Palmalija počeo je da curi pesak: ugovor sa prvorangiranim mora biti potpisan u roku od 30, izuzetno 45 dana, što će reći 29. januara, odnosno 13 februara. Ako bi presuda bila donesena do tada, i po Daxin negativna, šteta bi bila „svega“ 300.000 evra, koliko je iznosio polog; ako bi bila po potpisivanju Ugovora, sve uplaćeno bilo bi i zadržano.

Ako je u celom poslu, kako se (ne)osnovano sumnja, kojim slučajem bilo u opticaju još nekih para, Daxin bi, post festum, zasigurno tražio da mu se vrate, javno ili u četiri oka, svejedno je: i jedno i drugo bi bilo vrlo, vrlo neprijatno. O bruci da se i ne govori.

Neprijatnu situaciju razrešio je sam Daxin: u utorak, pred kraj radnog vremena, u Agenciju za privatizaciju stigao je zvanični dopis Daxina o odustajanju od kupovine većinskog dela JRB-a.

U saopštenju Agencije ovim povodom kaže se da se u odustanici ne navode „jasni i obrazloženi razlozi“ odustajanja te će, s tim u vezi, „navedena situacija“ biti razmotrena, o čemu će javnost biti blagovremeno obaveštena.

Da li to „razmatranje“ podrazumeva ozbiljnu istragu kako je do svega ovoga došlo, da li „blagovremeno obaveštavanje“ znači da će odgovori i dopreti do javnosi, ili je reč o zataškavanju „navedene situacije“, ostaje tek da se vidi. Vreme će pokazati o čemu je reč.