Nije problem u tome što se banke pljačkaju; uvek je tako bilo i biće. Problem je u tome što ljudi koji imaju za sobom debela krivična dosijea u Srbiji nisu u zatvoru; što se krivica za to stalno prebacuje između policije, tužilaštva i suda; što mesto službi obezbeđenja u pravnom sistemu još nije regulisano... Pooštrenje kaznene politike i proširenje ovlašćenja policije za upotrebu oružja tu neće biti od velike pomoći
Kad je sudija upitao jednog čuvenog pljačkaša banaka u Americi, u doba depresije, da zašto pljačka banke, čovek se iznenadio: „Pa tamo su pare“. Odgovor je bio logičan. Banke su se pljačkale, pljačkaju se i pljačkaće se sve dok u njima bude novca i tu pomoći nema. Ima, međutim, načina da se šteta smanji, da se pljačkaši obeshrabre i da policija stekne izvesne prednosti u rasvetljavanju tih zločina.
Uzmimo ovu najnoviju tragičnu epizodu iz ulice Marijane Gregoran na Karaburmi, prošle nedelje. Dva mlada i arogantna magarca sa popriličnim brojem krivičnih prijava za sobom (jedan ima čak 26, jednu manje od Miloša Simovića i bio je na slobodi, kao i Simović do Sablje) odlučuju se da opljačkaju banku usred centra Karaburme, u prometnoj ulici, u po bela dana. Plan je bio amaterski, loše pripremljen i zapravo nepromišljen do gluposti. Mogli su oni to da urade i mnogo bolje i bezbolno, kažu iskusni policajci, ali nećemo sada ulaziti u te detalje: kako i uz koje mere predostrožnosti i diverzije; uzdržaćemo se. Njih dvojica, Igor Kahvedžić (24) i Borislav Delić (33), upadaju oko 14:30 u banku sa izvučenim pištoljima i počinju da od činovnika skupljaju novac. U tom trenutku, sasvim slučajno, pored banke prolazi patrola iz Policijske stanice Palilula, policijski službenici Slobodan Cvetić i Milorad Filipović. Jedan od klijenata uspeva da im skrene pažnji i oni intervenišu. Cvetić uspeva da jednog od pljačkaša (Delića) obori i savlada, ali drugi (Kahvedžić) mu tada s leđa puca u potiljak; policajac Filipović takođe biva teško ranjen, kao i jedan od klijenata banke, Bojan Gajić, koji je pokušao da pomogne policajcima. Policajci su u razmeni vatre ranili Kahvedžića (uhapšen), dok je Delić pobegao, da bi ga našli uskoro kod nekog prijatelja. Slobodan Cvetić preminuo je u utorak ujutro od teške povrede glave; Filipović i Gajić (kome je jedno oko u opasnosti) oporavljaju se, kao i pljačkaš Kahvedžić.
AROGANCIJA OČAJNIKA I PRAVOSUĐE: Šta se tačno i kako desilo, pokazaće istraga i suđenje. Ovakvi incidenti s pucnjavom po pravilu su haotični i teško se rekonstruišu u detalje. Sa jedne druge, moralne i sociološke, tačke gledišta, dva su detalja zabrinjavajuća. Kao prvo, arogancija te dvojice, inače organima poznatih, kriminalaca; kao drugo, tako olaka spremnost na pokušaj ubistva dva policajca i jednog nenaoružanog civila. Kao da su išli na sve ili ništa i nek’ ide život, naš i tuđ… Iskusni policajci kažu da je pljačka banke posao ozbiljan – kad ga rade ozbiljni ljudi, ali njih je sve manje. Ova dvojica su, po svemu sudeći, amateri koji su uzleteli jer im se moglo: imaju za sobom nekoliko pljačkaških prepada koji su im prošli, mada je policija odmah saopštila da za njih zna.
Da je sve prošlo kako treba i da se nije desila ova besmislena tragedija, bila bi to još jedna rutinska pljačka banke (kladionice, trafike, menjačnice, bakalnice i šta se već sve ne pljačka ovde). Ovako smo se svi – s punim pravom – užasnuli nad arogancijom tih amatera-očajnika kojima je sve svejedno. Ministar Dačić opet je rekao da treba pooštriti kaznenu politiku; direktor policije Veljović zatražio je šira ovlašćenja policiji za primenu sile; pomenuo je vatreno oružje; policijski sindikati opet su rekli „Eto, vidite. Šta vam pričamo sve vreme?“. Da se odmah razumemo: propisane kazne za ovakva teška krivična dela dovoljno su visoke ionako; ovlašćenja policije za upotrebu sile, a naročito vatrenog oružja sasvim su razumna (po nekim stručnjacima čak i velika); opremljenost i formacijska popunjenost policije s obzirom na realne potrebe nažalost su loše, kao i plate, naknade za prekovremene i vanredne sate, radne norme i sve to (zato policajci i idu u štrajkove; s pravom). Osim nedostatka para za policiju, problemi leže još i na nekim drugim mestima.
Ministar Dačić i direktor Veljović trebalo bi da o svemu ovome porazgovaraju sa ministarkom pravde Snežanom Malović i sa republičkom tužiteljkom Zagorkom Dolovac – pre svih drugih s kojima takođe treba razgovarati, uzgred. Činjenica je da sudovi previše često izriču za ovakva teška krivična dela uslovne osude ili osude ispod propisanog minimuma; činjenica je takođe da postupci traju isuviše dugo i u prvom stepenu i po prizivu; činjenica je da i posle izvršne presude suviše dugo vremena prođe do odlaska osuđenika u zatvor. Činjenica je da se tužioci i dalje ponašaju kao „dopisni članovi u postupku“ (Božo Prelević), mada bi morali da ga neposredno vode i nadziru – po novom ZKP.
AROGANCIJA SISTEMA: Tu smo, na žalost i bruku našu, i dalje tamo gde smo već decenijama: policija tvrdi da tužilaštva slabo rade, a sudovi da preblago sude; tužilaštva kažu da policija ne podnosi dokaze prihvatljive na sudu ili pruža traljave i smandrljane dokaze, pa se ne mogu napraviti dobre optužnice; sudovi kažu da oni sude po optužnicama (kakvima-takvima) i da su slobodni u svojim sudijskim uverenjima (ukratko: pljunete nam pod prozor). Iz Direkcije za izvršenje zatvorskih sankcija kazaće da su zatvori prepuni, a da za nove para nema i da šta hoćemo; i oni su u pravu. Zakoni su nam – istini za volju i da ne cepidlačimo sad – dobri, kad se sve uzme u obzir, pa ipak stvari ne idu kako treba. Imalo smo i reformu pravosuđa koja je – kažu nadležni – bila „odlična“, mada ima i drugačijih mišljenja u struci. Šta sad tu ne valja?
Uzmimo ovaj slučaj s Karaburme: Kahvedžić i Delić od ranije su poznati organima kao recidivisti „s naročitom upornošću“; Kahvedžić ima 26 krivičnih prijava, a nije u zatvoru sedeo ni dana (pritvor se ne računa). Miloš Simović imao je 27 krivičnih prijava, ali iza njega su bili Zemunski klan, JSO i njihova politička i pravosudna podrška. Ko je bio iza Igora Kahvedžića koji ima 24 godine? Bili su, čini nam se: indolencija, ravnodušnost, birokratsko rutinerstvo, bezdušnost i arogancija celog sistema. Briga, ukratko, njih šta je bilo i šta bi moglo biti sa tim nekim očigledno opasnim ljudima; nije Kahvedžić jedini, bez brige. Eno je Vesko Vukotić na slobodi; eno pola ekipe Luke Bojovića hoda okolo, svim policijskim podacima iz evidencije uprkos; o ostalima i da ne govorimo. Pa oni ni oružanu pobunu JSO, pokušaj obaranja ustavnog poretka, nisu u stanju da procesuiraju ljudski!
E, sad: što se bezbednosti banaka tiče, tu imamo takođe izvesne probleme. Banke i slična mesta gde pare leže štite se pre svega pasivno; takvo je iskustvo. Ako ima para, ugrađuju se pre svega nadzorne kamere i pregrade na ulazu. Oba sredstva su pre svega obeshrabrujuća za pljačkaše, jer ili omogućavaju hvatanje pri bekstvu (ulazi sa međukomorom i električnom bravom), ili olakšavaju kasnije prepoznavanje počinilaca (kamere). U pasivna sredstva spadaju i „panični tasteri“ (skriveno dugme koje aktivira tihi alarm u slučaju pljačke, čime se uzbunjuje služba obezbeđenja banke ili zaštitarska agencija koji onda zovu policiju). Zaštitari na licu mesta imaju do izvesne mere obeshrabrujuću ulogu – pretpostavka je da su naoružani – ali na njih pljačkaši računaju kao na prve mete za onesposobljavanje. Tu dolazimo na delikatnu temu: nespremnost ove vlasti da već jednom zakonski reguliše položaj, ovlašćenja i ulogu agencija za fizičko-tehničko obezbeđenje. Bilo je nekoliko nacrta zakona o tome, ali ni jedan još nije izašao iz Vlade. Te agencije čuvaju banke i slične ustanove; prenose velike količine novca s mesta na mesto; drže elektronske sisteme za dojavu upada i pljački i ekipe za reakciju na dojave; itd. Idealno gledano, zaštitarske agencije su značajan deo „integrisanog sistema bezbednosti“ – ako je integrisan; kod nas još nije. MUP Srbije uporno nudi – poslednji put posle ove epizode na Karaburmi – svoj sistem „92“: dugme kojim se najbližoj policijskoj stanici i centru veze Policijske uprave javlja da je banka ili druga ustanova napadnuta, pa onda policija šalje već koga treba i koga ima. Ne znamo još zašto taj sistem nisu svi prihvatili kao najefikasniji; možda zato što se ne zna koliko to košta korisnika; niko o tome još nije ni reč rekao.
Banke će – da ponovimo – biti pljačkane sve dok u njima ima novaca; na žalost, takav je život. Ima, na svu sreću, načina da se šteta smanji do podnošljive mere i da se izbegnu ljudske žrtve – što nikada nije sasvim pouzdano, jer uspaničenih očajnika uvek ima. Sve je to moguće ako se sistem pribere i donese odgovarajuća pravila i uputstva svim stranama; ako se pravosuđe uzme u pamet, a policija se nauči da dokaze prikuplja kako treba; ako se obezbedi propusnost kroz sistem za počinioce nasilnih krivičnih dela tako da stignu u zatvor što pre; ako se ostavimo ping-pong uzajamnog optuživanja između policije, tužilaštava i sudova.
Pljačke u Srbiji
Po statistici Federacije evropskih banaka, staroj nekoliko godina, pljačke banaka na našem kontinentu dešavaju se na svakih sat i po. U Srbiji su najčešće pljačkaju menjačnice, kladionice i kiosci. Najveći plen, uz najdetaljniju organizaciju, krade se iz banaka.
U martu ove godine osmorica dobro naoružanih razbojnika opljačkali dva kombija za transport novca firme „Sekjuritas“ i odneli šest džakova novca koji je pripadao Univerzal banci. Posle napada na konvoj na početku Ustaničke ulice pljačkaši su svoja dva audija odvezli na železničku stanicu Prokop, zapalili ih i pobegli peške. U prvom trenutku nije se znalo ništa više od ovoga, a pljačka je u medijama nazivana „filmskom“ i „pljačkom veka“. Međutim, svi učesnici u pljački ubrzo su uhapšeni.
Novembra prošle godine mediji su pisali o još jednoj „filmskoj“ pljački. Dvojica pljačkaša, maskirani fantomkama, upali su u ekspozituru Banke Inteza u ulici Braće Jerković. Nakon što su oteli 24.000 evra i milion dinara, utrčali su u plavi golf 3. Tada je počeo taj filmski deo gde policija i razbojnici pucaju jedni na druge tokom jurnjave beogradskim ulicama. Heroji su bili trojica školskih policajaca koji su sami stigli pljačkaše i uhapsili ih. U pucnjavi su ranjeni jedan policajac, jedan pljačkaš i jedan slučajni prolaznik.
Aprila 2010. godine momak i devojka su opljačkali poslovnicu Rajfajzen banke u novosadskom naselju Liman I. Naoružani replikama pištoljâ, odneli su oko 800.000 dinara, a uhapšeni su nakon desetak minuta.
Neuspešna je bila i pljačka blagajne Kliničkog centra u Nišu, kada je naoružani lopov, inače, penzionisani zastavnik, uzeo od blagajnika 270.000 i pobegao. Blagajnik je viknuo obezbeđenju „Pljačka, druže! Trči za mnom!“ i sam krenuo za lopovom. Tu se našao i policajac u civilu koji se vratio u stan po pištolj i značku, pa su zajedno stigli razbojnika, uhapsili ga i povratili novac.
Specifična pljačka se desila u martu 2009. godine, kada su trojica razbojnika tokom noći upali u stan blagajnika valjevske ekspoziture Čačanske banke, u gepeku ga odvezli na radno mesto, iznudili od njega šifru sefa i iz banke odneli višemilionsku sumu u dinarima i devizama. Međutim, ispostavilo se da je blagajnik pljačku izmislio. On sam je, zbog dugova, ukrao novac iz sefa, a koliko je dobro sve smislio govori i to da je prošao poligrafsko ispitivanje.
Maja 2006. godine uhapšena je kriminalna grupa koja je „radila“ po celoj Srbiji. Opljačkali su poslovnu zgradu NIS Jugopetrola u Zrenjaninu, kladionicu „Atlantik“ u Subotici, a ispostavu Rajfajzen banke u Zemunu, početkom 2004, opljačkali su obučeni u svešteničke odore, s bradama do stomaka i naoružani puškama. Kada su ušli u banku, rekli su: „Hristos se rodi, ovo je pljačka.“ Tokom pretresa njihovih stanova, policija je pronašla oko četiri miliona vrednosnih bonova za gorivo NIS-a, dva pištolja, dve lovačke puške, jedan samostrel, dva pancira, fantomke, kombinezone, majice s natpisom „policija“, falsifikovane isprave (lične karte, pasoši, vozačke dozvole, saobraćajne dozvole) i radio-stanice.
Krajem prošle godine niška policija je uhapsila poslednjeg osumnjičenog za krađu Vojvođanske banke u Nišu. Njih trojica su devet meseci ranije savladali radnika obezbeđenja i odneli 50 miliona dinara.
Po ukradenoj sumi izdvaja se i pljačka od februara ove godine u kojoj su trojica razbojnika iz AIK banke u Kragujevcu odneli oko 8200 evra i oko 975.000 dinara. Mesec dana kasnije, maskirani čovek naoružan pištoljem opljačkao je ekspozituru Eurobanke EFG u beogradskoj opštini Vračar i odneo sedam i po miliona dinara.
U maju 2005. godine trojica razbojnika su upali u beočinsku poštu i pištoljem iznudili oko 1000 evra. Pošto su pokupili novac, pljačkaši su naleteli na tri policajca iz Beočina. Došlo je do pucnjave i tu su dvojica pljačkaša uhapšeni. Treći je utrčao u dvorište osnovne škole zbog čega policija nije smela da puca. Taj razbojnik, Željko Milovanović, uhapšen je u Bosni i Hercegovini, međutim odmah zatim i pušten. Ponovo je uhapšen u Beogradu nakon što je optužen za ubistvo vlasnika „Nacionala“ Ive Pukanića u Zagrebu.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Godinu za nama obeležila je studentska pobuna. Svi smo bili iznenađeni usled već decenijske društvene apatije i osećaja da u Srbiji ništa ne može da se promeni. Zato na naslovnoj strani novogodišnjeg dvobroja “Vremena” i stoji “Ima nade”. Ima je – zaista. Pobunjeni studenti svima su pokazali kako izgledaju stvarna hrabrost, solidarnost i zrelost. Takođe, tu je i njihov nezabeleženi demokratski način odlučivanja, otvorenost za dijalog i nenasilan način borbe za javni interes uprkos svim klevetama, provokacijama i fizičkim napadima
Tragedija se ponovila na gotovo istovetan način, u istom mestu, nasumično, bestijalno, užasno... Ima li u toj surovoj činjenici ikakve poruke, upozorenja, opomene? Ili se sve završava u strašnoj plimi neizrecive tuge koja se teško i sporo povlači, tišini koja zida prazninu i hrani besmisao, da bismo potom prepustili vremenu da učini svoje – da nas “oslobodi” ožiljaka, zamrači nam sećanje i amnestira nas od odgovornosti
Dok proslavljamo Novu godinu, neko spava na kartonu, pokriven ćebetom toliko tankim da se sklupčava uza zid. Dok proslavljamo Božić, neko je gladan i ne može da dođe do doktora jer nema dokumenta. Bolestan je i izgubljen, nije dobio podršku kada je trebalo, a nema je ni danas. Sistem žmuri na osobe u situaciji beskućništva. A kako je njima u ovim danima
Studenti su blokirali Mostarsku petlju. Poruka je jasna: niti smo se osuli, niti umorili, ne nameravamo da stanemo, a Aleksandra Vučića ne fermamo ni dva odsto, jer se predsednik države ni za šta ne pita
Na božićnom prijemu SNV-a u Zagrebu, Jelena Milić je delovala poput one daljnje tetke – svadljive i ogorčene prostakuše – čija je životna misija da upropasti svaku svadbu, dečji rođendan, krsnu slavu ili prijem
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
