(Mr Dragan M. Filipović: "Anatomija globalističkog smrada, Angažovanje nevladinih organizacija na razbijanju političkog, vojnog i bezbednosnog sistema Srbije i Jugoslavije"; Printmedija, Beograd, 2008; 347 strana; tiraž 300 primeraka)
Ova krajnje zanimljiva knjiga mogla bi se isto tako zvati i „Uspomene neuspelog crnorukca“, ili „Kratki pregled pomahnitale udbaške paranoje sa ambicijom da se preporučimo novim poslodavcima“ (ovo drugo je preciznije). Magistar Dragan „Fića“ ili „F-2“ Filipović dugogodišnji je radnik Državne bezbednosti, koji je tokom vanrednog stanja 2003. zaključio da mu je nekako pametnije da ode u „Slobodni svet“, gde je ovu knjigu i napisao – kako sam kaže – i plasirao je prvo na internet, pa sada i kao običnu knjigu u izdanju tog nekog Printmedija, firme prilično misteriozne, koja je do sada izdala – koliko se zna – neke memoare Žike Minovića. Naime, u knjizi nema pomena od imena urednika; ima samo tri recenzenta i pisac predgovora Momo Kapor. Od tri recenzenta, dvojica – pukovnik u ostavci i visoki funkcioner Ministarstva inostranih poslova Tomislav Đurin, i general policije u ostavci Goran „Guri“ Radosavljević – kažu za „Vreme“ da nisu pisali recenzije; poznaju pisca odranije, kažu, ali recenzije pisali nisu. Guri je precizan: pomogao je piscu u nekim segmentima koji se tiču uloga Javne bezbednosti i to je sve. Treći recenzent je Dušan Orlović, takođe naveden kao pukovnik, bivši šef Državne bezbednosti kod Mile Martića u njegovo vreme; ali on nije sporan, kao saborac autora u vreme kada su obojica Srbe iz Hrvatske vodili u propast.
Pisac predgovora, Momo Kapor, istakao se: predgovor je zaista nezaboravan. Tamo se nateže metafora s Vavilonskom kulom: „grandioznim Vavilonskim supermarketom u kome će biti izbrisani svi identiteti sem marke i vrste roba. Tačno će se znati na kojim policama će da stoje francuska vina i sirevi, gde bugarski jogurt i deset istih vrsta hlebova, a gde pomorandže i urme iz Izraela… No, svet je nepredvidiv, a i život još više. Zemlja u kojoj su sahranjeni neosvešteni (sic!) mrtvaci nadima se, diše i puca, ne dozvoljavajući da se na njoj podignu temelji nove Vavilonske samoposluge. I kao što se u Bibliji, u trenutku kada je dodirnula nebo, Vavilonska kula raspala u prah i pepeo, a ljudi izgubili zajednički jezik i počeli da govore svako svojim, tako se srušila i moderna kula Svetskog trgovinskog centra, simbol novog globalističkog doba, a ljudi koji su u njoj govorili samo engleski i kompjuterski jezik, počeli su da dozivaju Boga svako na svom jeziku.“ Sad vi vidite šta je bilo; Momo Kapor za sebe kaže da se ne bavi politikom.
Poruka ove knjige jednostavna i odranije sasvim poznata; promenjene su samo neke kategorije u skladu s novom modom. Samo jaka država sa bezobzirnom Čekom, Sekuritateom, Udbom, Sigurimijem, Štazijem, StB (Čehoslovačka varijacija istog), dakle sa Službom na liniji nezaboravne i nepokolebljive tradicije Apisa, Đeržinskog, Berije, Abakumova, Rankovića i Radomira Markovića može sebe da sačuva od sablazni „demokratije“ i „mondijalizma“. Nekada je neprijatelj bio manje-više nesporan: kapitalizam, imperijalizam kao njegov najviši stadijum i idealizam (na kulturno-prosvetnom planu); danas je neprijatelj „globalistički smrad“ na čelu sa jevrejskim kapitalom. Dobro slutite: ova je knjiga nepopravljivo i dosledno antisemitska; ima tu i jedna lista najvećih neprijatelja Srba i „slobodnog sveta“ na kojoj su Jevreji posebno naglašeni; kad Jevreja i nema u nekoj nevladinoj organizaciji, autor podseća da oni stoje iznad cele zavere kao koordinatori i moćnici.
Glavno sredstvo, dakle, te planetarne zavere novog imperijalizma protiv slobodoljubivih malih, ali i velikih naroda su, kaže drug Fića, nevladine organizacije. On prvo izlaže njihove podle planove i ulogu u službi „svetske vlade“ koju čine Trilaterala, Bilderberg klub i Komitet 300, a čija providna politička maska su Ujedinjene nacije, dok im je NATO oružana ruka. Svaki poznavalac teorija zavere prepoznaće odmah ideologiju američkog belog suprematizma, Milicije Montane i sličnih mahnitih paranoidnih škola mišljenja. Ukratko, Jevreji su se zaverili da zavladaju nad svima nama preko nevladinih organizacija kao „guje u njedrima“. „Protokoli sionskih mudraca“ istaknuti su kao uzor-knjiga za sve generacije i izvor svake mudrosti. Tu u igru ulazi i putinovština, kao uredno primećena najnovija moda među srpskom ekstremnom desnicom, a sve iz udaljenosti „slobodnog sveta“ gde Fića piše svoj sastav. Filipović se orijentiše prema „geopolitici“ onog pukovnika Svetozara Radišića koji je mislima obarao avione i bavio se „neokortikalnim ratom“, prema „medijskom ratu“ onog Gorana Matića iz JUL-a, jednog od najčešće citiranih autora u toj knjizi (sa dubokim poštovanjem i pohvalama). Kakvi su im bili i geopolitika i medijski rat – tako su i prošli, uključujući i tu blesavu komitsku epizodu u Srpskoj Krajini.
Sve bi to, međutim, bilo uobičajena antisemitsko-šovinistička gadost, da se drug Fića nije pozabavio i nekim praktičnim savetima. Iz svoje perspektive matorog udbaškog lisca koji je sve svoje bitke u međuvremenu izgubio i pobegao iz zemlje u čarapama, on sada savetuje rodoljube kako da se bore protiv „globalističkog smrada“ i to je najzanimljiviji deo ovog sastava – ako se nekome ne gadi da to čita; ima ih koji jedva čekaju, znamo. Ukratko: bez jake Države i Službe pali smo u ropstvo. Šta rade jaka Država i Služba? Donose propise po uzoru na Putina; zatim huškaju kriminalce da pljačkaju nevladine organizacije, pa ih onda hapse zajedno; kad ima nekih demonstracija, policija treba diskretno da umlati „globalističke“ aktiviste i strane medijske ekipe, ili da ih prepusti pravednom gnevu „ogorčenih spontanih patriotskih grupacija“ koje već znaju šta će s njima, što je bolje rešenje. Kad već dođe dotle i kad ne može drugačije, kada ne uspeju ni „obrada“, ni „kompromitacija“ lica iz nevladinih organizacija, pribegava se – sa najdubljim žaljenjem – „eliminaciji“, to jest ubijanju. Autor, nakon licemernih prenemaganja oko moralnosti itd. kaže da ne vidi razlog, „ako je fizička likvidacija već prisutna u praksi službi vodećih zapadnih globalističkih zemalja“, zašto bismo se mi libili. Pa kaže (str. 294): „Nezavisno od mog ličnog mišljenja o tom pitanju, činjenica je da je u jugoslovenskom slučaju likvidacija najperspektivnijih nosilaca globalističkih ideja temeljno poremetila ukupnu koncepciju zapadnog političkog nastupa…“
Pa dalje: „Kako reče jedan od doajena jugoslovenske Službe bezbednosti, čiji su mi saveti neizmerno pomogli prilikom izrade ove studije: ‘U domenu visoke politike snajper je najefikasnija zaštita nacionalnih interesa.“ Ime tog „doajena“ autor nam je – na našu veliku žalost – uskratio.
Dobro, ne budimo sitničavi: ne samo snajper, može i .22 ili „škorpion“ s prigušivačem, imali smo primere. Da Zveki Jovanović i Maći Berček i Luka Pejović i Rambo i Glavonja sa Ibarske nisu ostali naši usamljeni heroji bez naslednika u tim patriotskim disciplinama kakve su ubijanje nenaoružanog političkog protivnika, jamči nam Filipović. Ima, kaže drug Fića, koliko hoćete patriotski nastrojenih profesionalaca, aktivnih ili u rezervi u svim Službama koji samo čekaju trenutak (Fatherland, Fatherland, give us a call, iz filma Kabare Boba Fosa, sećate se?) da izgmižu svako ispod svog kamena i zavedu red: „Procena je da se u institucionalnom obliku mogu reaktivirati do punog intenziteta za manje od 48 časova“, kaže Fića. A kad dođe do „eliminacije tog smrada“, kaže on nešto ranije (str. 103), „Zalažem se da ta eliminacija bude totalna, brutalna i neselektivna“. Molim, upozoreni ste. Dragan Fića Filipović inače je, kaže Momo Kapor, „stručnjak za Daleki istok“, poznavalac budizma, taoizma i „filozofije borilačkih veština“; neka mu je Buda Amida u pomoći – ako je nešto od toga razumeo, a čini nam se da nije.
Akribija i poštovanje činjenica nisu, naravno, jača strana ove knjige; Fiću više zanimaju planetarna geopolitika i to. Na primer: bivši visoki funkcioner Državne bezbednosti trebalo bi da zna da se Ćuruvijin dnevni list nije zvao „Građanin“; da Žene u crnom ne predvodi Vesna Pešić; da tata Nataše Kandić, kao ni Sonje Liht i Sonje Biserko, nije bio „komunistički general“; koliko je demonstranata bilo na ulici 9. marta, a koliko 5. oktobra i kako se i naročito zašto policija u tim prilikama ponašala; Slobodana Miloševića nije razumeo nimalo – ali nije jedini. Potresan je opis tajnog sastanka kod njega, kad su se glavari policije, vojske i tajnih službi skupili da druga Slobu oslobode zlih ljudi koji su ga okružili; nisu se dogovorili – od straha da šta će biti ako im to ne uspe. Jači crnorukci. Šteta što je ta knjiga izašla u samo 300 primeraka, ali ima je na internetu, pa će zainteresovani da se snađu.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
