Kratka hronika propadanja

Galenika i njen vlasnik država Srbija oštećeni su za barem sto miliona evra, glasi krivična prijava protiv nekadašnjeg rukovodstva ovog proizvođača lekova. I dok je optužba protiv SPS-ovog kadra i bivšeg direktora Nenada Ognjenovića stara vest, nova ličnost u prijavi je Dejan Backović, aktuelni direktor SPS-a, kome se na teret stavlja da je kao predsednik Upravnog odbora Galenike počinio krivično delo zloupotrebe položaja odgovornog lica. Ocenu krivice Ognjenovića, Backovića i ostalih okrivljenih u „slučaju Galenika“ daće sud. Tajming hapšenja Ognjenovića i objavljivanja prijave protiv Backovića, pak, govori da su ovi događaji iskorišćeni u predizborne svrhe, ne jednom, već dvaput – najpre u maju 2013, za vreme maratonske rekonstrukcije vlade, pa potom i u februaru 2014, mesec dana pred vanredne parlamentarne izbore. Oba puta, u „davi-zmija-žabu“ stilu SNS sistematski „buši“ socijaliste, ali u tome ne ide do kraja – može se desiti, pa SPS opet zatreba kao koalicioni partner…

Sa druge strane, država je, zarobljena u partijskim interesima i obračunima, neprestano menjala „oće privatizuje – neće privatizuje“ stav: hoćemo privatizaciju, ali nije pravi trenutak – hoćemo, ali ne daju nam 200 miliona evra – ne daju nam ni 100 miliona evra – loši su partneri, neće Galenika s takvima, i tako potpuno izgubila svu težinu nekada više stotina miliona vredne kompanije, uspevši u sizifovskom podvigu – da manje-više upropasti stratešku farmaceutsku industriju, što je maltene nemoguće uraditi u ozbiljnoj zemlji. Kratka istorija ovog propadanja sledi.

DEVEDESETE I TEHNIKA „NOGOM KROZ VRATA„: Galeniku je 1991. privatizovao Milan Panić, kada je kupio tri četvrtine kompanije za 270 miliona dolara – 50 miliona u novcu i akcijama, a 220 unošenjem tehnologije, odnosno četiri jedinjenja za pravljenje lekova protiv raka. Ostatak od 25 odsto akcionarskog društva ICN Galenika (od 1997 ICN Jugoslavija) bio je u vlasništvu države. U februaru 1999, Privredni sud u Beogradu donosi rešenje po kome državni udeo u kompaniji narasta na skoro dve trećine, uz argumentaciju da Panić, odnosno ICN nisu ispunili svoj deo ugovora. U skladu sa tom odlukom i tadašnjim „poslovnim običajima“, država uz pomoć policije upada u prostorije ICN Jugoslavija i postavlja svoje rukovodstvo i uskoro svoje učešće u kompaniji prebacuje na Republički zavod za zdravstveno osiguranje (RZZO). „Dosadašnji većinski vlasnik prekršio je ugovor potpisan pre devet godina pošto nije uneo u fabriku dogovoreni kapital od 220 miliona dolara“, setila se, nakon devet godina, Leposava Milićević, tadašnja ministarka zdravlja. „Svih ovih godina Milan Panić je raspolagao imovinom Srbije, ucenjivao ovu zemlju, delio joj lekcije o tržištu lekova, poslovnosti i patriotizmu. Naša namera je samo da fabriku vratimo radnicima i građanima Srbije. Čim budemo dobili spiskove zaposlenih, krenuće plate. To vam garantujem. Plate će biti redovne, a svi radnici vraćeni na posao“, rekla je prilikom ulaska države u ICN Jugoslaviju ministarka, opet u skladu sa tadašnjom, doduše, ne mnogo izmenjenom retorikom: ipak, Panićevo političko angažovanje i dug Srbije od 170 miliona dolara za kompanijine lekove deluju mnogo uverljivije kao razlozi za odluku Privrednog suda – nema dužnika, nema ni dugova…

Nakon petog oktobra, u Galeniku se vraća „stara garnitura“ sa Dušanom Mitevićem na čelu, a u julu 2001. RZZO na Skupštini akcionara bira novi upravni i nadzorni odbor, bez prisustva manjinskog akcionara ICN Pharmaceuticals. Tako se i DOS-ova vlast vratila na stanovište Miloševićeve: Galenika je državna, bez obzira na to što tada već dve godine traje spor između Srbije i ICN-a na Arbitražnom sudu u Parizu. Ipak, ovo se sve ne odražava mnogo na poslovanje Galenike – kompanija je redovno birana među najuspešnija preduzeća u Srbiji. Nakon tri godine, Međunarodni arbitražni sud u Parizu donosi odluku: država Srbija je stoprocentni vlasnik Galenike, uz obavezu da pravnom nasledniku firme ICN, Valeantu, vrati uloženo – 50 miliona dolara i prava na četiri pomenuta jedinjenja. Te iste, 2004. godine, na vlast dolazi prva vlada Vojislava Koštunice, a u partijskoj podeli upravljanja javnim preduzećima Galenika dopada DSS-u – generalni direktor je, najpre, od maja 2004. do maja 2005, Dragan Stipčić, a potom, od maja 2005. do novembra 2008, Aleksandar Pravdić. Ovaj period je, verovatno, i najuspešniji kada je reč o poslovanju Galenike u ovom veku: kompanija je proglašena za najuspešnije preduzeće u Srbiji za 2005. godinu, sa najvećim neto profitom od oko 22,5 miliona evra i profitnom stopom većom od 22 odsto, a na računima Galenike je, u maju 2005, sedam miliona evra i još oko pola miliona evra u dinarima. Krajem 2007. potpisan je i ugovor sa italijanskom kompanijom IMA o izgradnji fabrike čvrstih farmaceutskih preparata, i u tu svrhu podignut je kredit od 46,36 miliona evra (kamatna stopa od 1,5 odsto, plus šestomesečni euribor) u UniCredit banci (34,26 miliona) i Banci Intesa (12,1 milion evra).

NOVA SPS ERA: Kada se 2008. promenila republička vlast, promenjena je i „vlast“ u Galenici. U novembru 2008. pregovaračke delegacije DS-a i SPS-a, koje su predvodili Dušan Petrović i Branko Ružić, odredile su da će Galeniku (od tada do danas, ispostaviće se) da „duži“ SPS. Krajem 2008. Nenadu Ognjenoviću, novom generalnom direktoru iz redova SPS-a, prethodno rukovodstvo na računima ostavlja oko 30 miliona evra i još 1,3 miliona evra u dinarima. Koji su prvi potezi Ognjenovića? Sredinom decembra 2008. potpisuje ugovor između Pharma Tradea (kojeg kontroliše vlasnik Habitfarma Radoslav Sekulić), Velefarm Holdinga (na čijem je čelu tada, i u prethodne tri decenije, Dragoljub Vučićević) i Galenike, po kojem Galenika garantuje za kredit Velefarma u AIK banci od pet miliona evra. Deluje da je već ovde započeo kraj Galenike – garancije za Velefarm, njegove ćerke-firme, i za B.G.-Pharm nastaviće se i u sledeće tri godine. U isto vreme, uprkos činjenici da potraživanja od pomenutih (i drugih) kupaca u zemlji vrtoglavo rastu, odobrava im se sve veći rabat, uz dalje uporno produžavanje saradnje. Za decembar 2008. vezuje se i podatak da su Velefarmu isporučeni lekovi u vrednosti od 1,1 milijardu dinara – dan pre nego što će lekovi poskupeti 11 odsto.

Već u 2009. stavka „ostali nepomenuti rashodi“ u finansijskom izveštaju uvećava se za čak 700 miliona u odnosu na 2008. i iznosi milijardu dinara – najveći deo toga odlazi na „naknadno odobrene rabate kupcima u zemlji“. Takođe, zbog „opšte nelikvidnosti sistema na relaciji proizvođači farmaceutskih proizvoda – veledrogerije“, Galenika uzima čitav niz kratkoročnih kredita, u vrednosti od 8,11 miliona evra – najviše u Univerzal banci (2,92 miliona evra), Privrednoj banci Beograd (2,1 milion). I – negativna spirala se pokreće: Galenika u 2009. garantuje za VelefarmVFB, Velefarm Prolek i B.G.-Pharm iznos od 3,6 milijardi dinara (37,5 miliona evra), koeficijent zaduženosti (odnos neto dugovanja i ukupnog kapitala) se iz negativnog (kada je gotovina preduzeća veća od sume kredita) u 2007. i 2008. godini (kada su -26,65 i -14,69 odsto) penje na 25,51 odsto – naredne, 2010, već će biti 44,82 odsto, a 2011, zbog smanjenja neto kapitala, ovaj koeficijent skače na 751 odsto. U 2010. stvari počinju da se finansijski raspadaju – rashodi su dvostruko veći nego 2009, najviše zbog sve više uzetih kredita da bi se održala likvidnost: na kratkoročne kamate 2007. dato je 420.000 evra; 2009. ta suma je skoro dvadeset puta veća i iznosi 7,8 miliona evra. Rastu i troškovi reprezentacije, koji se u 2010. utrostručuju i iznose 1,1 milion evra – u ovoj stavci bi, valjda, trebalo tražiti i već čuvene skulpture livnice „Jeremić“, nabavljene za oko dva miliona evra bez javne nabavke, od kojih jedna, plaćena 650.000 evra, kako tvrdi tužilac Miljko Radisavljević „nikada nije ni napustila skladište livnice jer je procenjeno da nema nikakvu umetničku vrednost“.

Od 2009. do 2010. udvostručuju se potraživanja od kupaca u zemlji, a gotovinski ekvivalenti i gotovina Galenike umanjeni su za oko 900 miliona dinara (8,36 miliona evra). Kratkoročni krediti se u 2010. upetostručuju u odnosu na 2009. i iznose 30,3 miliona evra – što je maltene identičan iznos koji se izdvaja za nove 3,2 milijarde dinara garancija za Velefarm i BG Farm u periodu decembar 2010 – jun 2011. Najzad, u 2011. neto gubitak dostiže 13,5 milijardi dinara (13 miliona evra) u odnosu na gubitak od jedne milijarde dinara u 2010, finansijske obaveze rastu na 17,2 milijarde, a prihod od prodaje postaje manji od odobrenog rabata… Potraživanja od kupaca u zemlji dostižu devet milijardi – najviše, oko 5,4 milijarde, od Velefarma (koji, uzgred, u 2010. beleži neto gubitak od čak 12,3 milijarde dinara) i 2,4 milijarde od kompanije B.G.-Pharm vlasnika Mladena Gazikalovića. Kao posledica ovakvog poslovanja, neto kapital na kraju 2012. godine odlazi u minus, na -5,2 milijarde dinara. Nenad Ognjenović je smenjen sredinom 2011, a uhapšen u maju 2013. Nakon garancije od 70 miliona evra koju je Vlada Srbije za Galeniku dala u junu 2011, efekti po državni budžet osećaće se barem do 2020: u budžetu za tekuću, 2014, predviđeno je 10,5 miliona evra; glavnica iznosi 77,5 miliona evra, a nju i kamate od 6,95 odsto plus tromesečni Euribor država Srbija plaćaće sve do 1. januara 2020.