Komandant Zmija – putuje

Novinari koji su početkom marta 1999, u vreme pregovora sa delegacijom kosovskih Albanaca u Parizu (neposredno uoči rata), pratili bivšeg predsednika Srbije Milana Milutinovića, tražili su tada od glavnog srpskog pregovarača da prokomentariše vest iz Beograda o raspisivanju poternice za Hašimom Tačijem, šefom albanskog pregovaračkog tima. Neposredno pre početka pregovora u Parizu, u Beogradu je naime bilo saopšteno da je Hašim Tači, zvani Zmija (na albanskom Đarpi), u to vreme jedan od komandanta OVK, tražen zbog više pokušaja ubistva, kidnapovanja, razbojništava i drugih zločina na području Kosova i Metohije i da je još 11. jula 1997. godine osuđen u odsustvu na deset godina zatvora zbog pripremanja krivičnog dela terorizma.

Pre ulaska u konferencijsku salu, Milutinović je novinarima, onako u prolazu, kratko odgovorio: „Pa šta, Tači je kriminalac.“ Za njim je tada u vazduhu ostalo da lebdi pitanje – a šta ako se u poslednjem trenutku u Parizu, posle prethodnog neuspeha u Rambujeu, ipak postigne nekakav sporazum? Hoće li onda predsednik Srbije ili neko drugi iz zvanične delegacije pristati da potpiše sporazum zajedno sa kriminalcem sa međunarodne poternice?

Tada bačen tomahavk u vidu poternice stigao je Tačija tek prošlog ponedeljka na aerodromu u Budimpešti. Nekadašnji odmetnik i pucač na policijske patrole po Kosovu, pripadnik tvrdog jezgra OVK („drenička grupa“), posle 5. oktobra beogradski kandidat za Hag uz (Batićeve) optužbe da je reč o najvećem „ratnom zločincu“ u Evropi posle Drugog svetskog rata, danas ujedno i ugledan političar, lider druge po snazi partije kosovskih Albanaca (Demokratska partija Kosova) i rado viđen gost u svetskim prestonicama, zadržan je u ponedeljak u Budimpešti kada je na tamošnjem aerodromu kompjuter automatski zapištao na pomen njegovog imena. Tačiju to nije prvi put da se oko njega nešto zbiva po aerodromima. Pre pet godina, na aerodromu u Prištini, oblepljenom poternicima sa njegovim imenom, ušao je u specijalni francuski avion u pratnji kosovskih verifikatora, koji su ga naočigled policajaca (baš u tom trenutku su piljili u one poternice) mirno odveli na međunarodne pregovore u Pariz.

Odmah za kompjuterom zapištali su i silni telefoni u Prištini i mnogim evropskim centralama odakle je dežurnim policajcima na aerodromu u Budimpešti sugerisano da odmah zaborave na ono što vide da piše na Interpolovoj poternici za Tačijem. Prema zvaničnicima iz Beograda, za Tačijem su raspisane dve poternice, prema onima iz Budimpešte, njima je posle kraćih konsultacija upravo neko iz Beograda rekao kako je sve to što se u njihovim kompjuterima pojavljuje na pomen imena ovog kosovskog političara – postalo bespredmetno. U Francuskoj, gde se Tači i zaputio, nalazi se inače Generalni sekretarijat Interpola na čiju adresu obično i stižu ovakve poternice. Događa se da vrh Interpola traži i dodatne informacije o onome čije se hapšenje zahteva, i ako utvrdi da postoje neka ograničenja (najčešće određene političke nejasnoće), odbaci da se petlja u takve stvari.

Prema svim izveštajima te večeri najviše je potegao odlazeći specijalni predstavnik generalnog sekretara UN-a na Kosovu i Metohiji Mihael Štajner, čovek koji je u reportaži na šest strana u jednoj beogradskoj reviji ovih dana poručio da se na kraju njegovog mandata na Kosovu danas živi neuporedivo bolje nego ranije (u ovoj reportaži doduše nema srpskog viđenja života na Kosovu danas). Uplašen da mu neko neplanirano hapšanje ne pokvari kraj tako uspešnog mandata, Štajner je izgleda okretao važne evropske prestonice i zahtevao da se nesporazum sa hapšenjem Tačija što pre okonča, a u tome mu je, preme nekim informacijama, svojski pomogao i Havijer Solana. Iz Haga je, na primer, odmah stigla potvrda da se oni ne zanimaju za Tačija i da sporna poternica svakako nije njihova. I pored ovog brzog objašnjenja iz Haga, razloga za brigu onih koji brinu o Tačiju bilo je te večeri na pretek. Upravo mađarska policija je ne tako davno, poštujući pravila Interpola, uhapsila pilota Emira Šišića i poslala ga u Italiju gde je osuđen za učešće u ratnim događajima u Hrvatskoj. U Tačijevom slučaju (koji liči na međunarodni Interfol), čak i da se zaboravi ono o čemu govori ministar Batić, ostaje opet ubistvo trojice policajaca, doduše prilično davno, ali nikada toliko davno da bude zaboravljeno. Pa makar neko mislio da je policajce iz vremena Miloševićeve vladavine bilo sasvim legitimno ubijati.

Sam Hašim Tači je uoči ovog incidenta tvrdio kako mu je iz Beograda stiglo nekoliko poziva za razgovore o budućnosti Kosova (pri tom je najčešće pominjano ime Momčila Trajkovića, a neki su se prisetili da je razgovor sa Tačijem svojevremeno prihvatio i pokojni premijer Zoran Đinđić, ali je albanska strana od toga kasnije odustala). Ako se zaista dogodi da Tači uskoro bude član nekog pregovaračkog tima kosovskih Albanaca, onda će posle tvrdnji ovdašnjih zvaničnika da stare poternice i dalje važe, pet godina kasnije u vazduhu ostati da lebdi isto ono pitanje koje se nametalo i posle Milutinovićeve rečenice – „pa šta, on je kriminalac“. I ista ona dilema – ko bi potpisao bilo kakav dokument sa čovekom sa međunarodne poternice, za koga ovdašnje vlasti tvrde da se u međuvremenu upisao i u ratne zločince.

Jedan od verovatnih učesnika tih razgovora sa srpske strane, Nebojša Čović, šef Koordinacionog tima za Kosovo, tvrdio je ove nedelje u izjavi za Analitički servis beogradskog Medija centra da su oni koji su pozivali Tačija na pregovore, diplomatskim jezikom rečeno, „spuštali“ beogradsku cenu u tim pregovorima. Lično, kaže Čović, „ne mogu da sednem sa Tačijem dok ne dobijem jasan odgovor na pitanje: šta bi od silnih najava da će Tači u Hag? Šta bi od naših poternica za njim? Šta ostade od gromoglasnih najava da je sa Del Ponteovom sve dogovoreno da se Tačiju sudi za ratne zločine? Zna se ko je to obećavao Srbima i vreme je da ih pitamo šta ostade od tolikih reči i obećanja. Kako da sednem i razgovaram sa Tačijem ako njegovo prvo pitanje bude: „Neke vaše kolege iz vlade pretile su mi hapšenjem, a sad sa mnom razgovarate o Kosovu. Šta mislite, da li ću prema vama biti blaži nego prema onim Srbima u ratu?“

Možda u međuvremenu u Beogradu ipak pristanu na onaj interfol, pocepaju poternice i zaborave onog Tačija iz šume zbog koga pište kompjuteri po aerodromima. Za račun ovog uglađenog, u skupim odelima, zbog koga zvone telefoni po evropskim prestonicama.