Evropska unija i zapadne obaveštajne službe sprovode Majdan, odnosno obojenu revoluciju u Srbiji – govore već mesecima predstavnici vlasti, a prenose prorežimski mediji. Navodne dokaze iznela je i ruska Spoljna obaveštajna služba (SVR) kada je optužila nekolicinu nezavisnih medija u Srbiji – uključujući “Vreme” – da sprovode ovaj konspirativni zapadni podvig.
Za domaću propagandnu potrebu delegitimizacije studentskih protesta ovo je glavni spin. Međutim, postoji i onaj drugi – da iza protesta zapravo stoji Rusija. Zar nije malo čudno da se oko toga ko je big boss studentskog bunta lome koplja dva arhineprijatelja? Da vlast pumpa prvi spin na unutrašnjem planu potpuno je jasno, ali ko onda pumpa drugi? I imaju li Rusi zaista ikakve veze sa demonstracijama u Srbiji?
ODAKLE ONI U CELOJ PRIČI
Da bi se razumelo kako je nastao narativ o Rusima kao organizatorima protesta i čemu on zapravo služi, treba krenuti od prvog narativa – da iza svega stoji Zapad.
Ciljna grupa ove propagande su građani Srbije, pretežno glasači vladajuće partije i oni neopredeljeni. Kako u Srbiji proruski sentiment sve više raste, a proevropski opada u poslednjoj deceniji, ovaj narativ se koristi da se skrene sa teme protesta i studenata kao takvih i vežu za spoljne faktore.
Ovde se domašaj poruke kako iza protesta stoji Zapad ne završava. Ona sa u isto vreme i sa istim značenjem šalje Moskvi. Naime, vlastima u Beogradu treba Rusija, a i Kremlju Srbija dobro dođe, pa je zato neophodno ubediti prijatelje iz Moskve da su studentski protesti orkestrirani u Briselu, Londonu i Berlinu, te da za ruske interese u Srbiji nikako ne bi bilo dobro da se oni nastave.
Sa druge strane, vlastima u Beogradu potreban je i Zapad, prevashodno Evropska unija. Kako onda njima objasniti zašto se studenti bune i zašto to traje toliko dugo, a izbeći pitanja o stvarnim zahtevima protesta? Tako što će režim spinovati narativ da su protesti dirigovani spolja – a ima li korisnijeg dirigenta od Kremlja? Evropskim birokratama koji nisu poznati po razumevanju situacije na terenu ova priča može zvučati prilično uverljivo, pogotovo kada je sem iz usta vlasti, čuju i od predstavnika opozicije.
U spin o navodnoj ruskoj organizaciji protesta uključila se nedavno i opozicija. U jednoj od svojih izjava, potpredsednica Stranke slobode i pravde Marinika Tepić izrazila je zabrinutost da iza protesta stoje Srpska pravoslavna crkva i Rusi. Kako je rekla, scenario je podseća na smenu Đukanovićevog režima u Crnoj Gori i litije koje su tome značajno doprinele.
Ovo nije prvi put da se Moskva optužuje za uticaj na proteste u Srbiji. Slične spekulacije pojavile su se i tokom protesta za vreme korone 2020. godine kada je “Blic” na naslovnoj strani objavio tekst sa naslovom “Rusija stoji iza nereda u Srbiji?”, pozivajući se da to “tvrde Amerikanci”. Ipak, ispostavilo se da to ne tvrde nikakvi zvanični američki izvori, već jedan američki portal koji protestima u Srbiji posvećuje pasus i rečenicu da su “mnogi upirali prstom u proruske ultradesničarske grupe” za podsticanje nereda.
KO IMA KORISTI
Početkom godine bivši predsednik Srbije Boris Tadić rekao je da su predstavnici srpske delegacije na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji zapadnim političarima pokušavali da “poturaju informacije da iza studentskih protesta u Srbiji stoje ruske službe i interesi”. Informacije da vlast gura ove narative među zapadnom zajednicom nastavile su da se javljaju i kasnije.
Posmatrano iz ugla onoga kome se plasira, postoji smisao korišćenja ovog spina. Korist za vlast je višestruka. Prvo, narativom da Rusi ili ruske službe stoje iza organizacije protesta nipodoštavaju se, odnosno guraju u drugi plan stvarni razlozi zbog kojih su demontracije izbile. Identično kao što se radi i kroz propagandu u drugom pravcu (spin o “obojenoj revoluciji” koju finansira Zapad) postaje manje bitno zašto se protestuje, jer je sve orkestrirano spolja. Potom, ovim narativom delegitimišu se i sami studenti. Od društvene snage koja je mobilisala najmasovnije građansko nezadovoljstvo u istoriji Srbije, studenti postaju pioni predstave režirane na nekom “višem nivou”, čiji zahtevi niti su relevantni, niti treba da se čuju. Na kraju, u svom konstantnom balansiranju između Istoka i Zapada, vlast u Beogradu ovim spinom pokušava da pošalje poruku da ipak nije tako “prijateljski” bliska sa Kremljem kako to možda izgleda.
Ali kakvu korist ima opozicija od ovog narativa? Odnosno onaj njen deo koji ga gura? Naime, kako su se studenti od početka protesta distancirali od bremena opozicionih političkih stranaka, opozicija nikako nije uspevala da pronađe svoju platformu za političku borbu. Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je u društvenoj percepciji potpuno skrajnuta i nevidljiva u poređenju sa studentima. Stoga, delegitimizacijom protesta, odnosno pokušajima da ih predstave kao rezultat “ruskog malignog uticaja”, pojedini delovi opozicije žele da skrenu pažnju na sebe i pošalju poruku Briselu da su oni jedina alternativna opcija u Srbiji.
NACIONALIZAM I SIMBOLI
Oni koji pričaju o ruskom uticaju na proteste često kao argumente uzimaju navodni porast nacionalizma koji se ogleda kroz govore i simbole (u vidu zastava i transparenata) na protestima – najviše referišući se na Vidovdanski protest u Beogradu.
Nemački novinar Mihajl Martens, koji se bavi Balkanom, napisao je nakon protesta da se “taj trend već neko vreme nazire, ali ga inostranstvo jedva primećuje”. Dodajući da je “u studentskom pokretu, koji i dalje predstavlja glavnu pokretačku snagu protesta, prevlast odneo velikosrpski nacionalizam koji podseća na rane godine vladavine srpskog ratnog huškača Slobodana Miloševića početkom devedesetih”. U tekstu se kaže da je problematična već sama lista govornika koje su studenti izabrali za skup: “Nacionalisti i relativizatori ratnih zločina nadmetali su se u širenju velikosrpskih parola. Voditeljka koju su izabrali studenti nije zaostajala za njima”.
Martens uveliko nije razumeo studentske pokušaje da u protestima na Vidovdan ujedine širi ideološki spektar građana, odnosno objedine i desno i levo orijentisane. Nakon ovog protesta, intenzifikovali su se napadi da su studentski protesti “nacionalistički”, što se posledično povezalo sa prorusko desnicom, a potom i sa Rusima. Tako pobornici ove teorije, između ostalog i deo opozicije, kao primere navode zastave “Vagnerovskog Isusa”. Zapravo se radi o zastavi sa likom Isusa Hrista u žutom krugu na crvenoj pozadini. Ovaj simbol se jeste pojavljivao i na litijama u Beogradu 2022. godine, kao i litijama koje se održavaju u Moskvi – međutim, radi se o srednjovekovnom pravoslavnom simbolu.
Taj simbol često nose pripadnici proruskih desničarskih organizacija, između ostalog i Srbske akcije, ali studenti u blokadi su se više puta putem svojih zvaničnih kanala komunikacije ogradili od zastava i ekstremista na protestima.
TEATAR APSURDA
Narativ da Rusi i ruske službe stoje iza protesta dosta je apsurdan kad se uzmu u obzir činjenice da je aktuelna srpska vlast svojevremeno potpisala sporazum o statusu posmatrača Srbije u ruskom odbrambenom savezu (CSTO), da je bivši ministar i bivši direktor BIA-e Aleksandar Vulin potpisao izvesni memorandum sa Rusima o zajedničkoj borbi protiv obojenih revolucija, kao i da je ruska služba FSB učestvovala u istrazi o tome da li je na protestu 15. marta korišćen zvučni top ili ne.
Sve izjave ruskih zvaničnika od početka protesta, uključujući predsednika Vladimira Putima idu samo u jednom pravcu – da je u Srbiji na delu “obojena revolucija” koju finansira Zapad. Takođe, nedavno otkrivena mreža srpskih i moldavskih državljana pod pokroviteljstvom ruskog GRU koji su u kampovima po Srbiji obučavani tehnikama za destabilizaciju protesta dodatno ide u prilog tezi o apsurdnosti ovog narativa. Iako su neki od njih naposljetku i uhapšeni, teško je poverovati da srpske bezbednosne službe nisu bile upoznate sa postojanjem kampova.
Dodatno, Srbija predstavlja najznačajnije rusko uporište na Balkanu po mnogim sferama, između ostalog i obaveštajnoj. Stoga, Kremlj teško da bi mogao pronaći bolju opciju za svoje aktivnosti od aktuelne vlasti u Beogradu.
Na kraju, za razliku od demonstracija 90-ih i samog Petog oktobra – kada je celi Zapad bio okrenut protiv Miloševića, a Rusi prilično neutralni – aktuelni studentski protesti odraz su spontanog bunta koji se mesecima zahuktavao. Na protestima se mogu videti svakakve zastave, građani drugačijih ideoloških shvatanja, kao i pripadnici različitih političkih i aktivističkih grupa. Studentski protesti su kulminacija nezadovoljstva koje se godinama taložilo, a koje je eruptiralo tek onda kada se pojavila odgovarajuća društvena snaga da ga mobiliše. Stoga, plasiranje narativa da Rusi stoje iza protesta ne predstavlja ništa više do pokušaja da se diskredituje i uništi smisao ove višemesečne građanske borbe.
