Ko dobija, a ko i šta gubi

Iako Zakon o igrama na sreću nalaže da njihovo priređivanje mora da bude društveno odgovorno, usmereno ka zaštiti maloletnika i prevenciji bolesti zavisnosti, kao i da objekti ne smeju da budu na udaljenosti manjoj od 200 metara od škola, broj kladionica i automat klubova koji se nalaze u blizini obrazovnih ustanova sve je veći.

Da je situacija alarmantna pokazuju rezultati pretrage Elektronskog registra igara na sreću. Samo na teritoriji opštine Novi Beograd nalazi se 116 objekata namenjenih iskušavanju sreće, sa 2.365 automata i 334 uplatna mesta za klađenje. Ako ih uporedimo sa sedamdeset obrazovnih ustanova u toj opštini – od onih predškolskih do fakulteta – računica je više nego zabrinjavajuća.

HOMO ALEATOR

Dr Ivica Mladenović, psihijatar i supspecijalista za bolesti zavisnosti, kaže za “Vreme” da je “kockanje je aktivnost u kojoj najflagrantnije imate momenat predviđanja budućnosti. Na primer, igrate na broj pet i dobijete taj broj, vi ste predvideli budućnost, a to ima veliku narcisističku satisfakciju”.

Sagovornik objašnjava narcisizam kao mehanizam odbrane za koji ne možemo apriori da kažemo da je patološki i koji je u prirodi svakog čoveka, ali je kod kockara daleko izraženiji, te se kod njih veoma često prepoznaje narcisistički poremećaj ličnosti. Osobina prepoznatljiva kod većine patoloških kockara jeste potreba za dominacijom, manipulacijom i kontrolom. Neretko odaju utisak ubedljive i sigurne osobe, ali obično imaju izuzetno nisko samopouzdanje.

“Narcisizam kockara se zasniva na omnipotenciji, odnosno svemoći, i polazi iz magijskog dela priče, dakle, deo je naše ličnosti. Svi smo u opasnosti na tom kontinuumu da postanemo zavisni od kockanja, jer je to izuzetno adiktivna aktivnost koja vrlo lako može da dovede do zavisnosti”, ukazuje Mladenović.

foto: shvetsa / pexels

KO JE U NAJVEĆEM RIZIKU

Patološko kockanje je bolest zavisnosti. Prema međunarodnoj klasifikaciji donedavno je bilo definisano kao poremećaj navika i impulsa, ali je od 2022. godine svrstano u bolesti zavisnosti koje pripadaju korpusu bihevioralnih nehemijskih zavisnosti.

Potreba za izazivanjem sreće ne bira godine. Najugroženiji su mladi od 18 do 30 godina, a neretko se prva iskustva stiču u ranoj adolescenciji. Šta je razlog?

“Mladi su u najvećoj opasnosti jer imaju najveću potrebu da budu uspešni i prihvaćeni u društvu”, objašnjava dr Mladenović. “U hijerarhiji sistema vrednosti novac je izuzetno visoko i mladi ljudi to znaju. Pritom, treba imati u vidu da adolescenti nisu zrele osobe. Igrači od 18 do 30 godina predstavljaju gro naše klijentele i pod najvećim su rizikom”.

U ugroženu grupu spadaju deca, a pogotovo srednjoškolci, kod kojih je ovaj problem sve prisutniji. Da bi dostigli poželjan hijerarhijski nivo, do novca pokušavaju da dođu na najlakši način, a u isto vreme razvijaju samopoštovanje zasnovano na već pomenutoj činjenici – predviđanju budućnosti – nastavlja dr Mladenović. Dodaje da je zavisnost od kocke manja što je osoba zrelija.

U Srbiji su igre na sreću regulisane “Zakonom o igrama na sreću”, koji propisuje zabranu učestvovanja maloletnih lica. Priređivači ove vrste zabave uglavnom vode računa o starosnoj dobi jer ne žele da ugroze poslovanje. Zato deca i mladi, da bi zaobišli zakon, pribegavaju onlajn kockanju. Ono je svima svakodnevno dostupno, a mogućnost otvaranja naloga pod lažnim identitetom i loša zakonska regulacija ove oblasti dodatno pogoršavaju problem. Naš sagovornik ističe da je na lestvici interesovanja zavisnika onlajn kockanje izuzetno visoko kotirano.

“Na lestvici interesovanja zavisnika onlajn kockanje je izuzetno visoko kotirano”, ukazuje dr Mladenović. “Tu imate mogućnost da fingirate svoj identitet – da ne budete to što jeste, već da se kockate pod drugim identitetom. Za ovu vrstu kockanja specifično je to što istovremeno uvodi u zavisnost i od interneta i od kocke. Ta oblast je maksimalno neuređena, mada ju je elementarno lako urediti. Ali evidentno je da iz nekog razloga ne postoji dobra volja da se to uradi.”

Na pitanje koliki je broj igrača u Srbiji adiktivan, a koliko ih je na granici da to postanu, dr Mladenović kaže da precizna statistika ne postoji jer je fizički nemoguće pobrojati sve zavisnike. Kaže da postoji statistika koja je prihvaćena na međunarodnom nivou, a zasnovana je na formulama sa dosta izvesnom verovatnoćom. Pozivajući se na istraživanje koje je sproveo Institut za javno zdravlje Srbije “Dr Milan Jovanović Batut”, naš sagovornik navodi da je u Srbiji zavisno oko 0.9 odsto punoletnih osoba, što je oko 50.000 kockara kojima je potrebno bolničko lečenje. Da bismo dobili broj onih koji su u riziku da razviju bolest zavisnosti, ovaj broj je potrebno pomnožiti sa pet, pa se tako dolazi do broja od 200.000–250.000 ljudi koji su potencijalno ugroženi.

“Mnogo je veći broj onih kod kojih se bolest još nije razvila”, navodi dr Mladenović.

“Problem leži u tome što su preventivne mere simbolične i praktično ne postoje. Terapijski kapaciteti su vezani za nekoliko specijalizovanih ustanova, kao što su Institut za mentalno zdravlje i Bolnica za bolesti zavisnosti u Drajzerovoj ulici, i tu se otprilike završava relevantan spisak. Kragujevac i Novi Sad imaju odeljenje, ali su kolege često prinuđene da deo pacijenata šalju nama, tako da se na kraju sve svodi na Beograd.”

Među zavisnicima od kocke muškarci su neuporedivo prisutniji. Broj prijavljenih na lečenje daleko je veći u tom delu populacije i iznosi oko 92 odsto u odnosu na žene. Zavisnici, kao po pravilu, gotovo nikada sami ne zatraže stručnu pomoć, već to čine njihove porodice onda kada više ne mogu da vraćaju njihove dugove.

“Izlečenje je moguće, pogotovo kod pacijenata od punoletstva do 30. godine”, ukazuje dr Mladenović. “Tada se postižu najbolji rezultati, uz uključenje porodice.”

Naš sagovornik objašnjava da postoji čitav spektar metoda lečenja. Najzastupljeniji je kognitivno-bihevioralni metod jer je i najjeftiniji. Najkraće traje, ali ima i manju verovatnoću uspeha. Najbolji ishod ima sistemska porodična terapija koja se odvija pri dnevnoj bolnici, a pozitivan ishod je na zavidno visokom nivou. Uspeh Dnevne bolnice za bolesti zavisnosti Instituta za mentalno zdravlje iznosi 66 odsto na dvogodišnjem nivou praćenja starosti od 18 do 30 godina, što u velikoj meri ohrabruje.

U nekim državama akcenat je stavljen na preventivne mere koje idu u korist igračima, pa je potreba za lečenjem daleko manja. U Švedskoj svaki igrač mora da ima “Play Card” bez koje ne može da igra, a koja beleži učestalost igranja, dok su Holandija i Belgija ograničile iznos novca koji igrač može da potroši, bez obzira na visinu ličnih primanja.

BITKA OKO DOBITKA

Nisu sve igre na sreću iste. Neke imaju manji, neke veći adiktivni potencijal. Najigranija je “Loto”, čija je adiktivnost minimalna, zatim klađenje i automati za kocku. Igra sa najvećim potencijalom za razvoj zavisnosti jeste rulet. U nekim državama je zabranjen, posebno elektronski rulet, dok je u nekim dozvoljen, ali samo u određenim oblastima.

“U Albaniji je donet zakon kojim se ukidaju igre na sreću i mislim da je to fantastična odluka. Voleo bih da se takva odluka donese i kod nas. Međutim, igre na sreću predstavljaju ogroman izvor prihoda u mnogim zemljama, pa se retko koja država odlučuje na potpunu zabranu”, napominje dr Mladenović.

Kockanje je legalno u većini zemalja uključujući i Srbiju, iako sa sobom nosi opasnost od razvoja adikcije. Činjenica je da ovde manjka i sredstava za lečenje zavisnika i da su preventivne mere neadekvatne. Zato – ko i šta dobija u igri u kojoj nacija gubi zdravlje?