Ključ je u povezivanju i kreativnosti

Teško da je Gaia Montelatici, suosnivačica Impakt Haba i osnivačica WE Founders, mogla doći u gore vreme u Srbiju. Naime, u Beograd je prvi put stigla iz privatnih razloga početkom marta 1999. godine. Tu je i ostala i zajedno sa suprugom razvila svoj biznis. I dalje ohrabruje i pomaže drugima ženama da nađu svoje mesto u startap industriji. Navodi da startap biznisi koje vode žene dokazano ostvaruju veće prihode i brži rast u poslovanju.

“VREME”: U Beograd ste prvi put došli nekoliko nedelja pre početka bombardovanja. Gotovo četvrt veka kasnije radite i živite u glavnom gradu Srbije, dajete aktivan doprinos preduzetničkom ekosistemu preko uključivanja žena preduzetnica, mentorki, investitorki… Kako biste saželi protekle 24 godine u životnom i poslovnom smislu?

GAIA MONTELATICI: Kao potpuni rolerkoster… Početak je bio sasvim drugačiji od posla kojim se trenutno bavim. Posle bombardovanja 1999, humanitarne organizacije su počele da nude posao u Srbiji i ja sam ga prihvatila. Tako sam imala priliku da putujem po Srbiji, da upoznam zemlju, da vidim šta su prioriteti. Kako sam po obrazovanju antropološkinja, to mi je pomoglo da shvatim i ovdašnju kulturu, razlike i sličnosti sa mojom rodnom Italijom, ali i šta je to što je jedinstveno, dobro i bitno za Srbiju. U to vreme, preko različitih međunarodnih organizacija bila sam angažovana na dizajnu programa za zapošljavanje mladih i žena, da bih kasnije radila na programiranju IPA programa za Srbiju. Pored toga, radila sam dosta i sa bolesnicima kojima je bilo neophodno psihijatrijsko zbrinjavanje kako bi se, kroz saradnju sa institucijama i ekspertima iz Italije, njihov položaj u Srbiji poboljšao. U to vreme su živeli u jako teškim uslovima, u najvećoj meri su bili lečeni teškim sedativima, provodili su dane i nedelje vezani za krevet. Ne samo da smo edukovali psihijatre, psihologe i socijalne radnike o drugom pristupu u tretiranju takvih stanja, poremećaja i bolesti, već smo radili i sa Ministarstvom kako bi se uvažile mere koje su usklađene sa demokratizacijom psihijatrije. To je trajalo dve, tri godine i videli su se rezultati tog procesa. Pacijenti su postali vidljiviji i prihvaćeniji u društvu. Ministarstvo zdravlja je tada prihvatilo nove mere, određena su i sredstva, pa je započeo da se primenjuje novi pristup ovom problemu. Ljudi su bili željni promena, puni entuzijazma, motivisani, a samim tim su i postignuća bila velika. Nešto kasnije, stvari su krenule u drugom pravcu.

Kada pričamo o entuzijazmu s početka dvehiljaditih, po čemu još pamtite to vreme?

Bilo je sjajno raditi u reformi obrazovanja 2002. i 2003. godine. Poziv da tome doprinesu bio je otvoren i za građane i za stručnjake, to je delovalo kao san. Na osnovu svih tih programa i projekcija, izgledalo je da će Srbija biti jedna od idealnih zemalja za život. Nažalost, brzo sam shvatila da se u pogledu reformi ne može ići dalje, tako da sam promenila svoju karijeru. Oduvek sam želela da šta god da osmislim zajedno sa timom, sa ljudima sa kojim radim, to ne ostane samo na papiru, nego da se zaista i desi, sprovede u praksi. Tako sam i došla do Impact Hub-a.

Šta je bilo presudno da krenete u preduzetnički poduhvat?

Imala sam poziv iz Ministarstva privrede da dizajniram fond za mlade preduzetnike. Bila sam oduševljena. Smatrala sam da je to još jedan zanimljiv i značajan projekat i odmah sam tražila da vidim te mlade preduzetnike. Međutim, rekli su mi: “Ali mi nemamo mlade preduzetnike”. Pitala sam: “Ali čemu onda taj fond?” Samo su mi se nasmejali i onda sam kazala – hajde da ja budem ta preduzetnica, pa da vidimo šta će biti.

I zaista mi je potreban prostor u kom bih mogla da spojim sve ono što znam i da to podelim sa ljudima koji žele da učestvuju u projektima vezanim za ekonomski razvoj i da se povežemo sa ljudima koji su to već radili. Tako sam otkrila hab. U to vreme je postojalo pet ili šest takvih mesta u čitavom svetu, u Beču, Londonu, Amsterdamu, Milanu, Johanesburgu i u Cirihu. Kontaktirala sam sa njima i rekla im da je to što rade fenomenalno i da bih nešto slično radila u Beogradu. Odgovorili su mi da zovem baš u pravom trenutku pošto su počeli sa izdavanjem licenci lokalnim timovima. To nije klasična franšiza, već je princip da ko god želi, ima ideju, dobar predlog, dobar biznis plan, obezbeđenu vidljivost, može da dobije licencu, ali osnivači bi sami bili zaduženi da nađu sredstva za finansiranje. I onda smo krenuli sa radom. Na početku su sa nama bili jako mali biznisi, mikro biznisi, lajfstajl, tada nije bilo priče o razvoju softvera, što je sada moderno.

Svedoci smo da je broj startapa koji vode žene u celoj Evropi, ali i u Srbiji u porastu. Kako gledate na to i šta vidite kao najznačajniji faktor u tome da se sve više žena u Srbiji odlučuje da pokrene i razvija vlastiti biznis?

Sada ima mnogo više podrške nego ranije i u čitavom poslovnom ekosistemu i u zajednici vezanoj za preduzetnike. Postoji Fond za inovacije, kao i drugi programi preko kojih može da se dođe do prvih sredstava za razvijanje ideja i tehnologije. Postoji i pozitivna diskriminacija u korist žena. Sad baš radim na evaluacijama za neke stratap programe i ukoliko su žene uključene u tim, dobije se tri boda više. Smatram da smo uspeli da taj benefit angažovanja žena bude vidljiviji. S druge strane, i dalje mislim da ukoliko ostane samo na pozitivnoj diskriminaciji, onda će ponovo doći do zastoja. To sam videla u Americi i nekim drugim državama – nakon što dođe do zasićenosti, postavljaju se pitanja: u redu, sada smo sa brojevima tu, sad to više nije bitno i svi smo jednaki. A zapravo se nismo dotakli suštine – koliki je čiji doprinos i kako se vrednuje njihovo učešće. Žene i ovde i u svetu kao svoju ulogu osećaju da su dužne da vode brigu o porodici i domaćinstvu i da im je to osnovna uloga i ako to nije zadovoljeno, onda osećamo krivicu. Na tom planu treba dosta da se radi. Žene mogu da budu u biznisu, mogu da budu preduzetnice i mogu da budu majke, samo je teško sve to raditi istovremeno.

Sada je dominantan drugi talas žena koje ulaze u preduzetništvo. Ranije su bili dominantni mikro biznisi, a sad su tu žene koje vide svoju priliku, njihova deca više nisu mala, a pre toga su imale karijere u kompanijama. Veliki broj ih dolazi iz komunikacija, odnosa sa javnošću i marketinga i to je veoma interesantno.

Smatrate li da ima pozitivnih pomeranja kad je reč u vidljivosti žena na vodećim pozicijama u razvoju biznisa?

Zaista je veliki broj jako kompetentnih žena na vodećim pozicijama, ja ih poznajem, ali ne znam koliko su stvarno vidljive. Često žene koje su uspešne i imaju odlične rezultate u svojom poslu ne žele vidljivost i publicitet iako bi to sigurno bilo ohrabrujuće za druge žene da krenu njihovim stopama.

Kakva su vaša iskustva kada je reč o privlačenju investicija, igra li pol tu i dalje važnu ulogu?

Muškarci kao da i dalje ne razumeju žene, niti koliki potencijal neki biznis može da ima. Mi žene bolje razumemo svoje potrebe, pa i sa poslovne strane ćemo bolje shvatiti potrebe drugih žena. Tako ćemo lakše doći do proizvoda ili usluge koji su potrebni ženama.

Posle devet godina, na šta ste posebno ponosni u svom biznisu?

Ponosni smo na sve urađeno, jer stvarno nije lako izdržati jednu ovakvu mašineriju bez institucionalne podrške, bez podrške države. I dalje imamo projekte preko kojih preduzetnice i preduzetnici ne plaćaju ili plaćaju zaista simbolično za to što dobijaju, budući da oni ne bi mogli na početku svojih preduzetničkih poduhvata da plate treninge i mentorstvo koliko zaista koštaju i vrede, a tim simboličnim plaćanjem obezbeđujemo njihov ownership. Poenta je ista kao i na početku, da pokrećemo preduzetništvo u kreativnom smislu, da povezujemo ljude iz Srbije sa timovima i ljudima u inostranstvu. To je moja žica – povezivanje. To je ono što mene čini srećnom i ono šta najbolje znam da radim. Ponosni smo i na činjenicu da i dalje mnogo radimo sa mladima, a to i nas održava mladim i kreativnim. Svih ovih godina učila sam od naših divnih i mladih saradnica i saradnika i kako da sebe bolje upoznam, da budem bolji menadžer, bolji lider, na kraju krajeva i bolji čovek. ¶